Marković: Kako je Momčilo Nastasijević postao Ljotićev dobrovoljac

Zvanična proslava Dana pobede nad fašizmom u Srbiji nema nikakvog smisla već tridesetak godina. Zatiranje antifašizma i partizanskih tradicija traje od kraja osamdesetih godina, tokom ratova rehabilitovana je četnička teorija i praksa, uključujući ponovni pokušaj stvaranja Velike Srbije i prateća istrebljenja Bošnjaka po Podrinju. Potom su četnici proglašeni antifašistima i izjednačeni s partizanima u školskim udžbenicima, a istorija je tako temeljno prerađena i falsifikovana da je ni rođena majka Klio ne bi prepoznala. Nedićevci, ljotićevci i ostali kvislinzi nisu doživeli milost zvanične državne rehabilitacije, ali je u javnosti široko rasprostranjeno uverenje da su to pravi rodoljubi, pošteni nacionalisti koji su spasavali Srbe i borili se protiv bezbožnog komunizma. Na stub srama stavljeni su samo pripadnici NOP-a, jedini istinski borci protiv fašizma, a svi koji su sarađivali sa okupatorom proglašeni su za dobre momke.

Kad ideološki naslednici kvislinga proslavljaju Dan pobede nad fašizmom, to može da odvede samo u različite forme brukanja i sramote. Tako se dogodilo i ove godine, kad su na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu glumci deklamovali ljotićevske pesme. Nije me to previše ni začudilo, kad je na Dan pobede zabranjeno pevati i recitovati partizanske pesme, kad duhovna čeda poraženih snaga slave pobedu – svakakvi apsurdi se mogu očekivati. Ne bi me čudilo ni da na nekoj budućoj svečanoj akademiji hor otpeva četnički hit „Drma mi se, drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“. Dobrovoljno odricanje od najsvetlijih antifašističkih tradicija i prelazak na stranu gubitnika u Drugom svetskom ratu neminovno vode u različite oblike moralne i svake druge propasti.

Brukanje za Dan pobede

Pre dve godine Dan pobede proslavljan je uz „Marš na Drinu“, pevanjem ruskih pesama i šetnjom Besmrtnih pukova po raznim srpskim gradovima, što je inače novatorski običaj uvezen iz Putinove Rusije. Kad se odrekneš vlastite antifašističke tradicije, onda uvoziš tuđu, pomodarsku, a pošto si u duši rob i kvisling, logično je da se ponašaš kao mužik ruskog hazjajina, za bolje i nisi. Najluđe je ipak bilo u Nišu, tamo se na čelu Besmrtnog puka našao general Vladimir Lazarević, ratni zločinac osuđen na 14 godina robije za zlodela počinjena na Kosovu. Šteta što osuđeni nacistički generali više nisu među živima, mogli su i oni da stanu na čelo neke antifašističke kolone.

Posle ovog zločinačkog hododarja, nema mesta čuđenju zbog nekoliko zboraških pesmičuljaka koji su preko noći proglašeni antifašističkim stihotvorenijima. Kad mogu četnici da budu antifašisti, može, vala, i ljotićevska poezija da se recituje na Dan pobede. Važno je samo da se ne peva “Po šumama i gorama naše zemlje ponosne idu čete partizana, slavu borbe pronose”, niti bilo šta slično iz repertoara stvarnih boraca protiv fašizma.

Ljotićevske koračnice na svečanoj akademiji

Mora se ipak priznati da je scenarista svečane akademije Đorđe Pavlović, umetnički direktor Filharmonije mladih Borislav Pašćan, koristio zanimljiv metod pri osmišljavanju poetskih delova. Ovako je tekla pesnička reka ljotićevskog antifašizma sa primesama poezije primerene svečanom datumu. Prvo su recitovane dve strofe iz ljotićevske pesme „Vi mrtvi niste“, prva i poslednja: „Mrtvi niste, o druzi mili, / Još se čuje vaš gromki glas. / Vaš duh silni u nama živi, / Vaša duša lebdi izmeđ’ nas. // Počivajte druzi sad u miru, / Vaše delo nastavljamo mi, / A slobode kada danak sine, / Steg pobede nosićete vi”. Potom je usledila „Odbrana zemlje“ Branka Miljkovića, a zatim opet malo zboraške poetike, tri strofe iz pesme „Jedan za sve, svi za jednoga”: “Mi nismo nikad klonuli duhom, / Mada su teški časovi naši. / Naša su srca prepuna vere / Zato se niko patnji ne plaši” itd. Za njom su recitovane tri strofe iz još jedne zborašice-koračnice „Borba već se bliži kraju”: “Borba već se bliži kraju / I dušmana nestaje / Zemlja blista sva u sjaju / Novo doba nastaje”.

Gde je ljotićevština, tu je i „Krvava bajka“ Desanke Maksimović, pesma o streljanju đaka u Kragujevcu koje su na gubilište otpremili upravo vojnici Marisava Petrovića, komandanta Drugog puka Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Pesma o odeljenju peto tri smeštena je u sendvič između dve pesme kojima su se ljotićevci bodrili pri hrabrom hapšenju civila i privođenju na stratište. Usledila je opet ljotićevština, tri strofe iz pesme „Mi znamo borbu”: „Sloboda se kroz / borbu stiče, / Junaštvom krči se put njen. / Iz krvi žrtvi ona niče / A smrt je samo jedan tren”… Potom je recitovana „Kamena uspavanka“ Stevana Raičkovića, pitaj Ljotića zašto, a zatim jedan katren iz zboraške koračnice „Već kuca čas”: „Zavet smo svoj mi otadžbini dali / Da stare slave vratimo joj sjaj, / Pa makar svi do poslednjega pali, / Mi zavet sveti ispunićemo taj”. Na kraju poetskog dela programa ponovo su recitovane dve navedene strofe iz pesme „Mrtvi niste“. U pauzama između stihova izvođene su muzičke numere, smenjivali su se govornici, između ostalih Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, a svečanosti je prisustvovao vaskoliki državni vrh.

Čim se pronela vest o ljotićevskim pesmama, javnost se uzburkala, burno je reagovalo nekoliko opozicionih partija, između ostalih Partija slobodnih građana, Nova stranka i Partija radikalne levice. Tražene su ostavke državnog vrha, politička i krivična odgovornost ministara koji čine Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova, te hitna smena čelnika RTS-a. Govorilo se o gaženju miliona žrtava fašizma i nacizma, bezobzirnoj reviziji istorije, mediji su pisali o skandalu i pročaja. Sve se to događalo tokom 10. maja, dan nakon svečane akademije.

Pravo ludilo je počelo tek posle toga.

Dejan Ristić u tamnom vilajetu

U neko doba, oglasio se istoričar Dejan Ristić, jedan od tri člana komisije koja je odobrila scenario za svečanu akademiju, i rekao da nisu recitovane nikakve ljotićevske pesme, već je reč o stihovima Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika prošlog veka. „U pitanju je pesma Momčila Nastasijevića nastala daleko pre Drugog svetskog rata, posebno imajući u vidu da je preminuo 1938. godine i da ni na jedan mogući način nije imao bilo kakve veze sa nacizmom, ni sa fašizmom, ni sa mrziteljskom ljotićevskom ideologijom“, veli Ristić. „Ti stihovi univerzalno govore o junaštvu srpskih vojnika i nemaju nikakve veze sa Dimitrijem Ljotićem“, pojasnio je istoričar. „Govorim kao građanin ove zemlje i Srbin, nikome ovde ne pada a pamet da rehabilituje ni Milana Nedića, ni Dimitrija Ljotića niti druge ratne zločince, oni su osuđeni i pravno i istorijski“, zaključio je Ristić.

Stihovi Momčila Nastasijevića? Jeste li sto posto sigurni? Da li ste vi, Ristiću, ikada čitati Nastasijeviću poeziju? Gde ste našli koračnice u njegovom delu? Takva pitanja su mi prolazila kroz glavu nakon što sam video narečene izjave. Ko god je u životu pročitao makar dve Nastasijevićeve pesme, nikad ne bi mogao da pomisli da je isti čovek pisao one banalne ljotićevske pesmičuljke, sačinjene od opštih mesta rodoljubive patetike, još i nevešto rimovane. Prvo, Nastasijević skoro uopšte nije pisao stihove u klasičnom metru, osim u ranoj mladalačkoj fazi, a koračnice se ne pišu slobodnim stihom. Drugo, to je pesnik koji ima potpuno osoben stil, autentičnu rečenicu, čak i sopstvenu sintaksu, karakteristične inverzije i skraćenja, poseban jezik koji ne liči baš mnogo na ovaj kolokvijalni.

Apsolutno je nemoguće pobrkati Nastasijevićeve pesme sa stihovima nekog drugog pesnika, ko god čuje nekoliko njegovih strofa odmah zna da je reč o Nastasijevićevoj poeziji. Evo samo par primera: „Ubod li, / to buja ubistvu, / to ljubim“; „To kuda neprohod im, / čudno mi se otvori put. // To kuda stupaj ih laki, / stuknem, brale“; „Čudno li me slobodi ovo, / čudnije li veza“; „Lepota jer / zaslepi me, / i nem“; „Prozrem vas: / jadna jasnota, / umlje, jadna reč, / mračni put grete”. A sad uporedite ove stihove sa onim oveštalim budalaštinama recitovanim na svečanoj akademiji. Da li je to pisao isti čovek? Naravno da nije!

Fras se širi

Ludilo se nastavilo, novinari su prihvatili zdravo za gotovo Ristićeve izjave, dotične pesme su proglašene Nastasijevićevim delom, mediji bliski vlastima pisali su da se vest o ljotićevskim pesmama ispostavila kao lažna, javio se i neki svet za koji sam mislio da je ozbiljan prihvatajući Ristićeve tvrdnje, povela se rasprava o zloupotrebi umetničkih dela, pričalo se o Hitlerovoj manipulaciji delom Riharda Vagnera, o komentarima na društvenim mrežama da i ne govorim. U roku od nekoliko sati postalo je neupitno da je Momčilo Nastasijević autor spornih pesama koje razni neo-naci bendovi i danas obrađuju, pun ih je YouTube, a šeruju ih i komentarišu sledbenici Dimitrija Ljotića.

Na kraju su opštoj propagandi podlegli i ozbiljni ljudi. U emisiji NewsmaxAdria Pregled dana gostovala je ugledna istoričarka Olga Manojlović Pintar. Voditeljka Jelena Obućina prepričala je navedene Ristićeve izjave, njegova opravdavanja nesrećnog Nastasijevića čije su pesme, je li, zloupotrebili ljotićevci, te pitala: „Je li to važno ako znamo čemu su kasnije poslužile?“ Na to je istoričarka odgovorila: „Stihovi Momčila Nastasijevića, nažalost, postali su konstitutivni element ideologije srpskog fašizma“. Tu nije mislila na „Pet lirskih krugova“, već na pesme koje je Ristić proglasio Nastasijevićevim. Potom je nastavila da govori o tome kako je Ljotićev pokret Zbor „spretno koristio stihove Momiča Nastasijevića o kojima, naravno, možemo na mnogo dubljem nivou da razgovaramo i da vidimo šta je to baš u njima poslužilo kao osnov srpskog fašizma“.

Olga Manojlović Pintar je zaista ozbiljna istoričarka koja čuva čast svoje profesije, njene tekstove već godinama čitam sa velikim uživanjem, od nje može mnogo toga da se nauči, prosto mi je neprijatno što ovo pišem, ali moram, istine i pravde radi. Imam jedno logično pitanje: Zašto verujete Ristiću na reč? Otkad je to on stručnjak za poeziju? Zar ne treba prvo proveriti nečije tvrdnje, pogotovo ako ima razloga da se u njih sumnja? Možda postoji mogućnost da je scenarista pogrešio, slučajno ili namerno, pa je pripisao Nastasijeviću dotične koračnice? Zašto niko ne uzme sabrana dela Momčila Nastasijevića i pokuša da u njima pronađe navedene pesme?

Pesme kojih nema

Kad svi oko vas uporno ponavljaju da je trava ljubičasta, a samo se vama zeleni, normalno je da posle nekog vremena posumnjate u rođene oči. Nisam ni ja baš stručnjak za Nastasijevića, običan sam ljubitelj poezije, ko zna, možda je stvarno napisao te budalaste stihove. Pa ne bi svi tek tako prihvatili zdravo za gotovo njegovo autorstvo? I ja sam te pesme našao na Vikipediji, u kategoriji „Ljotićevske pesme“, i na YouTubeu, baš kao i svi ostali, a ne u nekoj knjizi, ko će još da čita ljotićevske kvazi-pesnike pored toliko velike poezije.

Naravno, posegao sam za prvim tomom kritičkog izdanja Nastasijevićevih sabranih dela u kojem je objavljena sva poezija koju je ikada napisao, uključujući i brojne varijante pojedinih pesama kojih ponekad ima i po desetak, u jednom slučaju čak četrnaest. Naravno, od traženih pesama ni traga ni glasa. Onda me spucala paranoja: možda je priređivač namerno izostavio te pesme, da sakrije bruku velikog pesnika. Tu pretpostavku sam brzo odbacio kao potpuno neosnovanu, ali da bih bio siguran trebalo je pronaći izvor odakle su pesme preuzete. Pritom je ponoć odavno prošla, biblioteke ne rade, a poznavaoci poezije koje bih mogao da pozovem spavaju, kao sav normalan svet.

Prisetio sam se pesnika i monaha Mitrofana Matića o kojem je Radomir Konstantinović pisao u Biću i jeziku, taj esej počinje čuvenom rečenicom: „Monah Mitrofan (Matić) tražio je boga, a našao Dimitrija Ljotića“. Prelistam malo Konstantinovićev tekst, pročitam citirane stihove, nigde nijednog koji tražim, vidim da čak i monah Mitrofan piše bolje od nepoznatih autora ljotićevskih pesama. Pročitam ponovo recitovane stihove, kao i izostavljene strofe u kojima se veličaju Zbor i Ljotić, i proleti mi kroz glavu misao da se ovde radi o dobrovoljačkoj lirici.

Onda se setim da sam tu sintagmu našao u Filosofiji palanke, u delu koji se bavi srpskim nacizmom. I stvarno, Konstantinović piše o knjizi dobrovoljačke lirike Tvrđava koja je izašla 1944. godine, odnosno o pogovoru koji je pisao Dimitrije Najdanović, pa odatle izvlači osnovne odlike poetike srpskog nacizma. Iz citiranih delova pogovora je jasno da bi inkriminisane pesme mogle da potiču odatle, ali Konstantinović se uopšte ne bavi stihovima iz ljotićevske antologije, već samo Najdanovićevom poetikom. Jasno je samo da su u Tvrđavi objavljene pesme raznih stihoklepaca koji su tokom Drugog svetskog rata pripadali Ljotićevom pokretu, njihova imena su očigledno beznačajna, zato ih Konstantinović i ne pominje.

Zbirka dobrovoljačke lirike

Nikada nisam video tu knjigu po antikvarnicama, nisam je držao u rukama, pojma nemam šta je unutra. Možda bi se mogao pronaći neki polovni primerak na netu? Kuća za sunce imala je jedan komad, ali su ga prodali – reč je o drugom izdanju, Štamparija Iskra, Minhen, 1977. godine. Možda neko na Kupindu nudi primerak? Bingo! Jedan primerak drugog izdanja je, doduše, prodat, ali je prodavac postavio fotografiju na kojoj se vide dve pesme – „Mi nismo više deca“ i „Dobrovoljci“ koje su napisali izvesni Vukadin Đ. Kecan i Gojko M. Tabaković, a stihovi su im od iste vrste kao oni sa svečane akademije. Na primer: „Ali sveti zavet onim što su pali / Mora da ispuni omladina dična… // Zato lete smelo poput starih diva / Velikome cilju da stignu što pre, / A mi znamo dobro, uvek tako biva: / Za istinu, eto, mora da se mre“.

Ostao je još jedan neprodat primerak na Kupindu, a prodavac je postavio i dve fotografije na kojima se vidi sadržaj „zbirke doborovoljačke lirike“, ne baš ceo, već od 68. do 251. strane. I tu imam šta da vidim: u ciklusu „Pesme pobede“ jedna za drugom poređale se tri pesme, odnekud znane: „Mi znamo borbu“ (str. 206), „Vi mrtvi niste“ (207) i „Borba već se bliži kraju“ (208). Potom idu još dve pesme, a odmah iza njih, na 211. strani, naša stara poznanica „Već kuca čas“. Nedostaje samo „Jedan za sve, svi za jednoga”, ali sadržaj je nepotpun, ne bi me čudilo da se može pronaći na nekoj od prvih 67 stranica.

Misterija je najzad rešena. Na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu upriličenoj povodom Dana pobede nad fašizmom godine 2021. najveći deo recitatorskog programa bio je sačinjen od ljotićevskih pesama iz zbirke Tvrđava koja ima podnaslov Zbirka dobrovoljačke lirike. I koju su objavili saradnici nacističkog okupatora u okupiranoj Srbiji godine 1944. Te pesme je Đorđe Pavlović stavio u scenario iz ko zna kojih razloga, pretpostavljam zbog ideološke bliskosti ili zarad perverznog zadovoljstva da se pesme dželata recituju na dan kad se slavi pobeda nad njima, e da bi se malo narugao žrtvama. Fašistička poezija na svečanosti u čast pobede nad fašizmom – vaistinu originalno. Potom je autorstvo tih pesama Dejan Ristić pripisao Momčilu Nastasijeviću, ni krivom ni dužnom. A onda su Ristićeve reči širom ostataka zaklane srpske javnosti prihvaćene kao neupitna istina. I tako u roku od nekoliko sati Nastasijevićeve pesme postadoše temelj srpskog fašizma, 83 godine nakon pesnikove smrti. Ne zna se šta je veći blam, sramota i skandal.

Zašto se u ovoj zemlji uopšte štampaju knjige?

Ne znam ko su autori inkriminisanih pesama, a nema ni potrebe da znam, njihova imena teško da bi mi nešto značila, kao što mi ništa ne znače ni ona dvojica pomenutih stihoklepaca. Tvrđavu nemam nameru da kupujem, niti da je tražim po bibliotekama, ne bavi mi se minornim zboraškim stihoslepcima, a ne planiram ni da pišem scenario za proslavu nekog budućeg Dana pobede. Ko god da su autori ovih banalnih stihova lažne rodoljubive patetike, jedno je sigurno: to nije Momčilo Nastasijević. To je bilo očigledno od početka, pripisivanje neveštih ljotićevskih strofa velikom pesniku bilo je, naprosto, čista glupost, ali je ta krivotvoriteljska operacija prošla glatko. Kao da je teško proveriti ko je šta pisao. Zašto li se u ovoj zemlji uopšte štampaju knjige?

Da su Nastasijevićevi stihovi objavljeni posthumno u zborniku zboraške lirike, teško da bi ta činjenica ostala neprimećena čitavih 77 godina. Što je najgore, nije ovo prvi put da se nesrećni Nastasijević dovodi u vezu sa ljotićevcima. Nastasijevića je nakon njegove prerane smrti (preminuo je 1938. godine) prisvojio Dimitrije Najdanović, ljotićevski ideolog i teolog, tvorac termina „svetosavlje“. U kvislinškom listu Srpski narod Najdanović je 1943. godine pisao da je Nastasijević postao „član pokreta čije je on osnovne misli na svom umetničkom planu uglavnom već anticipirao”, dakle da je ljotićevac i preteča Zbora. To naprosto nije tačno, u Nastasijevićevom delu nigde nema ni fašizma, ni zboraške ideologije, niti bilo čega sličnog. To što je Nastasijević napisao jedan esej za časopis Hrišćanska misao i što se, između ostalih, viđao i sa Najdanovićem, ništa ne znači. Ko sve nije dolazio u salon braće Nastasijević, praktično ceo umetnički i intelektualni Beograd.

„Osama na trgu“ kao sudbina

Nastasijevićevo delo kudikamo je kompleksnije od ideoloških Prokrustovih postelja svih vrsta. Desničari raznih sorti ga prisvajaju jer je bio hrišćanski mistik i jer je bio na distanci od socijalne i utilitarne književnosti, a levičari ga iz istih razloga odbacuju, komunisti su ga posle rata proglasili reakcionarom i proskribovali. Džaba što se u njegovim beležnicama mogu pronaći zapisi koji sa simpatijama govore o komunizmu, pisao je, na primer, da se „klica komunizma pojavila među ljudima kad su se prva dva čoveka združila u zajednicu“. Kad je krajem osamdesetih počela obnova nacionalizma, Nastasijevića su ponovo zgrabili oni što traže boga, a redovno nađu Ljotića, Dražu, Nedića, Šešelja ili Miloševića. Sad su ga još proglasili ljotićevskim pesnikom i pripisali mu stihove nekih fašističkih antitalenata. Pa ti budi pesnik i inokosnik u takvom narodu i takvoj kulturi! Probaj da ideš svojim putem i da se baviš ozbiljnim problemima duha, pevanjem i mišljenjem. Usamljenik za života, još samlji posle smrti. „Osama na trgu“ kao sudbina:

“To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.

To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.

Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.

I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:

kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.

Prostreli, o, prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.

Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.

Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja
na trgu”.

Možda je u pravu Petar Jevremović koji u knjizi U potrazi za Nastasijevićem, tumačeći pesmu “Poruka”, piše o našem pesniku kao o proroku: “Iz perspektive našeg današnjeg iskustva, slobodno možemo reći: Nastasijević je bio prorok. Kako je onda bilo, tako je i sada. Samo – još gore. (…) Slutio je nadolazeći veliki zaborav. Zaborav samih sebe i zaborav drugih. Obesmišljenost istorije. Obesmišljenost budućnosti. Trivijalizovanost vrednosti. Sveopštu pometnju govorenja i življenja. Mišljenja. Srozavanje čoveka. Neubedljivost. Raskorak između uma i lika. Između zveri i deteta”. Zvuči kao kratki prikaz ujdurme u koju su manipulatori, prevaranti, površnici i neznalice uvukli Nastasijevića, kao u vavilonskoj lutriji. Što bi rekao pesnik: “Mračni put grete”.

Tomislav Marković


Zlatar: Mentalno zdravlje
Zubčević: Istina o pravdi
Hasanović: Oglasio se mobitel