foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Ideologija i psihologija žrtvinga

Staru godinu okončali smo stihom “I sve ti je sve bilo dano” Dušana Matića iz poeme “Pisano pred zoru”, a i u novu bismo mogli ući na njegovim krilima, jer taj vers udara u same temelje dominantnog sistema bezvrednosti. Simbolički sistem u kojem živimo i pripadajući mu sentiment zasnivaju se na opozitnoj dogmi, datoj u istoj poemi, na strašnoj zebnji, čami, sumnji, podsmehu koji nam neprestano šapuće “da ništa nije ništa nam bilo dano”.

Radomir Konstantinović piše da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu. U resantimanu, ogorčenosti, pizmi, kivnosti, ozlojeđenosti i zlopamćenju iscrpljuje se najveći deo ovdašnje ideologije i osećajnosti. Kud god pogledaš oko sebe, vidiš neprekidnu autoviktimizaciju. Takav naopaki svetonazor podjednako se primenjuje na kolektivnom, najčešće nacionalnom, i na planu individualne sudbine.

Brižljivo negovanje fiktivnih rana

Nesreća je aksiom, uvek smo nesrećni, puni jada i neprebola, a za to naše naizgled nezavidno stanje uvek je kriv neko drugi. Otuda ključno pitanje našeg društvenog života glasi: Ko je kriv? Odgovori su raznoliki (Hrvati, Albanci, Bošnjaci, Slovenci, Evropa, SAD, Vatikan, zelena transverzala, ljubičasta sinusoida, ljudi-reptili, celokupna zapadna civilizacija, masoni, templari, svetski centri moći, Josip Broz Tito, komunisti, biciklisti i nimalo slučajni prolaznici), ali postoji i jedna konstanta: za naše neveselo stanje nikad nismo odgovorni mi sami. U tome je i poenta autoviktimizacije: žrtva ne može biti odgovorna ni za šta, zato i uživa u pasivnom statusu, bez obzira što je taj status očigledno lažan.

Brižljivo negovanje sopstvenih rana, najčešće fiktivnih, zalivanje uboja što slanijim suzama da bi duže trajale, po mogućstvu zauvek i dan više, te oštrenje noževa u potaji kako bismo se u pogodnom trenutku osvetili za nanetu nepravdu – to su osnovne delatnosti našeg plemena u agoniji. O tom uskom duševnom rasponu govori Radoje Domanović na početku priče “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”: “Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: ‘Jao, Kosovo!’… ‘Kosovo tužno!’… ‘Kuku, Lazo!’ Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: ‘Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!’ Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje”.

Da li se nešto promenilo u poslednjih stotinak i kusur godina, otkad je ova priča napisana? Istu plačljivo-osvetničku pesmu pevaju silni politički akteri i viđeniji članovi društva u ćošku, naprednjaci, dverjani, zavetnici, stari i novi deesesovci, vlastodršci i opozicionari, beogradski i ostali sindikati, istoričari, akademici, pojci, intelektualci, medijski udarnici, pesnici, pisci i ostala menažerija. Ne samo da im ništa nije dano, već im je sve uzeto, čak su im iščupali i srce Srbije iz junačkih grudi, pa kako da se ne osećaju uskraćeno i opljačkano. Sredinom osamdesetih Milovan Danojlić je u knjizi “Dragi moj Petroviću” opisao lik nacionaliste Vuka Paligorića i povodom dotičnog egzemplara konstatovao kako mu se čini da je “uvređenost naročito visok oblik patriotizma”. Par godina kasnije, i sam Danojlić je otkrio lepotu uvređenosti i pizme, pa je u tom nacionalnom raspoloženju ostao do kraja života.

Mitska uvreda

Kada je pre tridesetak godina počeo novi ciklus sveopšte nacionalne ozlojeđenosti, Slobodan Blagojević je u eseju “Mitologija i stvarnost zlopamćenja” pisao o toj pošasti: “Resantiman ili, kada govorimo o Srbima i Hrvatima, zlopamćenje, osjećajni je odzvuk koji poprima razne oblike – od potmulog pečenja do neizdrživog bola, može trajati i ponavljati se u kraćim, dužim ili, kao kod Srba vječnim razdobljima (‘nebeskog carstva’). Kosovska uvreda, recimo, kao da je nanesena juče u podne! Toliko je svježe duševne snage pripremno da se sveti, mada se o samim negativnim činjenicama predistorije tog boja, evidentnih grešaka samovoljne predačke vlastele i ne mora ništa znati, kao što se obično i ne zna. Ne želi se znati, jer znanje obavezuje – sa znanjem nema više davanja maha nekontrolisanim osjećanjima (što je ovdašnji sinonim za rodoljublje)”.

U nastavku Blagojević veli: “Uvreda je, dakle, postala mitskom, pa bi istorijsko-psihoanalitičko preispitivanje istorije i duše što živi s tom istorijom kroz sjećanje predstavljalo pravu opasnost po već magijom utvrđene ‘bitne karakteristi­ke našeg identiteta’. Te se ‘karakteristike’ nastoji politički očuvati kao opšte stanje svake pojedinačne duše”. Osećanje uvređenosti, ozlojeđenosti, uskraćenosti, opljačkanosti postalo je integralni deo nametnutog nacionalnog identiteta, a svaki pojedinac (ako takvog čega ima u plemenu) ima patriotsku dužnost da u dubini duše neguje pomenute emocije, e da se ne bi odrodio od svog roda.

Duh opljačkanosti i uskraćenosti

Poželjni sentimenti, kao osnovni elementi ideologije žrtvinga, usađuju se saplemenicima od malih nogu, vaspitanjem, takozvanim obrazovanjem, medijskom hipnozom, te kroz silne omamljujuće proizvode umetnosti i kulture. Dela koja neguju duh opljačkanosti i uskraćenosti, ogorčenost, resantiman, kivnost na ceo svet i osećanje da je čovek tuđa žrtva uvek nailaze na oduševljeni prijem publike koja grabi priliku da potvrdi sopstveno duševno raspoloženje, a nemušti jad koji neguju u dubini napaćenih duša konačno dobija artikulaciju, milost uobličenja. Svejedno je da li autori produkuju individualni ili kolektivni resantiman, važno je samo da pozicija žrtve ostane netaknuta, a ništa lakše nego izvršiti transfer iz pojedinačnog u opšte i obrnuto. Autoviktimizacija, stanje opsade i spremnost na osvetu – to je evergrin.

Otuda i enormna popularnost Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Danka Popovića, Memoranduma SANU, Bore Čorbe, Milene Marković, Gorana Petrovića, Milice Vučković, Tome Zdravkovića i desetina drugih članova ožalošćene porodice. Uvek ista priča, na sto načina, u hiljadu dosadnih varijacija: Srbi su uvek bili okruženi neprijateljima / Čaše lomim, ruke mi krvave / Srbi su uvek bili najveće žrtve, narod najstradalniji / Mrzim Evropu / Živim u narodu koji nestaje / Opet me je žensko napravilo volom / Opkoljeni smo lažnom braćom i ostalim neprijateljima / Kafana je moja sudbina / Srbi su uvek bili pod opsadom / Žena može biti samo žrtva / Ceo svet se zaverio protiv nas / Očni živac su mi odavno rasturili, sad mi i beli štap otimaju / Ja nemam prava ni na kakvu sreću / Upropastiše nas domaći izdajnici i strani plaćenici / Ostani đubre do kraja / Jugoslavija je napravljena na našu štetu / Ne samo da me ne vole svi nego me niko ne voli / Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda / Crna ženo, prokleta bila, šta učini od mene / Nevine žrtve su najveće duhovno blago jednog naroda / Ja sam ti uz piće došao k’o meze / Srbin je lud, Srbin je proklet, jednom ga ubiješ, on hoće opet / Srušila je jedan život, odnela je sve / Srbi su uvek dobijali u ratu, a gubili u miru (al’ jebe se za naše muke ravnodušnom svemiru) / Dok sedim za šankom delimično pijan, mrzeći pomalo i sebe i druge / Amerikanac, sedneš mi na kurac / Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće…

Nestvarno postvarenje

Uvek jedna te ista autoviktimizacija, viđenje sebe kao tuđe žrtve, uvek isto samosažaljenje i prolivanje lažnih suza nad sopstvenom sudbom kletom ili zlehudim udesom nacije, uvek isto bekstvo od odgovornosti, bekstvo od slobode, uvek isti i podjednako uzaludni pokušaji pojedinca da se liši subjektivnosti. Jednom rečju, pesničkom: ništa im ništa nije bilo dano. Postvariti se, svesti sebe na objekt, na pasivni predmet vrhovni je ideal kome teže zaverenici naricanja, ideal očigledno neostvariv, ali oni su istrajni u svom naumu, ne odustaju uprkos teškoćama i nemogućnostima.

U težnji za reifikacijom leži jedan od razloga te famozne nesreće koja ožalošćenu intelektualnu porodicu ispunjava srećom. Što reče Konstantinović: “Kao žrtva (tuđa, a ne svoja) ja sam objekt, i sklonjen sam ovako u njega, u njegovu sudbinu koja je bolna (srećno-nesrećna) sudbina pasivnosti, ali ne manje i sudbina ove mračne sreće od sigurnosti za koju zna samo pasivnost, ali koja je sigurnost neostvarljiva”. Težnja ka neostvarljivom idealu desubjektivizacije – savršeno! Eto još jednog razloga za ogorčenost, ozlojeđenost, samosažaljenje i mržnju prema celom svetu sa pokrajinama. Priči o žrtvingu nikad kraja, šteta samo što je tako monotona.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo