Staru godinu okončali smo stihom “I sve ti je sve bilo dano” Dušana Matića iz poeme “Pisano pred zoru”, a i u novu bismo mogli ući na njegovim krilima, jer taj vers udara u same temelje dominantnog sistema bezvrednosti. Simbolički sistem u kojem živimo i pripadajući mu sentiment zasnivaju se na opozitnoj dogmi, datoj u istoj poemi, na strašnoj zebnji, čami, sumnji, podsmehu koji nam neprestano šapuće “da ništa nije ništa nam bilo dano”.
Radomir Konstantinović piše da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu. U resantimanu, ogorčenosti, pizmi, kivnosti, ozlojeđenosti i zlopamćenju iscrpljuje se najveći deo ovdašnje ideologije i osećajnosti. Kud god pogledaš oko sebe, vidiš neprekidnu autoviktimizaciju. Takav naopaki svetonazor podjednako se primenjuje na kolektivnom, najčešće nacionalnom, i na planu individualne sudbine.
Brižljivo negovanje fiktivnih rana
Nesreća je aksiom, uvek smo nesrećni, puni jada i neprebola, a za to naše naizgled nezavidno stanje uvek je kriv neko drugi. Otuda ključno pitanje našeg društvenog života glasi: Ko je kriv? Odgovori su raznoliki (Hrvati, Albanci, Bošnjaci, Slovenci, Evropa, SAD, Vatikan, zelena transverzala, ljubičasta sinusoida, ljudi-reptili, celokupna zapadna civilizacija, masoni, templari, svetski centri moći, Josip Broz Tito, komunisti, biciklisti i nimalo slučajni prolaznici), ali postoji i jedna konstanta: za naše neveselo stanje nikad nismo odgovorni mi sami. U tome je i poenta autoviktimizacije: žrtva ne može biti odgovorna ni za šta, zato i uživa u pasivnom statusu, bez obzira što je taj status očigledno lažan.
Brižljivo negovanje sopstvenih rana, najčešće fiktivnih, zalivanje uboja što slanijim suzama da bi duže trajale, po mogućstvu zauvek i dan više, te oštrenje noževa u potaji kako bismo se u pogodnom trenutku osvetili za nanetu nepravdu – to su osnovne delatnosti našeg plemena u agoniji. O tom uskom duševnom rasponu govori Radoje Domanović na početku priče “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”: “Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: ‘Jao, Kosovo!’… ‘Kosovo tužno!’… ‘Kuku, Lazo!’ Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: ‘Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!’ Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje”.
Da li se nešto promenilo u poslednjih stotinak i kusur godina, otkad je ova priča napisana? Istu plačljivo-osvetničku pesmu pevaju silni politički akteri i viđeniji članovi društva u ćošku, naprednjaci, dverjani, zavetnici, stari i novi deesesovci, vlastodršci i opozicionari, beogradski i ostali sindikati, istoričari, akademici, pojci, intelektualci, medijski udarnici, pesnici, pisci i ostala menažerija. Ne samo da im ništa nije dano, već im je sve uzeto, čak su im iščupali i srce Srbije iz junačkih grudi, pa kako da se ne osećaju uskraćeno i opljačkano. Sredinom osamdesetih Milovan Danojlić je u knjizi “Dragi moj Petroviću” opisao lik nacionaliste Vuka Paligorića i povodom dotičnog egzemplara konstatovao kako mu se čini da je “uvređenost naročito visok oblik patriotizma”. Par godina kasnije, i sam Danojlić je otkrio lepotu uvređenosti i pizme, pa je u tom nacionalnom raspoloženju ostao do kraja života.
Mitska uvreda
Kada je pre tridesetak godina počeo novi ciklus sveopšte nacionalne ozlojeđenosti, Slobodan Blagojević je u eseju “Mitologija i stvarnost zlopamćenja” pisao o toj pošasti: “Resantiman ili, kada govorimo o Srbima i Hrvatima, zlopamćenje, osjećajni je odzvuk koji poprima razne oblike – od potmulog pečenja do neizdrživog bola, može trajati i ponavljati se u kraćim, dužim ili, kao kod Srba vječnim razdobljima (‘nebeskog carstva’). Kosovska uvreda, recimo, kao da je nanesena juče u podne! Toliko je svježe duševne snage pripremno da se sveti, mada se o samim negativnim činjenicama predistorije tog boja, evidentnih grešaka samovoljne predačke vlastele i ne mora ništa znati, kao što se obično i ne zna. Ne želi se znati, jer znanje obavezuje – sa znanjem nema više davanja maha nekontrolisanim osjećanjima (što je ovdašnji sinonim za rodoljublje)”.
U nastavku Blagojević veli: “Uvreda je, dakle, postala mitskom, pa bi istorijsko-psihoanalitičko preispitivanje istorije i duše što živi s tom istorijom kroz sjećanje predstavljalo pravu opasnost po već magijom utvrđene ‘bitne karakteristike našeg identiteta’. Te se ‘karakteristike’ nastoji politički očuvati kao opšte stanje svake pojedinačne duše”. Osećanje uvređenosti, ozlojeđenosti, uskraćenosti, opljačkanosti postalo je integralni deo nametnutog nacionalnog identiteta, a svaki pojedinac (ako takvog čega ima u plemenu) ima patriotsku dužnost da u dubini duše neguje pomenute emocije, e da se ne bi odrodio od svog roda.
Duh opljačkanosti i uskraćenosti
Poželjni sentimenti, kao osnovni elementi ideologije žrtvinga, usađuju se saplemenicima od malih nogu, vaspitanjem, takozvanim obrazovanjem, medijskom hipnozom, te kroz silne omamljujuće proizvode umetnosti i kulture. Dela koja neguju duh opljačkanosti i uskraćenosti, ogorčenost, resantiman, kivnost na ceo svet i osećanje da je čovek tuđa žrtva uvek nailaze na oduševljeni prijem publike koja grabi priliku da potvrdi sopstveno duševno raspoloženje, a nemušti jad koji neguju u dubini napaćenih duša konačno dobija artikulaciju, milost uobličenja. Svejedno je da li autori produkuju individualni ili kolektivni resantiman, važno je samo da pozicija žrtve ostane netaknuta, a ništa lakše nego izvršiti transfer iz pojedinačnog u opšte i obrnuto. Autoviktimizacija, stanje opsade i spremnost na osvetu – to je evergrin.
Otuda i enormna popularnost Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Danka Popovića, Memoranduma SANU, Bore Čorbe, Milene Marković, Gorana Petrovića, Milice Vučković, Tome Zdravkovića i desetina drugih članova ožalošćene porodice. Uvek ista priča, na sto načina, u hiljadu dosadnih varijacija: Srbi su uvek bili okruženi neprijateljima / Čaše lomim, ruke mi krvave / Srbi su uvek bili najveće žrtve, narod najstradalniji / Mrzim Evropu / Živim u narodu koji nestaje / Opet me je žensko napravilo volom / Opkoljeni smo lažnom braćom i ostalim neprijateljima / Kafana je moja sudbina / Srbi su uvek bili pod opsadom / Žena može biti samo žrtva / Ceo svet se zaverio protiv nas / Očni živac su mi odavno rasturili, sad mi i beli štap otimaju / Ja nemam prava ni na kakvu sreću / Upropastiše nas domaći izdajnici i strani plaćenici / Ostani đubre do kraja / Jugoslavija je napravljena na našu štetu / Ne samo da me ne vole svi nego me niko ne voli / Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda / Crna ženo, prokleta bila, šta učini od mene / Nevine žrtve su najveće duhovno blago jednog naroda / Ja sam ti uz piće došao k’o meze / Srbin je lud, Srbin je proklet, jednom ga ubiješ, on hoće opet / Srušila je jedan život, odnela je sve / Srbi su uvek dobijali u ratu, a gubili u miru (al’ jebe se za naše muke ravnodušnom svemiru) / Dok sedim za šankom delimično pijan, mrzeći pomalo i sebe i druge / Amerikanac, sedneš mi na kurac / Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće…
Nestvarno postvarenje
Uvek jedna te ista autoviktimizacija, viđenje sebe kao tuđe žrtve, uvek isto samosažaljenje i prolivanje lažnih suza nad sopstvenom sudbom kletom ili zlehudim udesom nacije, uvek isto bekstvo od odgovornosti, bekstvo od slobode, uvek isti i podjednako uzaludni pokušaji pojedinca da se liši subjektivnosti. Jednom rečju, pesničkom: ništa im ništa nije bilo dano. Postvariti se, svesti sebe na objekt, na pasivni predmet vrhovni je ideal kome teže zaverenici naricanja, ideal očigledno neostvariv, ali oni su istrajni u svom naumu, ne odustaju uprkos teškoćama i nemogućnostima.
U težnji za reifikacijom leži jedan od razloga te famozne nesreće koja ožalošćenu intelektualnu porodicu ispunjava srećom. Što reče Konstantinović: “Kao žrtva (tuđa, a ne svoja) ja sam objekt, i sklonjen sam ovako u njega, u njegovu sudbinu koja je bolna (srećno-nesrećna) sudbina pasivnosti, ali ne manje i sudbina ove mračne sreće od sigurnosti za koju zna samo pasivnost, ali koja je sigurnost neostvarljiva”. Težnja ka neostvarljivom idealu desubjektivizacije – savršeno! Eto još jednog razloga za ogorčenost, ozlojeđenost, samosažaljenje i mržnju prema celom svetu sa pokrajinama. Priči o žrtvingu nikad kraja, šteta samo što je tako monotona.