foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Večno prokletstvo

U davna, pradavna vremena kada je čovečanstvo robovalo verskim predrasudama, bilo je široko rasprostranjeno verovanje u Poslednji ili Strašni sud. Svaki čovek će stati pred sveznajućeg Tvorca i odgovarati za sve svoje postupke, svakome će biti suđeno po delima njegovijem, pravednici će primiti platu svoju u Carstvu nebeskom, a oni što su činili nepravdu, ubijali, otimali, obmanjivali, lagali, bezbožnici koji su pogazili sve ljudske i božanske zakone završiće tamo gde ih je srce vodilo – u tami najkrajnjoj, gde se čuju samo plač i škrgut zuba.

“Teško meni bednome kada dođe dan suđenja i otvore se knjige u kojima su zapisani svi moji postupci i sve moje misli i Bogu pokažu! Od pometnje i griže savesti staću pognute glave pred Gospoda da mi sudi, nem i nemiran, prisećajući se svih svojih nedela”, stoji u jednom hrišćanskom spisu iz XIII veka. Ništa nije skriveno što se neće otkriti ni tajno što se neće doznati, svaka reč, svaka misao i svako delo, sve će se doznati.

Božji sud je nepotkupljiv i nepogrešiv, zapravo nije reč o suđenju u uobičajenom značenju te reči, pre se radi o konstatovanju realnog stanja stvari, o definitivnom saldu jedne ljudske sudbine. I tu nema prenemaganja, izvrdavanja, samoopravdavanja, migoljenja, izbegavanja odgovornosti, prebacivanja krivice na druge i sličnih popularnih disciplina. Ništa ne pomaže, nema olakšavajućih okolnosti, nema izgovora, nema zavlačenja, nema muljanja, nema šibicarenja.

Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih

O razlici između ljudskog i nebeskog pravosuđa, između sudova zemaljskih i božanskog suda pisao je sveti Tihon Zadonski u “Duhovnom blagu prikupljenom iz sveta”: “Na sudu ljudskom potrebni su svjedoci radi istraživanja istine, koji često i krivoga opravdaju. Na onom Sudu nije tako, onaj Sudija ne treba svjedoke, nego Sam sve zna. Na sudu ljudskom često pomogne srebro i zlato, kako to biva na nezakonim sudovima, na onom Sudu nije tako: jer onaj Sudija poklone ne traži i ne prima. Na sudu ljudskom krivca često zaštićuju visoke i moćne osobe i drugi pomagači; na onom Sudu oni ništa ne mogu; oni će se tada i sami skriti i biće kao bijednici. (…) Na sudu ljudskom lukavstvo često opravdava krivca; na onom Sudu ono će ućutati i onijemiti, tamo mu mjesta neće biti, jer je Sudija sveznajući. (…) Na sudu ljudskom izriće se tjelesna smrt ili kakva druga prolazna kazna; na onom Sudu osuđeni grešnik predaje se vječnoj smrti”.

Prilično gadna situacija za onog ko se oglušio o Božje zapovesti. Da stvar sa Poslednjim sudom bude još gora, šanse da na sebe ne navučeš večno prokletstvo nisu baš velike. Hristove reči “Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih” odzvanjale su u ušima nebrojenih vernika tokom dugih vekova. Propovednici su neprestano upozoravali pastvu da se opomene Strašnog suda i da se priseti Hristove izreke. Nije dovoljno biti kršten i imati spoljne znake pobožnosti, vera bez dela je mrtva i vodi pravo u večnu osudu. “I od vernika će mnogi biti prokleti, to jest, oni koji svoju veru poriču svojim delima: ‘jer im bješe bolje da ne poznaše puta pravde, negoli kad poznaše da se vrate natrag’ (Druga poslanica Petrova, 2,21)”, piše sveti Bernar.

Doći će veliki dan pravde Gospodnje koji će suditi svima, otac će biti odvojen od dece, supruga od muža, prijatelj od prijatelja. Monsinjor de Surian piše o sopstvenom strahu pred budućim sudom: “Ali kada prema ovom Isusovom proročanstvu – malo izabranih – pomislim da će ova smrt biti večna za gotovo sve hrišćane koji me okružuju: da će taj pakao biti stalno boravište gotovo svih onih sa kojima živim, sa kojima govorim; kad pomislim da je to možda i moj udes, priznajem da više nisam gospodar svoga užasa”.

Poslednji sud

Prođoše mračna vremena, oslobodismo se srednjovekovnih sujeverica, danas niko više ne veruje u Poslednji sud, čak ni oni koji sebe ubeđuju da su vernici, a kamoli ateisti i agnostici. Potpuno smo se ratosiljali tih primitivnih predrasuda koje su čak i neki genijalni umetnici ovekovečili po raznim katedralama i hramovima, i na silnim slikarskim platnima. Mi više nemamo strah od Poslednjeg suda, ne bojimo se nebeskog sudije, ne verujemo u večno prokletstvo, pa najzad možemo malo da se opustimo.

Mane srednjovekovne opsesije grehom i neprekidnog uterivanja straha u pobožne duše dobro su poznate, kritikovane su hiljadu puta, da ne ponavljam. Međutim, ima i nekih oprečnih mišljenja. Na primer, Hana Arent u “Izvorima totalitarizma” veli ovako: “Možda se moderne mase ni po čemu toliko ne razlikuju od masa ranijih vekova koliko po gubitku vere u Strašni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu”.

Pošto je eshatološka doktrina već mrtva mrtvijata i potpuno bezopasna, to nam daje slobodu da se prema njoj ophodimo bez grča i strave, sveprisutnih u drevnim hrišćanskim propovedima. Teško je danas zamisliti perspektivu onih kojima je život svagdanji bio obeležen verom u Poslednji sud, ne pukim uverenjem, već nepokolebljivom izvesnošću da će Bog suditi živima i mrtvima i da njegovom carstvu neće biti kraja. Kako zamisliti, kako plastično sebi prikazati svest za koju su svaki postupak, svaka odluka, svaki izbor, svaka misao određivali sudbinu koja će trajati večno? Kako zamisliti svest o strašnoj slobodi čovekovoj koja ga može odvesti u beskrajne muke?

Odgovornost za sopstvena dela

U silnim propovedima o Strašnom sudu ima jedan element koji se ne pominje, jer se prosto podrazumeva, a to je odgovornost svakog čoveka za sopstvena dela. A što bi to bilo ko pominjao kad je očigledno, to bi bilo isto kao kad bi neko naglašavao da ne možemo živeti bez disanja. No, ako danas pogledamo iz te davne, zaboravljene perspektive Poslednjeg suda, bojim se da će stvari izgledati pomalo čudnovato. Na primer, možemo odmah da izbrišemo bar pola popularnih medijskih sadržaja koji neprestano okrivljuju nekog drugog za našu nesreću.

Svetska zavera protiv Srba, Vatikan, zelena transverzala, masoni, iluminati, zapadni centri moći – ništa od toga ne postoji na Strašnom sudu. Takođe, nema razloga za iščuđavanje i kuknjavu nad ogromnom podrškom ratnim zločincima i najokorelijim izrodima. Stanovništvo je masovno odlučilo da sebe osudi na večno prokletstvo, po svojoj slobodnoj volji. Nisam znao, nisam bio obavešten, slagali su me, bio sam žrtva medijske manipulacije, ljudski je grešiti – to nisu argumenti na poslednjem procesu.

Do kraja večnosti

Glasao si za Miloševića ili radikale tokom cele poslednje decenije XX veka, tvoj glas im je omogućio da sprovode etničko čišćenje, masovne pokolje i genocide, te da usput ubijaju i političke protivnike, novinare i druge oponente u sopstvenoj zemlji. Nisi odgovoran ni za šta? Bio si žrtva medijske propagande? ‘Ajde? Što si više verovao Miloradu Komrakovu nego sopstvenoj ćerki, ženi, mužu, bratu, komšiji, kolegi, prijateljici, ocu, majci, rođaku? Ako ti nisi odgovoran za sopstvene postupke, ko jeste? Sad, kada se sve zna i kada je sve jasno, znaš da si bio u zabludi? A onda nisi znao? Znao si. Znao si. I znaćeš do kraja večnosti kojoj neće biti kraja.

Radovao si se pogibiji civila u Ukrajini, navijao si za ukoljice i razbojnike, slavio si rušenja i spaljivanje Marijupolja. Nisi ni za šta kriv? Podlegao si ruskoj propagandi? Krivo je društvo, nesrećno detinjstvo, opšta atmosfera u tvojoj sredini, krivi su roditelji koji ti nisu poklanjali dovoljno pažnje, kriva je medijska nepismenost, krivi su antizapadni sentimenti, krivi su biciklisti (nastavite niz). A ko te je od pomenutih naterao da po društvenim mrežama pišeš: “Gazi! Rokaj! Udri, Putine! Samo napred! Samo prži! Rusija je sila”? Nisi kriv? Nisi znao? Znao si. Znao si. I znaćeš do kraja večnosti kojoj neće biti kraja.

I tako redom, ista logika je primenljiva na veći deo naše stvarnosti, iz perspektive dana Gospodnjeg sve odjednom postane kristalno jasno. Nema nade da će živahnuti vera u zagrobni život, ali bi obnova i izgradnja predstave o Poslednjem sudu u čovekovoj svesti unela malo svežine u epohu koja vrvi od vrdalama, opsenara, samoobmanjivača, varalica, šibicara i ostalih skrivača pod kamenom. U epohu kojom suvereno caruje duh što veruje da je “vrhovno načelo svuda: u odnosima čoveka i čoveka, ali i u odnosima čoveka i same egzistencije (samog njenog bića), načelo prevare”.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči