Ministarka zdravlja u Vladi Srbije Danica Grujičić krenula je u specijalnu antipušačku operaciju usmerenu protiv pušača, pušenja, cigareta, duvanskog dima, nikotina, lula, cigarilosa, elektronskih cigareta i svega što ima bilo kakve veze sa mrskom samoubilačkom navikom skraćivanja života uz malu pomoć ozloglašenog poroka. Ministarka ja najavila donošenje zakona koji će potpuno zabraniti pušenje u zatvorenim prostorijama.
Zakonom o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu pušenje je već bilo zabranjeno u gotovo svim zatvorenim prostorima, u javnom prevozu, na radnom mestu, u državnim i opštinskim ustanovama. Ugostiteljski objekti su se nekako provukli, tu se uglavnom duvanilo, mada je ponegde bilo i delova za nepušače. Međutim, sada se polovičnom rešenju i gledanju kroz prste staje u kraj, konzumiranje duvanskih proizvoda će uskoro biti zabranjeno i u preteklim kafićima, klubovima, restoranima, kafanama i ostalim objektima za okupljanje.
Stigma društvenih otpadnika
Velika se halabuka podigla u javnosti, burna rasprava je u toku, jedni su za, drugi protiv, jedni ističu značaj zdravlja, drugi se pozivaju na slobodu izbora i autonomiju pojedinca, podseća se na princip da sloboda pojedinca prestaje tamo gde počinje sloboda drugog čoveka i da niko ne sme nikog da ugrožava, ima i protesta protiv ideologije zdravlja i uskraćivanja legitimnog ljudskog prava svakoga da sa svojim telom radi šta hoće. U čitavoj priči nije baš najjasnije zašto zakonodavac ne ostavlja mogućnost postojanja malobrojnih ugostiteljskih objekata u kojima bi pušenje bilo dozvoljeno.
U redu, u 90 posto lokala zabraniš tu odvratnu naviku koja se u zakonu definiše kao “posedovanje ili rukovanje upaljenim duvanskim proizvodom bez obzira da li se dim aktivno udiše i izdiše”, ali ostaviš 10 posto kafića i restorana za nepopravljive pušače, pa nek tamo ubijaju i sebe i druge do mile volje. Iz nekog razloga takva mogućnost nikome ne pada na pamet.
Nije baš najjasnije ni zašto je poslednjih decenija u čitavom svetu stigma društvenih otpadnika pala baš na pušače, a ne na poklonike nekog drugog poroka, recimo na konzumente alkohola. Kocku da ne pominjem, ona kod nas više nije porok, već vrlina, buljuk popularnih glumaca reklamira kojekakve kladionice, a i samo Ministarstvo zdravlja je nedavno uspostavilo zvaničnu saradnju sa jednim lancem objekata za igre na sreću i nesreću. Neki poroci su društveno poželjni, drugi su satanizovani, sasvim logično za ljudsko društvo sačinjeno od bića koja najveći deo vremena provode surfujući na pomahnitalim talasima sopstvene uobrazilje.
Uskraćeno pravo na čist vazduh
Kad se pogleda iz šire perspektiva, buka i bes oko pušenja i budućeg zakona deluju pomalo nepotrebno. Moguće je da će se ubrzo pokazati da je i sam zakon donekle suvišan. Naime, s obzirom na tekuće klimatske promene, na sve toplija godišnja doba, na zimu bez snega a sa prolećnim temperaturama – nije daleko dan kada će bašte kafana i kafića raditi tokom čitave godine. Uskoro neće biti nikakve potrebe za pušenjem u zatvorenim prostorijama, pa će samim tim i zakon postati bespredmetan.
Kad bi osnovni motiv pušenja bilo trovanje i suicidno ponašanje, i samo pušenje bi u mnogim srpskim gradovima bilo nepotrebno. Naime, s obzirom da Beograd i neki drugi gradovi često bivaju najzagađeniji u svetu, da bismo udisali štetne materije nije neophodno da zapalimo cigaretu. Dovoljno je da udahnemo vazduh punim plućima, mada isti samoubilački efekat postižemo disanjem na slamčicu. Iz te perspektive, argument jednog poklonika buduće sveopšte zabrane pušenje deluje prilično komično.
“Dve trećine građana u Srbiji su nepušači. Ako se vodimo time da pušači imaju pravo da uz kafu zapale cigaretu u javnom prostoru, to znači da ne vodimo računa o većini građana kojima se uskraćuje pravo na čist vazduh”, reče jedan pobornik zdravlja ovih dana. Dobro, prijatelju, sve je to lepo, ali gde da nađemo čist vazduh? Pravo na čist vazduh nam uskraćuje država na sve moguće načine, pa nikom ne pada na pamet da nas zaštiti od zagađenja. Šta je opasnije po zdravlje – pušenje ili disanje? Mrtva trka.
Dušice, nemoj da se zaboraviš
Šalu na stranu, briga o zdravlju, nastojanje da život traje što duže, zdrave životne navike imaju smisla u zajednica koja veruje da život počinje rođenjem, okončava se smrću, a pre i posle tog perioda vlada večno ništavilo. Uh, kad se ovako postave stvari, pogotovo sa tim beskrajnim ništavilom, možda baš i nema razloga za optimizam, očajanje se nameće kao nešto logičniji izbor. Ili apsolutna samovolja i nebriga za bilo kakva ograničenja, moralna ili neka druga, a ponajmanje za uputstva o zdravom životu koje nameće neko ministarstvo.
Kako reče Vasilij Rozanov, stari reakcionar: “Još nisam toliki podlac da razmišljam o moralu. Prošlo je milion godina pre nego što je moja duša bila puštena da poživi na ovom svetu. I odjednom ja joj kažem: Ti, dušice, nemoj da se zaboraviš, i živi ‘prema moralnim načelima’. Ne, ja ću joj reći: Živi, dušice, živi lepo, živi, dobra moja, kako znaš i umeš. A predveče ćeš otići kod Boga. Jer život je moj – dan moj, i on je samo moj dan, nije ni Sokratov, ni Spinozin”.
Čekajući vaskrsenje mrtvih
Srećom, srpsko društvo ima neka sasvim drugačija verovanja, bar po zvaničnim statistikama. Podaci kažu da u Srbiji ima čak 85 posto pravoslavnih hrišćana, a crkva uživa sveopšti ugled i poverenje. Kako god pravoslavni hrišćani sebe definisali, za njih je minimum Simvol vere. U tom kratkom tekstu, na pola šlajfne, izloženi su osnovni dogmati vere. Ko u njih ne veruje, nije pravoslavni hrišćanin. Na sreću, nema ih mnogo. U Simvolu vere za Hrista se veli ovako: “Koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu; I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca; I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom Carstvu neće biti kraja”.
Na kraju kratkog izloženja vere stoji: “Čekam vaskrsenje mrtvih. I život budućeg veka. Amin”. Dakle, Hrist je pobedio smrt, sve nas čeka večni život, a ovaj zemaljski je tek priprema za ono što dolazi nakon vaskrsenja mrtvih, za beskrajni život budućeg veka. Kad se pogleda iz eshatološke perspektive, nema smisla previše brinuti o ovozemaljskom postojanju, a preterana briga o telu je ionako znak gordosti u svetske sujete.
Hrist će vaskrsnuti sve ljude, i pušače i nepušače, kako god da su živeli svoje živote, kako god da su skončali. Umrećemo pre ili kasnije, ali pobeđena je smrt, glavni neprijatelj, pa možemo da se opustimo, kako u pogledu pušenja, dužine života, zdravlja, tako i u pogledu svih drugih problema kojima smo pritisnuti. Bilo je svetitelja koji su priželjkivali smrt, kako bi se što pre pridružili Hristu. Što bi rekla Tereza Avilska, “toliko drugom životu se nadam da umirem jer ne umirem”.
Zaštita od brzih na plen, hitrih na grabež
Ne znam zašto je ministarka toliko zapela s tim zakonom protiv pušenja u zemlji prevashodno pravoslavnoj, ali neka joj bude. Nakon donošenja tog zakona, očekujemo hitno usvajanje sličnih pravnih akata koji će stanovništvo zaštititi od raznih drugih štetnih materija, navika i zavisnosti. Pogotovo onih koji su kudikamo opasniji po život od duvana.
Neka se pripreme: Zakon u zabrani širenja nacionalističke ideologije na javnim mestima i u zatvorenim prostorijama; Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti političkim demagozima i opsenarima; Zakon o zabrani propagiranja velikosrpstva deci starijoj od šest meseci i mlađoj od 106 godina.
Nakon toga, čekamo usvajanje Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti udruženom delovanju ratnih zločinaca, ratnih huškača, ratnih ideologa, minobacačkih akademika, nacionalnih bardova, fašisoidnih političkih lidera, kontroverznih biznismena koje niko ne sme da pita ni za prvi ni za poslednji milion, ratnih profitera, intelektualnih mufljuza, lažljivih novinara, drumskih razbojnika u skupim odelima, crkvene hijerarhije koja se klanja novcu i naciji, ljubitelja tuđih teritorija, dobrovoljnih davalaca tuđe krvi i svih koji su brzi na plen, hitri na grabež.
Poslednja napomena, kao utešna vest pušačima koji strepe od novog zakona. Ako Putin započne nuklearni rat, a vi se u tom trenutku zateknete u zatvorenoj prostoriji, nemojte se ustezati. Slobodno zapalite cigaretu. Postoji mogućnost da ćete uspeti i da je popušite do kraja. Za ljubitelje lule i cigarilosa ne garantujem.