Ima jedan tugomir tužni kojem dani prolaze u neprekidnom lovu na veštice. U davna, pradavna socijalistička vremena, bio je politički komesar, pa se bavio lovom na sve derznovene pojedince i pojedinke koji su se usudili da misle mimo zacrtane partijske linije, na anarho-liberale i ostale jeretike. Sav revnostan, pisao je izveštaje o ideološkim skretanjima zabludele omladine, pa su ondašnji inkvizitori na osnovu tih analiza smenjivali čitave redakcije omladinskih listova, trudio se tugomir da upropasti život svojim kolegama studentima i odlično mu je išlo.
Kad je socijalizam ubijen i pokopan, okrenuo se komesar drugim ideološkim stremljenjima, glumio je demokratu i zagovornika pluralizma, pisao je čak i za neke publikacije koje je finansirao ozloglašeni demon Soroš. Nakon toga, doživeo je još jedno preumljenje, pa je postao odan naciji, tako da danas lovi takozvane autošoviniste, sve one derznovene pojedince i pojedinke koji se usuđuju da prozbore koju kritičku reč o neveselom stanju srpskog društva.
Praznina koja zveči
Nema više Centralnog komiteta koji bi prikucane na stub srama posmenjivao i uklonio iz društvenog života, ali tugomir ipak radi svoj posao prilježno, nadajući se da će jednog lepog dana i Srbija zaličiti na Rusiju, a onda će neki predstavnik sile i nepravde prelistati njegove škrabopise i početi sve inkriminisane izdajnike da šalje u daleke kažnjeničke kolonije, tamo negde u ledenom Sibiru koji greje tugomirovo kilavo srce.
Glumio je da je komunista, pretvarao se da je demokrata, igra ulogu nacionaliste, ko zna šta je čovek zapravo, verovatno ništa. Iza svih tih maski možda nikoga nema – osim praznine koja zveči. Zato nije ni bitno kako se zove, što bi rekla sveta knjiga u koju dotični navodno veruje – ime im je Legion. Pa neka tako bude, zovimo ga Legion Legionovič Dostavljački.
Neprijateljske činjenice
U svom poslednjem uratku Dostavljački se okomio na neprijatelje srpstva koji Srbiju navodno predstavljaju kao varvarsku zemlju, nasuprot civilizovanom Zapadu, pa je u svrhu dokazivanja te svoje teze ispovrnuo čitav niz citata. Naravno, autor ovih redova redovno gostuje u tekstovima Legiona Legionoviča, pa je tako bilo i ovog puta. Elem, stavlja mi se na teret to što sam napisao da Vučićevo zarobljavanje srpskog društva i nije neki naročito zahtevan poduhvat, jer to čini u “zemlji bez demokratskih tradicija, sklonoj jednoumlju i samovlašću, pritom sa teškim zločinačkim nasleđem”.
Pa dobro, to su činjenice, pola sveta nema demokratske tradicije, ima sklonosti ka jednoumlju i samovlašću, autoritarni karakter, usled istorijskih okolnosti i političke prakse. Nije to ništa prirodno, urođeno, esencijalističko, nego je plod nekih konkretnih ljudskih delatnosti, mišljenja, uverenja, obrazaca ponašanja. Može da bude i drugačije, ali da bi se nešto promenilo treba prvo utvrditi jasno činjenično stanje, od zavaravanja niko nema vajde osim kojekakvih Legiona Legionoviča, da se oni pitaju njihov voljeni narod bi živeo isto kao pre dva veka, a sve zarad očuvanja tradicije.
Takođe, stavlja mi se na teret tvrdnja da se “cela zemlja odavno pretvorila u poprište pustahiluka i hajdučije”. Pa zar nije? Samo što to takođe nije prirodna pojava, ne niče iz zemlje kao trava, baobab ili paradajz, nego je plod određenih pogrešnih, katastrofalnih politika koje vladaju ovom zemljom decenijama. Valjda i Dostavljački zna da je u Srbiji otkrivena plantaža marihuane veličine 25 fudbalskih stadiona, organizovana pod okriljem državnih organa. Valjda zna za sve moguće veze organizovanog kriminala i državnih funkcionera, nije slep, za obesne kriminalce u svim sferama kojima niko ništa ne može, jer ih štiti vladajuća partija.
Pa ovde i decu lokalni šerifi izbacuju iz vrtića, jer su im roditelji učestvovali na nekom protestu poljoprivrednika, a policajce koji gone kriminalce nadležni smenjuju, degradiraju i dovode im život u opasnost. Dakle, čista vladavina pustahiluka i hajdučije. Ali Legionoviču nisu krivi vladajući pustahije i hajduci što nam je zemlja postala poprište pustahiluka i hajdučije, kriv je onaj ko to konstatuje, jer veruje rođenim očima. Šta li bi tek Legion rekao za one Kolumbijce koji su u vreme Pabla Eskobara pisali o Kolumbiji kao zemlji narko-kartela? I to su neki teški kolumbijski autošovinisti, sve to treba poslati u Gulag.
Izvlačenje iz konteksta pomoću sajle
Pustimo mene, ima kod Legionoviča mnogo zanimljivijih ulomaka koji jasno pokazuju kako dotični gospodin, inače univerzitetski profesor, čita tekstove. Veli Dostavljački ovako: “Srbina-Balkanca kao nepopravljivog, antievropskog primitivca prepoznao je još sveti Radomir Konstantinović u Filosofiji palanke: ‘Kultura balkanska je primitivno-tradicionalistička, što znači da nije racionalistička i tehnicistička i da, samim tim, njena budućnost ni u kom slučaju ne mora da bude evropska’”. Navedena rečenica zaista se može pronaći u “Filosofiji palanke”, samo tu ima jedan mali, malecni problem, takoreći problemčić – izvučena je iz konteksta.
Konstantinović uošte ne tvrdi to što mu Dostavljački imputira. U odeljku knjige naslovljenom “Duh-narod protiv duha”, odakle je izvučen narečeni citat, autor piše o nečemu drugom, o srpskoj iracionalističkoj i intuicionističkoj filozofiji koju pronalazi pre svega u “Filosofiji panhumanizma” Miloša N. Đurića, ali i kod Dimitrija Mitrinovića, Nikolaja Velimirovića i njihovih sledbenika. U navedenom odeljku Konstantinović ne govori u svoje ime, ne piše sopstvene misli, već interpretira Đurićevu misao, pišući iz pozicije te iracionalističke i intuicionističke filozofije.
Kaže Konstantinović ovako: “Ovo verovanje u mogućnost da se, na osnovama iracionalističke kritike evropskog racionalizma, izbegne evropska sudbina i istorija – najčešće pod jakim uticajem protiv-zapadnjaštva Dostojevskog, u stilu njegovog sve-ruskog, sve-slovenskog mesijanstva koje se ovde ‘obogaćuje’ mesijanstvom Balkana i, posebno, srpstva oličenog u epskoj narodnoj pesmi, a ne manje i pod uticajem Osvalda Špenglera i Kajzerlinga koji su objavljivali propast racionalističkog, humanističkog Zapada – to verovanje jeste izraz protiv-istorijskog stava koji je fatalan stav ovog plemena u agoniji, s obzirom da je evropska istorija nužno i balkanska (pa i srpska) i da je sve sto je u njoj nužno takođe nužno i na Balkanu”.
Čitanje toljagom
Potom kritikuje koncept Duha-naroda, navodno ovekovečenog u narodnoj poeziji, koji služi kao “jemstvo za spasonosno izuzimanje srpskoga sveta iz čitavog ostalog sveta”, pa sledi rečenica koju Dostavljački navodi kao dokaz nekakvog izmaštanog Konstantinovićevog uverenja da je srpska kultura primitivna. Da navedemo i tu inkriminisanu rečenicu, ali i zaključke koji otuda slede: “Kultura balkanska je primitivno-tradicionalistička, što znači da nije racionalistička i tehnicistička i da, samim tim, njena budućnost ni u kom slučaju ne mora da bude evropska. Racionalizam (koji je ubio Boga i ‘dušu’ zapadnog čoveka) i tehnicizam, koji ga je ‘materijalizovao’ (u času kad je on, u krajnjoj nerazboritosti i duhovnoj pometnji, poverovao da može da očoveči prirodu), na Balkanu nisu bili i nikada neće ni biti. Anti-evropejstvo je ovde nedvosmisleno; osnovne njegove dve uporišne tačke jesu: 1) Balkan nije Evropa, 2) Balkan zato ne zna za bolesti Evrope, a pre svega za bolest racionalizma, koja će Evropi doneti smrt”.
Ne misli Konstantinović da je srpska i balkanska kultura primitivno-tradicionalistička, već tako misle Đurić, Velimirović i ekipa, samo što oni to doživljavaju kao vrlinu, kao srpsku prednost koja će nas sačuvati od demonskih zapadnjačkih iskušenja racionalizma i tehnicizma. Upravo u toj navodnoj primitivnosti iracionalisti vide jedinu nadu da će Srbija izbeći evropsku sudbinu. Nesrećni Dostavljački, budući da ne ume da pročita tekst, ideje iracionalista pripisuje Konstantinoviću i još ih naopako tumači. Drugim rečima, Legion je zamahnuo mentalnom toljagom na svog arhi-neprijatelja, a raspalio svoje idole posred čela, potpuno nesvestan šta radi i kud udara. Ishod je logičan, jer on i ne čita tekstove da bi ih razumeo, već da bi u njima pronašao materijal za denuncijaciju. Klasično samoubistvo iz zasede.
U tom nesrećnom Legionovom čitanju ima jedan još komičniji obrt. Naime, Dostavljački bi takođe da sačuva Srbiju od evropskog iskustva, da je zamandali i izoluje od sveta, baš kao i iracionalisti. Dok iracionalisti u balkanskom primitivizmu i tradicionalizmu vide zaloge srpskog izolacionizma, Dostavljački se okomljuje upravo na ideju da je srpska kulturna primitivna i tradicionalistička, pogrešno je pripisujući Konstantinoviću. U jedinom spasu za Srbiju Dostavljački vidi opasnost. Nije shvatio, nesrećnik, o čemu tekst govori, pa je promašio ceo fudbal.
Nepristajanje na egzotiku
Za razliku od antievropskih iracionalista i Dostavljačkog koji jedini spas vidi u bratskoj Rusiji, Konstantinović tvrdi da je nemoguće sakriti se od vremena, istorije i sveta, te da je “evropska istorija nužno i balkanska (pa i srpska) i da je sve sto je u njoj nužno takođe nužno i na Balkanu”. Koliko god prividno sipao pohvale srpskom narodu, Dostavljački ga zapravo vidi kao inferioran, varvarski, nesposoban za komunikaciju sa svetom, za prolaženje kroz iskustva evropske kulture. S druge strane, Konstantinović duboko veruje u sposobnost kulture balkanskih naroda da bude integralan i ravnopravan sadelatnik kulture Evrope i čitavog sveta.
Nesrećni Dostavljački verovatno ne zna ni da su Konstantinoviću posebno išli na živce oni koji su nastojali da nas svedu na foklor i egzotiku, one koji su mislili da zato što pišemo na “malom jeziku” nemamo pravo da “sanjamo o našem Prustu, ovog vremena, ni Jonesku, ni Rene Šaru”. Pisao je Konstantinović kako ga je jedan prijatelj ubeđivao da Kazancakisa niko nije primećivao dok je “pisao raspravu o Bergsonu i bavio se literaturom kao i njegovi evropski prijatelji, ali da je on ‘osvojio’ Evropu, i izdavače i publiku, onoga časa kad se vratio njoj nepoznatom svetu, egzotičnoj Grčkoj, kad je pokušao da prikaže grčke slave, jagnjad na ražnju, hajdučke vatre i pirovanje”.
Konstantinović kaže da se u šokove te vrste slabo razume, da nije uveren da je baš tom egzotikom Kazancakis omađijao evropsku publiku, te da ga slabo zanimaju recepti te vrste. Ali, sve i da je prijatelj u pravu, nameću se sledeća pitanja: “Da li zaista svi mi, bili Grci, Hrvati, Srbi, imamo u evropskoj misli, u evropskoj duhovnoj radoznalosti samo značaj i smisao egzotičnog cveća, mirisa i pejzaža? Da li pisac ovih jezika, balkanskih, može i sme da pristane na to: da Evropi mog prijatelja uvek donosi egzotiku, i samo nju? Evropa neka se bakće sa intuicijom, savremenom čovekovom svešću; ona neka proračuna za integralne račune te svesti, neka raspravlja o Bergsonu, o Jaspersu; ona neka pokušava da prodre dublje u totalnog čoveka, u njegov iskonski unutrašnji svet, u njegove snove i poeziju, a mi, eto, mi ćemo da joj dajemo, kad se zamori od tih napora, prodora, slave i promašaja, pomalo egzotike, u dozama koliko hoće, na način koji joj u datom trenutku najbolje odgovara”.
Kompleks inferiornosti
Konstantinovićev odgovor je izričito ne, čitavo njegovo delo govori upravo o nepristajanju na kompleks inferiornosti. Da ne govorim o hiljadama blistavih stranica na kojima je veličao Oskara Daviča, Dušana Matića, Miloša Crnjanskog, Dositeja Obradovića, Monija de Bulija, Marka Ristića, Tina Ujevića, Vojislava Ilića, Vladislava Petkovića Disa i druge mnogobrojne balkanske pisce, pišući između ostalog i o evropskoj dimenziji njihovih književnih dela.
Za Dostavljačkog su sve ovo španska sela, njemu je sfera duha nedostupna, pa zato sopstvenu inferiornost podmeće čitavoj srpskoj kulturi, skrivajući se iza naroda čije interese tobož zastupa, koji obožava i u čije ime govori, mada ga za to niko nije ovlastio, niti su takva ovlašćenja moguća. Ako ja nisam u stanju da stvorim nešto vredno ili bar da razumem tekst koji čitam, onda niko nije – to je logika ove inferiornosti. Sve je tu jasno kao dan, jedino nije shvatljivo zašto Dostavljački tako uporno odbija bilo kakvu vezu sa Evropom. Lov na veštice, progon jeretika, spaljivanje nepodobnih na lomači, zlostavljanje svakog ko drugačije misli – to su stare evropske tradicije. Nisu ni naši evropejci tikve bez evropskog korena.