Nacionalistima vreme stalno stvara neke probleme, prosto ne znaju šta bi s njim. Prošlost, sadašnjost i budućnost udružile su se u sveopštu zaveru protiv plemenskih vračeva koji bi najradije da svoj voljeni nacion zadrže s onu stranu temporalnosti, izvan te belosvetske halabuke i neprekidnog kretanja. Nacionalisti kombinuju dva poimanja vremena, linearnog i mitskog, bar srpska filijala ove čudnovate pseudoreligijske zajednice. Ispunjenje njihovog utopijskog sna smešteno je u budućnost, ima teleološku dimenziju, samo što oni to vide kao ponovno uspostavljanje prošlosti koja se nikad nije dogodila. Njihov cilj je ono što se u XIX veku nazivalo “obnovom Dušanovog carstva”, u međuvremenu je prekršteno u stvaranje Velike Srbije, ali je i dalje reč o istoj ideji.
Očigledno je da srpski nacionalisti pripadaju onoj struji hrišćanske teologije koja rajsko stanje smatra idealnim, a prve ljude, Adama i Evu savršenim. Prema tome, cilj istorije nije nešto novo, već povratak starog, savršenstvo je već postojalo, izgubljeno je zbog prvog greha (nesloge velikaša, ropstva pod Osmanskim carstvom), ali će ga sinovi svetla nanovo otelotvoriti pokoljima, proterivanjem i genocidom, nakon toga će nastupiti kraj vremena, a diljem ujedinjenih srpskih zemalja zavladaće sveopšta harmonija, lane će spavati sa lavom, i naspavaće se.
Elementarna nepogoda
U nacionalističkim fantazmagorijama koje već decenijama dominiraju ovdašnjim glavama, vreme je zakleti neprijatelj. Nesporazumi i sukob sa sopstvenim vremenom, ali i sa samim procesom proticanja vremena, sa propadljivošću i rastakanjem, leže u suštini nacionalizma. Za poklonike ovog bizarnog poremećaja, vreme je nevreme. Ideolog i guru nacionalističke klike Dobrica Ćosić je to čak i napisao, u romanu “Vernik”, kroz usta svog junaka Ivana Katića, onog što glumi da razmišlja, pa nam isporučuje mudrolije svog autora: “Od spoljnih nepogoda ljudskog života najužasnija je nepogoda – Vreme”.
Govoreći o Ćosićevim pojmovnim nepogodama, Slobodan Blagojević je ovako analizirao reči Oca nacije i militarističke naracije: ”Vrijeme koje je ontička srž samoga života i ontološka srž njegove povijesnosti za našeg je pisca nepogoda. Ono bez čega ne bi ni bilo života, Postojećeg u svijetu, pisac naziva nepogodom. Pa mu nije bilo ni to dosta već govori o spoljnoj (ne unutarnje imanentnoj) nepogodi. Svoju negativnu komparaciju on razvija do samoga kraja, i veli da je to najužasnija od svih spoljnih nepogoda. Dakle, sam je život (kao bezuslovna vremenost!) jedna užasna, najužasnija, spoljna nepogoda. Pisac ne raščlanjuje kakav bi to Život bez vremena bio, kakvo Ništa od života”.
U “Filosofiji palanke” Radomir Konstantinović je pisao da je osnovna pretpostavka duha palanke “da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta”. Nacionalistički zloduh bi najradije da se zatvori u sopstveni brlog, da se izoluje od sveta, pa da se u tom memljivom prostoru prepusti svojim omiljenim delatnostima poput beskrajne kuknjave i žala nad sopstvenom gorkom sudbom.
Teror savremenosti
U svetlu ovih anti-istorijskih težnji, postaje kristalno jasan nemerljivi značaj poduhvata jugoslovenskih komunista. Ustanak protiv fašizma i narodno-oslobodilačka borba ključni su događaji koji označavaju ulazak naših prostora u vreme sveta, u istoriju. Odatle se rodila SFRJ, gde je nastavljeno sa praksom koja se kolokvijalno označava kao “ići u korak s vremenom” ili “biti ispred svog vremena”: opismenjavanje, obrazovanje, emancipacija, modernizacija, industrijalizacija, urbanizacija, izvlačenje iz vekovne bede, socijalna prohodnost, ravnopravnost…
Otuda među nacionalistima u raznim ex-Yu državama vlada jedinstven pogled na jugoslovenski projekat: to je bila tamnica naroda u kojoj je baš njihova nacija bila najugroženija. U srpskoj varijanti: nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da prikolješ nekog Bošnjaka ili Hrvata. Teror vremena i savremenosti, tih apokaliptičnih nepogoda, nije se mogao dugo trpeti, krajem osamdesetih godina usledio je povratak pogodnijim mitskim obrascima krvi i tla, tu smo zaglavljeni još uvek, tapkamo u mestu zločina.
Uspostavljanje prijateljskih odnosa između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, na načelima miroljubive koegzistencije, moguće je tek nakon odustajanja od primitivne nacionalističke paradigme koja krivotvori prošlost i drži je u zaptu, sadašnjost koristi za dodatnu razgradnju društva i bogaćenje očeva nacije i njihove bliže rodbine, a budućnost ukida. Nacionalizmu je imanentan suicidni poriv, težnja ka samouništenju, o čemu je prilično detaljno pisao Radomir Konstantinović u eseju “Nacistička koncepcija kulture”. Sa nacionalizmom nema budućnosti, dok je on na vlasti, svaka priča o vremenu prošlom i vremenu budućem je bespredmetna.
Izbrisano nasleđe socijalizma
Rušenjem socijalizma vratili smo se na fabričke postavke, u staru, dobru protiv-vremensku zonu postojanja. Socijalistička epoha kao da je izbrisana gumicom, kao da nikada nije postojala, pre srpskog pohoda na susede zarad teritorijalnog proširenja ničeg nije bilo, beše samo tama nad bezdanom, a zemlja beše bez obličja i pusta. Politički akteri imaju ili izrazito negativan ili ignorantski odnos spram socijalističkog nasleđa, kao da ih se to ništa ne tiče.
A moglo bi se razmišljati o jugoslovenskoj zaostavštini, pogotovo u današnjem kontekstu obnove svega najgoreg što je socijalizam potisnuo na marginu. Možda bi bilo pametno raspravljati o antinacionalističkom i antiklerikalnom duhu SFRJ u današnjem vremenu totalne dominacije nacionalizma i crkve, o konceptu samoupravljanja u vremenu kad u Srbiji nemamo čak ni slobodne izbore, a kamoli šire učešće građana u demokratiji.
O socijalnoj pravdi koja je postojala u SFRJ u kontekstu današnje srpske države koja neguje najveće socijalne razlike u Evropi. O levičarskom nasleđu u društvu gde se desnici na vlasti nude alternative u vidu desnice u opoziciji, a levica postoji u tragovima. O jugoslovenskoj politici stanovanja, izgradnji stambenih zgrada novcem radništva i rešavanju stambenog pitanja miliona ljudi – u zemlji gde vlada investitorski urbanizam. O socijalističkim ulaganjima u kulturu i umetnost – u državama koje ne drže mnogo do ovih besposlica…
U večnoj sadašnjosti
Nije teško izdvojiti pozitivno nasleđe socijalizma, niti osmisliti njegovu primenu na današnja društva, nešto bi se čak moglo i bukvalno prepisati. Problem je što nema političkih snaga koje bi takav program makar pokušale da naprave, a kamoli da ostvare. Za većinu političkih organizacija zapravo i ne znamo kakav je njihov odnos prema pojedinim epohama srpske i jugoslovenske istorije, niti da li uopšte takav odnos imaju. Svi deluju isključivo u večnoj sadašnjosti, van vremena, dakle u mitskoj sferi.
Doduše, nasleđe SFRJ rođeno je specifičnim okolnostima, nastalo je iz revolucije i pobedničkog antifašizma, iz situacije spasavanja čovečanstva od planetarnog zla i katastrofe, sa ogromnim etičkim pokrićem. Istorija se ne ponavlja, osim u glavama koje veruju u pomenute mitske obrasce, pa su samim tim nesklone kritičkom sagledavanju prošlosti. Promišljanje vredne zaostavštine socijalizma bio bi prvi korak za izlazak iz ovog vanvremenskog ćorsokaka, tamnog vilajeta u koji smo se dobrovoljno strmeknuli, kao u najdublju provaliju, u paničnom bekstvu od vremenskog nevremena.