Lepljenje etiketa neistomišljenicima spada u omiljena sredstva progona kojima pribegavaju razni nacionalistički totalitarci. Nema u tim difamacijama ničeg zanimljivog, jer one nemaju saznajnu svrhu, niko tu ne želi da izrazi nekakvu spoznaju o određenim ljudima, već je poenta u stavljanju mete na čelo, u izopštavanju iz društva, o ućutkivanju i gušenju drugačijeg mišljenja. Preciznije – svakog mišljenja, pošto je svako ko bilo šta misli prirodni neprijatelj sužene dogmatske svesti.
Množe se te etikete evo već tri i po decenije, po glavama samozvanih patriota defiluju razni strani plaćenici, domaći izdajnici, domicilne ništarije, srbomrsci, oni koji mrze sve što je srpsko, srbožderi, autošovinisti, slučajni Srbi… Nema kraja potrazi za neprijateljima svih boja, diferencijacija traje li traje, otkad su je u modu uveli Slobodan neprežaljeni Milošević i njegovi čauši, tokom operacije preuzimanja vlasti i homogenizacije stanovništva, poznatih pod imenom Antibirokratska revolucija.
Otkad su zaštitnici Srba zajahali Srbe i ostale građane ove nesrećne zemlje, Srbija je doživela svaki zamislivi oblik propasti i degradacije. Mogao bi neko da podseti zaštitare srpstva da je tokom njihovog mandata netragom iščezlo koje milionče Srba. Dokle misle da nas čuvaju i brane? Dok svi ne stanemo pod onu poslovičnu šljivu ili će se ipak zaustaviti malo ranije, kad nas ostane dovoljno da ispunimo neki omanji zabran?
Činjenice kao smrtni neprijatelji
Povremeno se ipak desi da neka etiketa ima vajnog smisla, uprkos tome što autoru nije bilo ni na kraj zapuštene pameti da izgovori nešto smisleno. Jedan od prvoboraca Miloševićeve medijske propagande, patriota na steroidima, bivši ministar nečega (ime nebitno, ime im je Legija) napisa za mene da sam “patološki srbofob”. Iznervirao ga moj tekst objavljen u “Guardianu”, ništa tako ne iritira profesionalnog srpskog patriotu kao gole činjenice. Ne mogu te nežne rodoljubne duše da podnesu ni najmanji dašak istine. Kad napišeš da nije ni čudo što u Srbiji postoji kult ruskog zločinca Vladimira Putina, jer već postoji masovni kult Mladića, Karadžića i ostalih koljača – to ume da razjari svakog kome je rat sa činjenicama životni poziv.
Ne dopada se našim lažama i paralažama ni kad se konstatuje činjenica da su više od dve decenije nacionalisti čekali da Rusija krene u odsudni sukob sa „novim svetskim poretkom“, da zavojšti protiv zapadnjačkog antihrista, da porazi bezbožnu Evropu i SAD, te uspostavi drugačiji poredak na planeti. Uzdali su se u Putina kao u mesiju koji će stvoriti novo nebo i novu zemlju. U njihovoj imaginaciji ruski hazjajin je savršenija verzija Slobodana Miloševića – vladar moćne imperije koji poseduje nuklearni arsenal.
Doduše, najteže im je zato što se ispostavilo da je njihova voljena, moćna, autoritarna Rusija vojna sila samo na papiru, što gubi rat u Ukrajini, pa od obnove Dušanovog carstvija ništa biti neće. Sve nade su položili u beznačajnog KGB oficira koji se domogao apsolutne vlasti u tužnoj Rusiji, a on ih izdade kad im je bio najpotrebniji. Oni u njega polažu nade, a on polaže oružje, o sudbo prokleta. Takav peh sa elementima apokalipse razočarao bi i najvećeg optimistu koji se budi i usniva sa pokličem na usnama „Dogodine u Prizrenu!“
Zazor od mahnitih manijaka
Zaintrigarala me ona mučaljiva etiketa „patološki srbofob“. Zagleda se čovek u mračne dubine sopstvene duše, upusti se u unutrašnju speleologiju, svašta otkrije. Moram da priznam – jesam srbofob. Ali ne samo to, stanje je neuporedivo gore i dramatičnije. Istovremeno sam i kroatofob, hungarofob, rusofob, belorusofob, amerikanofob, argentinofob, germanofob, sinofob… Rečju – antropofob, čovekofob, ljudofob.
Ko se razuman ne bi plašio ljudske vrste kad vidi za šta je sve sposobna? Posle Aušvica, Gulaga, holokausta, genocida, konc-logora, Omarske, Keraterma, Jasenovca, Srebrenice, klanja i masovnih istrebljenja – možda postoji neki razlog za bojazan od čoveka?
Ljudi bez pauze i počivke ubijaju, sakate, kolju, siluju, razaraju, granatiraju, snajperišu, ruše, pljačkaju, tlače, porobljuju, osvajaju, zlostavljaju, muče, pale, otimaju, skraćuju za glavu, terorišu, postavljaju bombe, kidnapuju, raseljuju, proteruju, proganjaju, uništavaju, pretvaraju u prah i pepeo, ruiniraju, maltretiraju, zatiru, potiru, rasturaju, dokrajčuju, overavaju metkom u glavu, spaljuju žive ljude, prave masovne grobnice, zatrpavaju leševe u jame, lome, razbijaju, srubljuju, razgrađuju, ugnjetavaju, osiromašuju, ponižavaju, mrcvare, ojađuju, zulumćare, unesrećuju, ostavljajući iza sebe samo pustoš i rasap. Pa kako da ne zazireš od takvih mahnitih manijaka, vazda spremnih na najcrnje zločinstvo i opačinu?
Bojazan od čoveka
Ljudi su odveć često licemeri, lopovi, ukoljice, dželati, podvaladžije, prevaranti, nasilnici, razbojnici, silovatelji, ratni i mirnodopski zločinci, banditi, otimači, pljačkaši, ubice, banditi, krvnici, mučitelji, zlostavljači, mrzitelji, šovinisti, staljinisti, totalitarci, koljači, uzurpatori, diktatori, kućni i državni tirani, porobljivači, okrutnici, batinaši, uvreditelji, difamatori, lažovčine, opadači, klevetnici, zlikovci, tlačitelji, dahije i kabadahije, ništitelji i uništitelji, krvopije, oholice, zavidljivci, pohlepnici, tvrdice, jarosnici, bestidnici, bezdušnici, netrpeljivci, nenavidnici, nečuvari brata svojega. Ljudi su odveć često neljudi da bi se u njihovom okruženju čovek osećao mirno i spokojno.
Nije nelagoda od ljudske vrste nikakav raritet, dovoljno je setiti se Augusta Strindberga koji je na optužbe za mizantropiju odgovarao: “Ja ljude ne mrzim, ja se ljudi bojim”, da ne citiram dalje. Ne strahuje samo čovek od drugog čoveka. Ljudi se boje i borovi i orlovi, i slonovi i kitovi, i vode i rode, i šume i prašume, i jeleni i jele, i leptiri i netopiri, i koke i njorke, i droplje i konoplje, i supovi i vukovi, i rak i maslačak, i pečurke i gljive, i reke i smreke, i mora i mramorja, i buše i oskoruše, i češljugari i pećinari, i kičmenjaci i beskičmenjaci, i mekušci i bodljokošci, i flora i fauna, i jastozi i nosorozi, pa čak i nepostojeći jednorozi. Ko se ne bi bojao sumanutih, agresivnih, pohlepnih bića koja sve pred sobom orobljuju i uništavaju, uključujući i nebrojene pripadnike sopstvene vrste?
Srbin je Srbinu – srbofob
U navedenom kontekstu srbofobija bi bila samo lokalizovana varijanta antropofobije. Ne može čovek da živi na celom svetu, pa je prinuđen da lokalizuje sopstvene teme i da se bavi ovdašnjim emanacijama zla i naopakog. Ostaje samo pitanje da li je reč o patologiji. Na patologiju bi upućivala preteranost u strahovanju, panična bojazan od ljudske vrste i njenih lokalnih izdanaka. Međutim, zapravo se uopšte i ne radi o pravom strahu, već pre o zazoru, oprezu, nepoverenju. I to nije nikakva retkost.
Nedavno je dr Aleksandar Baucal, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, govorio o istraživanju European social survey o poverenju u društvu. Istraživano je tri vrste poverenja: u institucije sistema, u političare (da li građanin misli kako može uticati na političke odluke) i poverenje u druge građane. U sve tri kategorije Srbija ima najniži nivo poverenja u celoj Evropi. “Napravili smo društveno okruženje u kome praktično svaki građanin Srbije, čim izađe iz kruga bliskih odnosa, smatra da su drugi ljudi ugrožavajući, da će da ga prevare, da su izvor opasnosti”, zaključuje Baucal.
Pa kako to sad? Nisu srbofobi samo izrodi, izdajnici i otpadnici što ne navijaju za ruske zločine po Ukrajini, ispade da su nepoverenje i strah od suseda rasprostranjeni u celokupnom stanovništvu napaćene nam otadžbine. Možda to ima neke veze sa neprekidnom proizvodnjom neprijatelja, sa medijima koji nas drže u stanju borbene gotovosti, sa otetim institucijama koje rade protiv građana, sa patriotama koje koriste vlast za bestidnu pljačku građana i uništenje njihove budućnosti, sa širenjem mržnje prema većem delu sveta, sa paranojom kao skoro zvaničnim društvenim uređenjem.
Ukratko – sa svim elementima pomahnitale nacionalističke ideologije koja drži građanstvo pod okupacijom. Uz masovni dobrovoljni pristanak građana kojima ropski položaj nimalo ne smeta, čak su i ponosni na svoje lance, toliko ponosni da su ih prekrstili u nacionalni identitet, srpstvo i slične svete banalnosti. A svakog ko se ne miri sa ropstvom i zločinstvom, čuvari robova proglašavaju za stranog plaćenika, autošovinistu, slučajnog Srbina i patološkog srbofoba. Navedeno istraživanje ipak govori da je situacija malo drugačija, zahvaljujući patriotama koje razvale sve čega se dotaknu. U njihovom carstvu jada, nepoverenja, neslobode, zazora, straha i drhtanja važi gvozdeno pravilo: Srbin je Srbinu – srbofob.