Razbojnička banda koja vlada ovom zemljom, nehajno prerušena u političku partiju, odavno je izgubila sve obzire i skrupule. Predsednik države u udarnom terminu priznaje da je počinio krivično delo i nikom ništa. Otvoren je tunel bez upotrebne dozvole, uprkos protivljenju inženjera i drugih stručnjaka, ali će zato na terenu danonoćno dežurati medicinska ekipa. Pa kad se tunel uruši, bar će postradalima lekarska ekipa biti na raspolaganju u rekordnom roku.
Predsednik je pomilovao nasilnike iz svoje partije, koji su polomili studentkinji vilicu na više mesta, a sad se sprema da pomiluje i devojku koja je pregazila drugu studentkinju na blokadi, što je rezultiralo kontuzijom mozga, naprsnućem lobanje, epiduralnim hematomom i neurohirurškim povredama glave. U nekoj zemlji gde postoje zakon, policija, tužilaštvo, sudstvo i slične dekadentne institucije, ovi nasilnici bi bili optuženi za pokušaj ubistva i brzo osuđeni na dugogodišnje robije. U Srbiji takve predsednik pušta na slobodu, što je sasvim logično, budući da dotični političar potiče iz miljea paravojnih formacija, ratnih zločinaca i pljačkaša leševa.
Totalno bezakonje
Korupcija je sveopšta i neskrivena, ko god je blizak režimu otvoreno krade i otima šta god stigne. Stanovništvo je opljačkano i prezaduženo, više i ne znamo koliko desetina milijardi evra dugujemo i kome sve, poznato je samo da će te dugove otplaćivati mnoge buduće generacije. Nema pravde, vladavine prava, poštovanja zakona – državom vlada totalno bezakonje.
Policajci nose fantomke, nemaju istaknute značke, umesto da jure kriminalce ganjaju demonstrante, love ih kao divlje zveri, premlaćuju ih, hapse bez povoda, lome im kosti i izlažu svakovrsnoj torturi. U Srbiji zapravo više ne postoji policija, postoje samo ljudi koji nose nekakve uniforme, ali oni ne rade svoj posao, ne štite zakon i građane, ne čuvaju red i poredak, već služe kriminalnoj vladajućoj bandi. Tako srpska policija doživljava svoj posao, i to ne od juče, već oduvek, sa sitnim izuzecima.
Tužiocima ne pada na pamet da se bore protiv organizovanog kriminala, prezauzeti su pisanjem sumanutih optužnica protiv pobunjenih građana, progonom ljudi koji žele pravnu državu. Sudije im uglavnom pomažu u tom nečasnom poslu, osuđujući nevine ljude na pritvor, bez ikakvog osnova, ili na zatvorske kazne. Za to vreme, stotine i hiljade kriminalaca slobodno šetaju ulicama srpskih gradova, pogotovo ako su povezani sa vladajućom strankom. O par hiljada ratnih zločinaca da i ne govorimo, 2.500 prijava za ratne zločine čami već godinama u tužilačkim fiokama. Nikome ne pada na pamet da procesuira ubice civila, žena, staraca, dece, jer za dominantnu svest to nisu zločinci, već nacionalni heroji.
Spaljena zemlja
Ključne institucije su zarobljene i podjarmljene – gotovo bez ikakvog otpora. Svu vlast, moć, finansije i kontrolu preuzelo je najgori ljudski sloj, mnogo gori od kriminalaca. Obični prestupnici žive sa one strane zakona, rizikuju da budu uhvaćeni, da provedu ostatak života u zatvoru, država je njihov prirodni neprijatelj, u manjini su, prokaženi i ozloglašeni. Za tu vrstu odmetništva potrebna je i izvesna doza hrabrosti. Za razliku od poštenih kriminalaca, vlastodržačka banda je kudikamo podmuklija, umesto da se bave nezakonitim poslovima i rizikuju svoju slobodu, dosetili su se da se organizuju i da jednostavno preuzmu državu, pa da se bezakonjem bave pod zaštitom države i takozvanih institucija.
Decenije bezakonja, praćenog udruženim zločinačkim poduhvatom protiv duševnog zdravlja nacije kroz medije za specijalne operacije, dovelo je do potpunog sloma društva, zajednice, solidarnosti, zakona, pravde i morala. Bezobzirnost i bahatost su postali osnovne norme ponašanja među građanima, jer moć diktira sve, od obrazaca svakodnevne komunikacije do dominantnih emocija.
Sve je počelo agresijom na susede, masovnim istrebljenjima i etničkim čišćenjima, konc-logorima i nebrojenim ratnim zločinima, a okončava se spaljenom zemljom koja je ratove započela. Logično, zakonomerno, po neumoljivom kauzalitetu koji ne priznaje nikakva prenemaganja, samosažaljive žalopojke i kuknjavu nad vlastitom sudbinom.
Strašenje paklom
I onda neko u ovakvoj razvaljenoj zajednici nađe da zamera sveštenicima što su u srednjem veku plašili pastvu paklom, da bi ih držali u pokornosti. Kamo sreće da se ovi naši obesnici pribojavaju paklenih muka. Ili zakona. Ili pravosuđa. Ili zatvora. Ili bilo čega. A i ta teza o držanju vernika u strahu od večnih muka u zagrobnom životu samo zarad očuvanja poretka ne pije baš vodu. Naime, oni koji su propovedali o paklu takođe su verovali u zagrobne muke, baš kao i velmože i vlastela. Nije problem u homilijama o strašnom sudu, infernu, kazni za grehove, već u sakralizaciji poretka i posvećivanju tlačenja. Nije sporno plašenje paklom, već što se to ponekad činilo iz pogrešnih razloga.
A ni to nije baš sasvim sigurno. Francuski istoričar Žan Delimo u “Grehu i strahu” napravio je statističku klasifikaciju pastirskih beseda svetog Bernardina iz Sijene, koji je propovedao u prvoj polovini XV veka, i nekoliko propovednika iz XVII i XVIII veka. Kod svetog Bernardina propovedi o uzajamnim obavezama gospodara i slugu zauzimaju tačno nula posto, a kod poznijih besednika – jedva 3,6 procenata. Neke druge teme su dominirale pastirskim besedama: pohota, pohlepa, krađa, zavist, srdžba, neprijateljstva, strančarenje, oholost, samoljublje, želja za isticanjem, laž, licemerje, tiranija običaja, huljenje, psovanje, kletve, svetogrđe…
Ne vidim šta je sporno u strašenju potencijalnih prestupnika paklom, takvo zaplašivanje ne razlikuje se od nekih elemenata kazneno-popravnog sistema koji imamo danas. Pre neki dan bivša članica Komisije za pomilovanje reče da je osnovna svrha kažnjavanja generalna prevencija. Generalna prevencija ima dva lica – negativno i pozitivno. Negativna svrha generalne prevencije sastoji se u zastrašivanju potencijalnih počinilaca. Dakle, kada sud nekog lopova ili ubicu osudi na zatvorsku kaznu, poenta je u zastrašivanju i odvraćanju od zločina, baš kao što su to činile i propovedi o paklenim mukama i večnoj osudi na strašnom sudu.
Svagda u paklu, nigda u nebu
Pozitivna strana generalne prevencije, kako reče jedan pravni stručnjak, ogleda se u “izražavanju društvene osude za krivično delo, jačanju morala i učvršćivanju obaveze poštovanja zakona”. Zanimljivo je kako pravnici smatraju da se javni moral osnažuje kažnjavanjem, zastrašivanjem i kazamatom. Ne razlikuju se ni zeru od srednjovekovnih propovednika, samo što su potonji imali u rukama moćnije oružje, jer su muke bile večne, ljudi su masovno verovali u besmrtnost duše.
Pakao je potcenjen, ocrnjen i oklevetan. Nije to tako loša zamisao kako se čini. Možda deluje nehumano, ali deluje i pedagoški i preventivno, a iz perspektive našeg smoždenog društva kojim predugo vlada razulareno zlo ne može se otpisivati ništa što bi nam pomoglo da se oporavimo. Još koliko juče, propovedi o paklenim mukama bile su sastavni deo katiheze. U Džojsovom “Portretu umetnika u mladosti” može se videti kako je to izgledalo, evo jednog malog odlomka: “Svagda u paklu, nigda u nebu; svagda odijeljen od božje nazočnosti, nigda ne uživati u blaženoj viziji; svagda mučen plamenom, izjedan od gamadi, podbadan užarenim šiljcima, nigda slobodan od tih muka; svagda osjećajući grižnju savjesti, tjeran uspomenama u bjesnilo, dok mrak i očaj ispunjavaju mozak, nigda se ne ukloniti tome; svagda proklinjati i psovati gnusne demone koji đavolskom zluradošću uživaju u bijedi svojih lakovjernih budala, nigda ne ugledati blještavo ruho blaženih duhova; svagda vikati iz vatrenog ponora Bogu neka na trenutak, na jedan jedini trenutak obustavi tu strahovitu smrtnu muku, nigda, ni na trenutak, ne primiti božjeg oproštenja; svagda patiti, nigda ne radovati se; svagda biti proklet, nigda spašen; svagda, nigda; svagda, nigda”.
Prekomerni strah parališe čoveka, postaje “strašan grč misli i srca”, kako veli Mopasan, ali umerena doza straha može da bude korisna. A plašnja iz propovedi o paklenim mukama ionako spada u posebnu vrstu straha koji sveta knjiga naziva “strahom Gospodnjim”. Na više mesta u Bibliji ponavlja se ista tvrdnja: “Početak je mudrosti strah Gospodnji”. Potom sledi objašnjenje ovog pomalo zagonetnog pojma, u “Pričama Solomunovim”: “Strah je Gospodnji mržnja na zlo; ja mrzim na ponositost i na oholost i na zli put i na usta opaka. Milošću i istinom očišća se bezakonje, i strahom Gospodnjim uklanja se čovek oda zla”.
Strah od sopstvenog zla
Strah Gospodnji nije patološki, parališući strah, nije sleđenost duše, nije okov koji nam sputava misli i osećanja. Strah Gospodnji je strah od sopstvenog zla, svest o tome da se lako možemo odati mržnji, nasilništvu i svim drugim opačinama protiv bližnjeg. Takođe, to je strah od zla u drugima, svest o tome da je čovek sklon svakojakim nepodopštinama i zločinstvima, i upozorenje da toga budemo svesni i da se pričuvamo – i od sebe i od drugih. Možda to nekome može da deluje kao prilično pesimistička vizija čoveka, zasnovana na ideji prvorodnog greha koji je izopačio ljudsku ličnost, ali iz takvog poimanja ljudskog roda proizlazi, na primer, postojanje zakona.
Da smo prirodno dobri, da smo anđeli nebeski – zakoni nam ne bi ni bili potrebni. Ni policija, ni pravosuđe, ni zatvori, ni kazneni sistem. U šta se pretvara društvo koje se ne čuva od zla vidimo na ličnom primeru. Možda verovanje u paklene muke i strah Božji i nije tako loša ideja. Šteta što se to verovanje upokojilo, iz raznih razloga. Ne samo da više nemamo policiju i pravosuđe, nego nemamo ni crkvu, ta ustanova se pretvorila u režimskog slugu, stavila je naciju na mesto Boga, udavila se u pohlepi i bezbožništvu. To je izazvalo prekomernu reakciju, pa smo sa prljavom vodom izbacili i dete iz korita. A suština hrišćanstva je nešto sasvim drugo, suprotno onome što vidimo u svakodnevnom ponašanju crkvene jerarhije. Hrišćanski Bog nije na strani režima, zločinaca, naprednjaka, razbojnika, tlačitelja, obesnih kriminalaca, moćnika, uglednika, hrišćanski Bog je na našoj strani, o čemu svedoči sveta knjiga.
Psalam 9 veli: “Neće svagda biti zaboravljen ubogi, i nada nevoljnicima neće nikad poginuti. Ustani, Gospode, da se ne posili čovek, i da prime narodi sud pred Tobom. Pusti, Gospode, strah na njih; neka poznaju narodi da su samo ljudi”. Prema poslednjem popisu stanovništva, u Srbiji ima bar pet miliona pravoslavnih hrišćana. I nema nikog ko bi ovako zavapio Bogu, pozvao ga da ustane i da pošalje strah na zlikovce. Neko bi morao da podseti ove silne silnike, obesnike, moćnike koji misle da su uhvatili Boga za bradu – kako su samo ljudi. A još bolje bi bilo da ih oborimo sa vlasti, pa da ih podsetimo da su samo ljudi – u zatvoru, na odsluženju duge kazne za nebrojene počinjene zločine.