foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Kosovski avetnici iz pradavnih počela tamnine

U eseju “Imaginarne knjige” Bela Hamvaš piše: “Dobra je ona recenzija kada autor sam bira knjigu o kojoj piše, i to potpuno nezavisno od predrasude da li je knjiga objavljena ili nije ili se nikada neće ni pojaviti”. Rukovodeći se apsolutnom recenzentskom slobodom, Hamvaš je napisao nekoliko prikaza imaginarnih knjiga koje su napisali izmišljeni autori. Na tom tragu nastali su i ovi kratki tekstovi koji govore o delima i piscima koji su, istina, nepostojeći, ali im nebivanje nimalo ne smeta da čitalačke mozgove pretvaraju u kašu.

Prikaz “Kosovskih avetnika” nastao je montažom paraknjiževnih termina iz kritika naših najuglednijih kritičara, kao i pojmova korišćenih u obrazloženjima žirija prilikom dodele najznačajnijih literarnih nagrada. Tekst o izmišljenoj knjizi “Vreme prostora” aludira na dnevničke zapise pokojnog Oca pomahnitale nacije, ali i na njegove brojne duhovne srodnike. Recenzija zbirke poezije “Romoriti s goropadima” Jevdokija Gotovanovića-Dijademova sačinjena je od stihova jednog ovdašnjeg poete koji je gotovo jednoglasno proglašen za pesničkog genija. Zlobica de Ćosić fon Vučelić Baletić el Krestić od Bačve je fiktivni, ali dobro poznati autor kog nije neophodno posebno predstavljati.

Glas iskoni iz tamnog vilajeta

U novoj zbirci pesama “Kosovski avetnici” poeta Junačko Kosović spustio se na užetu rodne melodije u arhetipske dubine srpskog nacionalnog bića, u mitološki prasrpski sloj duševnosti, u pradavna počela tamnine, među akrepe, zmije, zveri, dveri i karakondžule, gde je pronašao biblijsko-kosovski arhetip zavađene braće i autentičnu duhovnu smernost neraskidivo spojenu sa prozorljivošću. Naoružan duhom nacionalne kulture, impregniran epifanijskom supstancom žive stvarnosti, nacionalni bard je zapevao vaznoseći se do iskona onoga što smo bili, što jesmo i što ćemo biti, ninje i prisno i u vjeki vjekov, amin.

Junačkova poezija je iskren vapaj pojedinca nad kolektivnim udesom srpskog naroda kojim se direktno upisao u nacionalni sluh i kolektivnu memoriju pamćenja i nezaborava. U njegovim žalopojnim elegijama nad propašću srpskog carstva odjekuju nasledni tonovi kosovskog bola koji pesmu volšebno preobražavaju u lirsku formu što se entelehijom ostvaruje na putu ka biti (ili prebiti). Junačko peva iz bijela grla, glasom iskoni, održavajući čvrstu vezu sa precima i sa njihovim svetiteljima pomoću voki-tokija, a njegova tužbalica nad nacionalnim udesom i saobraćajkom nacije postaje saborna pesma vaskolike narodne nesreće završnice nevoljnog veka.

Prisustvo višnjih sadržaja u Junačkovoj zbirci nije slučajno, ono je posledica srpskog sabornog samosaznanja nastalog iz dublje poetske nužde, kao i veštog prebiranja rukom koja sve uzgaja po nacionalnoj žici srpskog pesništva. Opremljen čuvstvom za svoje, poeta dočarava čarolijski bruj u zonama duše, kroz stihove veju titraji bića i ništavila na povlašćenim mestima, neumoljivo se uspinjući ka statičnom nivou večnosti. Tapkajući nad prazninom, iznad visinskih duhovnih horizonata, pesnik je pažljivo osluškivao tišinu koja govori sve, dok iz najdubljih dubina njegove napaćene duše nije progovorilo kolektivno ja srpskog naroda i njegove kulture, pojući predačku melodiju tamnog vilajeta. Ostalo je istorija. Ne književnosti, već banalnosti.

Na strani Krvi i Tla

“Vreme prostora” Dobrice Bećkovića-Štule je knjiga o večnoj borbi Dobra i Zla u kojoj je autor uvek stajao na strani Krvi i Tla. Naš živi klasik i legenda koja jedva hoda ovim memoarskim beleškama, koje su više od istorije jednog doba a manje od autobiografije, definitivno se upisuje u Knjigu Večnosti. Novo remek-delo našeg killing-barda svedoči o surovoj epohi koja nije imala nimalo razumevanja za vekovne, ali sasvim razumne težnje srpskog naroda da svoj životni prostor proširi do granice ludila. Paralelno sa burnim istorijskim događajima, pratimo istoriju ličnog života našeg velikana, kojom dominira kockarska strast: od malih komesarskih nogu voleo je da igra ruski rulet punim šaržerom sa tuđim glavama, ali nikada nije imao sreće na kartama Velike Srbije.

Kristalno jasna sećanja na događaje koji se nikada nisu zbili obojena su zavetnom mišlju našeg klasika, koja sažima svu žalobnu tugu mučnog srboidnog egzistiranja u negostoljubivom predgrađu vaseljene: “Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru, al’ jebe se za naše muke ravnodušnom svemiru”. Neumerena doza rezignacije zbog patnji nacije, nepotpune mobilizacije i nedosegnute koherencije naracije rezultirala je zaključkom infrastrukturne komparacije: “Kad se osvrnem na svoju bogatu spisateljsku DB karijeru, mogu slobodno da kažem: ‘Bolje da sam tucao kamen, bar bi ljudi put napravili’”.

Uprkos nebrojenim vrlinama, mahom nevidljivih iskusnom čitaocu koji ume da čita i između redova, ova knjiga ima nekoliko problema: to što je uopšte napisana, olovo sa njenih stranica se lako topi u bojevu municiju, nije dovoljno teška da posluži umesto kamena koji se koristi pri kiseljenju kupusa. “Vreme prostora” miriše na mnoge stvari, ali ne miriše na dobro. Kada bi ova knjiga imala ukus bio bi to pravoslavni ukus srpske sarme, spravljene od pirinča iz Mao Ce Tungovih polja smrti i mlevenog topovskog mesa domaćeg porekla. Nije za udobnu naslonjaču i dušeke meke. Čitati u polumračnoj utrobi kamiona sa maslinasto-zelenom ciradom, dok se stešnjeni između rezervista u maskirnim uniformama, truckate ka svetoj srpskoj zemlji.

Obraše se vinogradi smisla

Nova zbirka poezije “Romoriti s goropadima” našeg živog klasika Jevdokija Gotovanovića-Dijademova može se čitati kao prenos uživo iz poetske ispovedaonice, kao pesnički dnevnik koji nas obaveštava o bardovim poslovima i danima, sumnjama i snovima, i to iz minuta u minut. Pesnik prvo mrzi ćubaste ptice, pa ga strašno ozleđuje što više nije narandžast, onda prebacuje sebi što nije polje raži, pa bude uzbuđeni kruh, žali se da nikad neće biti odmoran i lak, kukumavči da ga mermer boli kao ubod krina i “Luča mikrokozma”, pretvara se u padajuću ružu s licem uplašene životinje od meda. Dijademovu potom biva hladno pa naloži sve lastavice, kao džemperčiće, pod strehama secesionističke arhitekture; potom ga zaskoči tiha mimoza ostranenija, spopadne ga strah od guščjeg perja kad veje dole na rogoz, a svi protekli dani mu se preinače u buter dok sedi pokraj sodadžijske radnje, pijucka klaker, gricka orasnicu i čeka da naiđe neki sveti profil koji će da oženi.

Pesnički subjekt sadi mladog orla u dvorištu da bi imao s kim da razgovara; tu negde, u blizini, violončelo se dаvi sred mrtvih ružа, a dаni su mirnа nogа čаplje u аzuru sve dok se zemlja ne zatrese, nije to običan ovozemaljski zemljotres, jer nastaje kao posledica pesnikovog sanjarenja u bezdanu gde je nemi očaj sakrio od drugih i od sebe. Dijademov nas obaveštava da ga nežno podiže sаmoćа istetovirаnа nа dnu bunаrа, koja nema ime, ali zato poseduje ruke svetlije od senki. Kao grom iz vedra neba pojavljuje se poezija maskirana u pčelicu, ubada pesnika, ali on uspeva da preživi svoju smrt i podeli je sа vlаstelom belih rаdа i lаlа.

Pesnik priznaje da su mu drugi pesnici potrebni kаo izumrle čeze, kаo pаlme, te da smo svi mi (članovi kraljevske množine) vazali kanjona, pogotovo ako znamo da je jutro, očigledno, patrijarh, ljubav – jezero, a Beograd tiha, mermerna trudnica. Nepotrebno je naglašavati da dotično jutro ima boju jastogovog sanjarenja, u trenutku kad pesnika vode u Vavilon, a zvezde padaju u svoj sarkofag, pod noktima je tuga, mnogo belih lornjona. I sve se to kotrlja!

Usred tog nezamislivog kovitlaca, krik anđela razdevičuje prastaru dubravu, a nad vodom prikovanom za nebo sekunde stadoše da izriču proročanstva. Dijademovu, pomalo izgubljenom u svom paralelnom univerzumu, preostao je samo jedan izlaz – slavno vojevanje: “Rat je lep, sija poput zvezde, blistav je zaslepljujuć sjaj tog plamena što otkupljuje od sivila svakodnevice i čini da ne zaboravimo svoju sudbinu”. Nije ni čudo što je na kraju postao živi utopljenik u bezglasnoj tmini u kojoj niko nikom ne polazi u susret. Gotova je berba, obrani su vinogradi smisla, dole, kraj Topole, za razliku od čitalaca koji su obrali zelen bostan.

Otac Nacije i Opšte Mobilizacije

U svom novom romanu “Bosanski rat i brat”, romansijer i ratosijer Zlobica de Ćosić fon Vučelić Baletić el Krestić od Bačve, čija su nam mnoga remek-nedela već poznata po zlu, postaje eksplicitni ratni hroničar. Uzevši za fabulu samo jedan mali isečak zbivanja na ratištu, pisac nam suvereno demonstrira raskošnu lepezu svojih pripovedačkih postupaka. Tema romana nije izabrana slučajno: humano preseljenje je ideja koja je potekla od samog romansijera i ovaplotila se posredstvom srpske ratne mašinerije u Bosni. Teorija je postala praksa, vojne i paravojne formacije oblikovale su stvarnost u skladu sa književnim zamislima, da bi ta stvarnost ponovo postala inspiracija za našeg romansijera. Kakav dijalektički obrt!

Život zaista piše romane – topom, haubicom, kamom, buktinjom, mitraljezom, puškom, bombom i granatom – ali uvek prepoznatljivim rukopisom Oca Nacije i Opšte Mobilizacije. Zlobica de Ćosić fon Vučelić Baletić el Krestić od Bačve, u skladu sa svojim humanističkim idealima, u romanu se skoncentrisao na humanu stranu ratnih zbivanja. Njegovim narata-ta-tivom dominiraju humani aspekti akcione masovke: humano paljenje kuća (da bismo sagradili starije i lepše), još humanije proterivanje ljudi iz domova, i najhumanije ubacivanje civila u vojne kamione i njihovo hiper-humano preseljenje iz ove doline plača u rajski vrt. Ukratko, reč je o savremenom klasiku koljačkog humanizma i velikosrpske renesanse.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo
Marković: Vašar privida
Marković: Debate o Evropi
Marković: Niotkuda vrata
Marković: Đavolje pleme
Marković: Vremensko nevreme
Marković: Lice i naličje
Marković: Vera i osećajnost

Rodić: Kazaljke
Hromadžić: Oda lipe radosti