Studentska pobuna probudila je srpsko društvo iz učmalosti. Mladi su uneli novu energiju u letargično stanovništvo, trgli ga iz apatije i obnovili nadu da je promena moguća. Pad naprednjačkog režima preselio se iz sfere sanjarija u polje realnog i mogućeg. Možda ćemo ipak konačno izaći iz vrzinog kola u koje smo ušli pre skoro četiri decenije, možda će se ovo bezglavo glavinjanje Srbije okončati, možda ćemo najzad iskoračiti iz večnog ponavljanja iste matrice velikosrpstva, nacionalizma, autokratije, militarizma, hegemonističkih težnji, pratećeg bezakonja i posledične sveopšte korupcije koja ubija.
Pošto studenti traže povratak zakonitosti, zahtevaju da ustanove rade svoj posao, a ne da služe vladajućoj partiji, ištu pravnu državu – onda je logično da odustanemo od nacionalističkih sanjarija, svih Srba u jednoj državi, obožavanja kremaljskog hazjajina, gledanja suseda preko nišana, mentalne memorandum-dum municije i ostalih himera koje su nas i gurnule u ovu katastrofu.
Pravna država je nemoguća tamo gde vladaju ideje koje zagovaraju razni pan-pokreti, uključujući i srpski, jer takvi pokreti i nastaju da država nikad ne bi postala uređena, civilizovana, pravna. Tamo gde vladaju nacionalističke sanje o proširenju teritorije, gde se susedne nacije smatraju neprijateljskim, gde vlada mentalitet vojne utvrde i večne opsade, tamo gde je nacionalistička paranoja dominantan pogled na svet – nema ljudskih prava i sloboda, dostojanstva ličnosti, jednakosti pred zakonom i ostalih elemenata pravne države.
Srpski glas, spas za sve nas
Javnost vapi za novim ljudima i novim idejama, za umnicima koji će nam pokazati izlaz iz mračnog tunela, a nezavisni mediji i grupacije nam štedro daruju pregršt novih lica i zamisli. Cinik bi rekao da ne moraju da se trude, budući da su svi studentski zahtevi već sadržani u poglavljima 23 i 24 iz pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, tu su sve odredbe koje se tiču pravosuđa, ljudskih prava i sloboda, pravde i bezbednosti.
Zvuči pomalo bizarno, ali dovoljno je ispuniti sve zahteve Evropske unije, usaglasiti se sa evropskim sistemom i eto pravne države, nema potrebe za otkrivanjem tople vode. Nije bitno kakav je odnos evropskih zvaničnika prema naprednjačkom režimu, koga je sve Kremlj korumpirao po evropskim zemljama, da li nas Evropa želi itd, jer je uvođenje evropskih standarda praktično naše unutrašnje pitanje, ono se tiče uređenja naše zemlje, a ne teranja inata i večnog glumljenja Kalimera.
No dobro, pošto gotovo niko od medijskih poslenika i političkih vedeta ne može da se seti narečenih poglavlja, pošto mi ionako više volimo da teramo svojim putem (pod budnim okom Rusije), umesto da učimo od onih koji bolje znaju, onda da pogledamo šta se nudi. Profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar je među vrlim intelektualcima koji su voljni da pomognu srpskom društvu, dao se čovek na posao, svako malo gostuje po nezavisnim televizijama, nastupa sa ProGlasom, slobodni portali i listovi izveštavaju o njegovim mudrim antirežimskim izjavama, a pre par dana je osnovao udruženje Srpski glas. Udruženje ima nove ideje, dosad neviđene, na primer – zalaže se “za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije”.
Jedno te isto
Dakle, još jedna grupa nedavača Kosova, onih što pojma nemaju kako se južna srpska pokrajina našla van Srbije, onih što nisu ništa čuli o represiji nad Albancima, hladnjačama, masovnim grobnicima, silnim zločinima i proterivanju skoro 900.000 nesrba tokom rata 1999. godine. A nisu čuli ni za Kumanovski sporazum u kojem su Miloševićevi predstavnici potpisali kapitulaciju, priznali poraz i odrekli se suvereniteta nad Kosovom, prepuštajući ga NATO-u i Ujedinjenim nacijama. Njima je i dalje do snatrenja o kosovskom zavetu, obnovi Dušanovog carstva i ostalih ideoloških andramolja iz XIX veka, koje su nas i dovele do apokalipse devedesetih godina prošlog stoleća. Bravo, majstori, kako ste se toga samo setili.
Ništa čudno za Lompara, to je standardni deo njegovog repertoara. Pre nekoliko godina profesor je u tekstu “O srpskom i ruskom stanovištu” lepo objasnio da “srpsko stanovište ne može biti antirusko”, te da je “fatalno da ruska politika ne želi da učestvuje u oblikovanju kulturne podloge u nas”. U istom tekstu profesor je objasnio zašto nam je Rusija prijatelj, brat rođeni, potporni stub, jedina uzdanica: “Ona je nizom konkretnih poteza, sprečavanjem britanske rezolucije o Srebrenici u UN (2015), koja je težila žigosanju srpskog naroda kao genocidnog, sprečavanjem ulaska Kosova i Metohije u UNESKO, pokazala spremnost da prati srpske nacionalne interese u sadržajima u kojima su zapadne (američke) sile težile da ih ponište. Da nije bilo ruskog veta u Savetu bezbednosti UN, nosili bismo žig genocidnog naroda, koji bi bio određen britanskom rezolucijom”.
Ove rečenice mogao je da napiše ili izgovori i Vučić. Zapravo, već ih je izgovarao, gotovo istim rečima, zahvaljujući se u svakoj prilici Vladimiru Putinu i Rusiji na zaštiti srpskih interesa, na tome što su uložili veto na britansku rezoluciju o Srebrenici, a izjavljivao je i da se prošlogodišnjom Rezolucijom UN o genocidu u Srebrenici “žrtvama stavlja žig genocidnog naroda”. A i ranije je govorio na isti način, istim rečima, recimo u februaru 2023: “Lično sam zvao predsednik Putina i molio ga da nam pomogne u UN i on je to učinio. Zbog toga mi danas nemamo žig genocidnog naroda, inače bismo bili u UN označeni kao takav narod“.
Teško je utvrditi gde prestaje Vučić, a gde počinje Lompar, što je sasvim razumljivo, pošto su obojica trbuhozborci iste ideologije velikosrpskog nacionalizma. Čim vidiš sintagmu “genocidni narod”, znaš s kim imaš posla, jer niko izvan tog memorandumskog kruga ne koristi ovaj izraz, u ostatku sveta on naprosto ne postoji. Ni Nemci nisu proglašeni genocidnim narodom nakon Holokausta, iz prostog razloga što entiteti poput famoznog “genocidnog naroda” ne postoje nigde osim u nacionalističkoj mašti.
Isterivač duha samoporicanja
Nekada su režimski tabloidi, recimo “Večernje novosti”, ponosno objavljivali mudre tekstove profesora Lompara, na primer onaj u kojem zbori kako je “borba protiv ruskog uticaja u nas borba protiv srpskog stanovišta, protiv srpskog samorazumevanja”, usred ruskog komadanja Ukrajine. Danas isti tabloid objavljuje tekstove koji o profesoru Lomparu govore kao o “korisnom idiotu”, jer je podržao studentske blokade. Mala svađa u porodici, ništa posebno, ne bi na to trebalo obraćati posebnu pažnju.
Osamdesetih godina prošlog veka sve je počelo idejama koje Lompar danas izlaže malo drugačijim rečima, da bi taj proces, nakon ratova, zločina i genocida, nakon razaranja zemlje i miliona života, nakon nesposobnosti srpskog društva da se suoči samo sa sobom i sa zlodelima svojih ruku – doveo do današnjeg naprednjačkog režima Aleksandra Vučića.
Nekad smo imali izdajnike, strane plaćenike i domicilne ništarije, danas imamo to isto, samo što takve ljude Lompar naziva sekularnim sveštenicima. Nekad smo imali ozloglašeni kosmopolitizam, mondijalizam, nacionalnu izdaju, autošovinizam, a danas imamo istu pojavu pod drugim nadimkom, Lompar je naziva “duhom samoporicanja”. Nekad smo imali priču o svim Srbima u jednoj državi, o srpskim nacionalnim interesima, o srpskom duhovnom prostoru, a danas imamo Lomparovo “načelo integralnosti” i “srpsko stanovište”.
Uostalom, sam Lompar sve lepo kaže – duh samoporicanja je “najmračniji pokret srpske kulture”, „duh koji ustrojavajući kulturni obrazac zajednice neumitno ostvaruje i njeno najosnovnije samoporicanje. To je kulturni obrazac koji nastaje u okviru pozitivnog mita da Evropa nema alternativu”. To veli Lompar u knjizi “Duh samoporicanja”, a tu citira i reči predsednika Hrvatske koji 2009. godine veli kako bi „službeni Beograd… trebalo da uputi poruku Srbima u Bosni i Hercegovini da im je BiH domovina, a Sarajevo glavni grad, i da svoju politiku kreiraju u tim okvirima”.
Tu Lompar prepoznaje ne samo dalekosežne ciljeve hrvatske politike, već i titoizam (jedan od glavnih demona koji opseda profesora i ne dozvoljava Srbima da budu svoji na svome – u malo proširenoj Srbiji). Da bi dokazao svoju tvrdnju, Lompar navodi obraćanje Marka Nikezića Srbima u Bosni iz 1971. godine: “Vaše interese jedino možete ostvariti u Bosni i Hercegovini. Tu je vaše rukovodstvo.” Lompar ovde vidi duh samoporicanja kao “nastojanje po kojem Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, jer oni ne treba da teže integralnosti srpske kulturne egzistencije nego treba da se poistovećuju sa neprijateljskim državnim okvirom”.
Svi Srbi u jednoj kulturi
Za Lompara je Bosna i Hercegovina “neprijateljski državni okvir”, a ni Hrvatska nije ništa bolja, jer se Lomparu nekako javilo kako je Nezavisna Država Hrvatska “svakako bila izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda”. Svakako, a da kako drugačije? Kako je do ovog saznanja došao, Lompar ne precizira, ali biće da je organizovao spiritističku seansu na kojoj je prizvao duhove boraca i borkinja iz dalmatinskih divizija NOVJ, pa su mu oni objavili tu neprikosnovenu istinu. Ili je prosto gledajući kroz snajperski nišan srpskog stanovišta opazio kolegu koji ga cilja kroz mušicu hrvatskog stanovišta, pa se obavestio iz prve ruke. Svakako.
Slično misli i Aleksandar Vučić, ali i cela memorandumska elita, ko šta radi – oni bezecuju delove teritorija susednih država i vide neprijatelje svuda oko sebe. Kad pogledaš kroz mušicu srpskog stanovišta ništa drugo ne možeš ni da vidiš osim zlih demona koji te ugrožavaju i rade ti o glavi, takva je to optička sprava.
Veli još Lompar: “Srpsko stanovište treba konceptualizovati kao stanovište kulture, jer samo na tom temelju može nastati politika koja ima i manevarski prostor i unutrašnji sadržaj. Otud srpska kulturna politika treba da sledi načelo integralnosti koje podrazumeva zajedničke kulturne konstante u bilo kom teritorijalnom ili državnom području. To znači da je pojam srpski osnovni pojam naše kulturne politike i da se on ne može zameniti ni sa jednim regionalnim ili teritorijalnim pojmom”. Srpsko stanovište podrazumeva da je srpska kulturna politika srpska, a svi Srbi treba da žive u jednoj kulturi, bez obzira na državu u kojoj privremeno obitavaju, bar dok se ne steknu istorijski uslovi da kulturno jedinstvo Srba dobije zajednički državni okvir.
Uteha za poražene ratnike
Iako Lompar to ne kaže, ovde je reč zapravo o konceptu znanom pod imenom srpski duhovni prostor. Pod tim nazivom održan je krajem oktobra 1998. godine paranaučni skup u Bijeljini, a srpsko stanovište je odgovor na pitanje koje je na tom skupu umnih glava postavio senator Republike Srpske Slavenko Terzić – “kako ostvarivati i unapređivati političko, ekonomsko, kulturno i duhovno jedinstvo Srba u novim od strane NATO-a i SAD-a nametnutim veštačkim državnim granicama”.
Začetak Lomparove doktrine može se pronaći u memoarskoj knjizi “S mene na uštap” drugog senatora iste tvorevine, Rajka Petrova Noga. Delovi knjige objavljeni su na sajtu nedeljnika “Pečat” Milorada Vučelića, a u zapisu od 3. novembra 1998. godine Nogo komentariše bijeljinsko okupljanje: “Gle, gle. Čitam u novinama teze za razgovor na temu Srpski kulturni prostor, a ta se tema uvek pojavi kad god gubimo državni prostor. Što ne možemo državnom granicom, carinom, policijom i vojskom, obdržavaćemo kulturnim i duhovnim prostorom do nekih boljih vremena”.
Lomparova doktrina ne donosi ništa novo, ona se poklapa sa programom resantimanskog nacionalizma s kraja 80-ih godina prošlog veka, uz neminovna minimalna apdejtovanja uslovljena protokom vremena i minulim događajima, pre svega porazom velikosrpskog projekta. Srpsko stanovište oglašava se kao uteha za umorne, poražene ratnike koji nisu uspeli da prošire granice Srbije, sokoli ih da izdrže u mračnom dobu i da spremni dočekaju neka bolja vremena.
Samo da ne dođu Japanci
Objava srpskog stanovišta je objava apsolutne istine, jedine i jedino spasavajuće, a Milo Lompar se javlja kao njen ovlašćeni prorok. S obzirom na ambicije Lomparovog otkrovenja da bude obavezno za sve Srbe, poražava banalnost objavljene istine, unapred date i poznate još od vremena “buđenja naroda” i “antibirokratske revolucije”. A ni tad srpski nacionalni program nije bio naročito nov ni originalan, svodio se na nepriznavanje republičkih granica, iscrpljujući sav svoj sadržaj u paroli “Svi Srbi u istoj državi”.
Dobar deo Lompareve doktrine već je sadržan u lakonskom iskazu Milića od Mačve iz 1991. godine: “Samo celovitost srpskog naroda, ujedinjenog u jednoj svojoj državi, može dovesti do mira u Evropi. Inače će doći Japanci, barem po Nostradamusovim predviđanjima”. Kod Milića od Mačve bar ima više nehotičnog humora, mada ni Lompar ne oskudeva u ovom sastojku koji njegovu zabrinutost nad sudbinom vaskolikog srpstva čini donekle probavljivom.
Sve je to dobro poznato, o Lomparovim idejama napisano je mnogo odličnih analiza. Između ostalog, knjiga “Mi pa mi” Milorada Belančića, pa obiman esej “Okretaj točka” Dejana Ilića i tekst “Samo su Srbi ljudi” Mirnesa Sokolovića. Nemam ništa protiv da svako iznosi svoju robu na političko tržište, samo nije baš pametno verovati da će nas iz provalije izvući iste ideje koje su nas u ponor gurnule. Možda je bolje pogledati koga je sve profesor Lompar označio kao nosioca duha samoporicanja, pa u delima tih ljudi potražiti neka rešenja. Ako srpsko društvo još jednom podlegne opasnim himerama nacionalnih opsenara, bojim se da za popravni ispit više neće biti vremena.