Jedanaestog avgusta 1999. godine na ovom delu planete moglo je da se vidi totalno pomračenje Sunca, ali malo je bilo onih koji su ga videli. Tog dana ulice srpskih gradova bile su puste, državne institucije zakatančene, nisu radile ni pošte, ni prodavnice, ni banke, ni sudovi, čak je i JAT otkazao sve letove u periodu od 8:30 do 14 časova. Nedeljama uoči pomračenja mediji su širili paniku, upozoravajući na opasnosti koje nam prete od ove čudnovate pojave. Savezno ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, Savezni hidrometeorološki zavod i Institut za očne bolesti Kliničkog centra Srbije objavili su uputstvo o merama zaštite.
Pomračenje uma
Među preporučenim merama bile su i sledeće: “Preporučuje se građanima da spuste roletne na prozorima i da se udalje od prozora, kako ne bi pogled nesvesno, a bez zaštitnih naočara uputili prema Suncu. Ko ne mora, posebno deca i stariji, ne treba da izlaze iz kuće za vreme pomračenja niti da posmatraju pojavu. Posebnu odgovornost imaju roditelji, ukućani i zaposleni u predškolskim ustanovama. Za vreme pomračenja deca treba da su u zatvorenom i zamračenom prostoru”. A ko ne posluša dobronamerne preporuke, trpeće potencijalne posledice, na šta su nadležni takođe blagovremeno upozorili: “Ubrzan rad srca, grčenje u želucu, pojačan svrab kože, nagli skok krvnog pritiska, povećanje nivoa šećera u krvi, učestalo mokrenje”.
Upozorenja institucija i medija shvaćena su ozbiljno, ulice i trgovi su opusteli, nigde da vidiš automobil u pokretu, čak ni gradski saobraćaj nije funkcionisao. Sve je stalo, samo iracionalni strahovi rastu. Poverenje u državne institucije i medije bilo je na visokom nivou, i to usred onakve razvaljene Miloševićeve nakarade od države, posle četiri rata, bombardovanja i višegodišnjeg ispiranja mozga bez pretpranja.
Šteta što se niko nije dosetio da preporuči građanima ivermektin kao univerzalni eliksir koji štiti od štetnih posledica pomračenja, a deluje i preventivno na navedene zdravstvene tegobe. Ako već ima onih koji veterinarski lek protiv parazita koriste kao preventivu i terapiju za koronu, a neki tvrde da ivermektin leči i rak, što ne bi dotični medikament bio efikasan i protiv pomračenja, mračenja, mraka, tutumraka, eklipse, elise, eukaliptusa i apokalipse?
U svetskom vrhu
Pomračenje Sunca dođe i prođe, ali pomračenje uma ostade kao trajna zaostavština. U kontekstu masovne histerije iz 1999. godine povodom jednog bezazlenog astronomskog fenomena ni ova tekuća masovna histerija protiv vakcina ne deluje tako nadrealno, ni neverovatno. Da nema smrtonosne posledice, bila bi to još samo jedna komična epizoda, ovako je sve mučno, tragično i beznadežno.
Predsednik, Vlada Srbije, Krizni štab na čelu s premijerkom i razne druge institucije rade sve što mogu kako bi broj obolelih i mrtvih bio što veći. I odlično im ide, stvarno su napravili dobar posao, dospeli smo u sam evropski i svetski vrh po broju obolelih i preminulih od korone. Koliko je onih koju boluju od teških bolesti, a ne mogu da se leče, jer je zdravstveni sistem preopterećen, to samo može da se prepostavlja. Premijerka Ana Brnabić šalje poruke da su oni nabavili vakcine i tako završili sve što je do države, ali od nje se i ne očekuje bilo šta suvislo, žena se zatekla na toj funkciji isključivo po milosti Aleksandra Vučića, drugog razloga nema.
Nema kampanje za vakcinaciju, nema edukacije, nema brige o javnom zdravlju, ne oglašavaju se čak ni zdravstvene institucije, izgleda da nikome ne smeta to što svakodnevno umiru ljudi koji nisu morali da umru, sveopšta ravnodušnost zavladala je društvom. Naprednjačke vlasti otvoreno pokazuju da im je do života građana stalo isto kao do lanjskog snega, a možda i manje. Ne zanima ih čak ni uvođenje kovid-propusnica, ove što su ih uveli posle dva meseca skanjeranja su zapravo čista parodija, važe od 22 časa do kraja radnog vremena, za ugostiteljske objekte. Čak i protiv takvih smešnih propusnica odmah su napravljene demonstracije, neće naši slobodari da trpe ograničenja ličnih sloboda, sve drugo je na svom mestu u ovoj zemlji savršene demokratije, samo im ti kovid ausvajsi sreću kvare.
Brisanje iz biračkog spiska
Nema ni govora da država propiše obaveznu vakcinaciju zdravstvenih radnika, policije, državnih službenika, kao što je to u mnogim drugim državama. Šta ih briga, koliko god ljudi da umre, uvek će ostati dovoljno glasača za sledeće izbore, a naprednjake samo to zanima. Vladajuća garnitura prozbori koju o vakcinaciji, ali ne bi baš da se zamera protivnicima vakcine, idu aprilski izbori, ekonomija i moć su na prvom mestu, ko je građanima kriv što su baš njih izabrali da vode državu. Kad glasaš za onog što je u Skupštini vikao “Sto za jednoga”, brzo dobiješ 50-60 mrtvih dnevno. Prema zvaničnoj, nameštenoj statistici koja redovno umanjuje broj preminulih od korone.
Ni opozicija se nije pretrgla u brizi za zdravlje i živote građana, nije korisno suviše glasno insistirati na vakcinaciji i razumnoj borbi protiv epidemije kad među biračima imaš mnoštvo antivaksera, baš kao i vladajuća stranka. Mogla je bar neka mala partija, sa margine, da zatraži obaveznu vakcinaciju celokupnog stanovništva, ništa je ne bi koštalo, verovatno bi i dobili neke glasove, ali ko će još o tome da razmišlja usred pandemije. Prvo da se reše temeljna pitanja, izborni uslovi, da li će izaći na izbore, da li će se svrstati u jednu ili u više kolona, a koliko će u međuvremenu ljudi smrt izbrisati sa biračkog spiska manje je važno.
Versko pitanje
Premijerka mirno ponavlja kako ona ne veruje u mere, borba protiv epidemije u njenoj glavi ima status ličnog uverenja, pogotovo što se u medicinu razume podjednako kao i u sve drugo – nimalo. Umesto da preuzme odgovornost i ponaša se u skladu s funkcijom koju obavlja, Brnabić odgovornost prebacuje isključivo na građane, prepuštene već predugo besomučnoj propagandi, ne samo u pogledu epidemije.
Dobro smo prošli, moglo je da se desi da premijerka ne veruje u nešto drugo, na primer u koronu, pa da deluje u skladu sa svojim uverenjima, da odustanemo lepo od nabavke vakcina i imunizacije, od svih mera prevencije i zaštite, i da se prepustimo čistom darvinizmu, neka najjači pobede i prežive, a slabotinja – što bi rekao Radovan Karadžić – ima da otpada od srpstva. Nije ni čudo što je Hitler po dolasku na vlast ukinuo obaveznu vakcinaciju u Nemačkoj, a kasnije zabranio vakcinisanje osvojenih slovenskih naroda. I onda neko danas priča o vakcinalnom fašizmu.
Za razliku od premijerke koja sprovodi volju svemogućeg Vučića i ne veruje u mere, lekari znaju šta treba da se radi, ali njih niko ne pita, niti imaju bilo kakvu moć odlučivanja. Zašto tzv. medicinski deo Kriznog štaba sedi u tom grotesknom telu nakon svih poniženja i bagatelisanja koje su doživeli od političkih funkcionera, to valjda samo njihov budžet zna. Poruka koju vlast šalje građanima glede borbe protiv epidemije je jasna i može da stane u jednu reč: Crknite!
Sistematsko uništavanje
U apokaliptičnoj situaciji u koju su Vučić & nacional-skakavci gurnuli društvo, izazivajući zdravstvenu kataklizmu sve većih razmera i gazeći po leševima, očigledno je da su građani prepušteni sami sebi. Takvo je realno stanje stvari i nema ama baš nikakve nade da će se skorije popraviti. Ljudi mogu da se oslone samo na sebe, kako bi sačuvali i sebe i svoje bližnje od bolesti i smrti. Kad organi vlasti koje plaćaju da štite zdravlje i živote, da se bore protiv epidemije, jer im je to zakonska obaveza i posao za koji primaju plate – ne čine ništa, onda nema ko drugi da to učini osim samih građana. Za početak bi bilo dovoljno da odšetaju do najbližeg doma zdravlja, zavrnu rukav, vakcinišu se i tako smanje mogućnost zaražavanja, ali i razvijanje težih oblika bolesti, a i drastično bi suzili virusu prostor za širenje.
Sreća da je tako jednostavno rešiti problem ili ga bar radikalno umanjiti, ne zahteva čak ni neki napor, ne moramo, šta ja znam, na primer da pronađemo vakcinu, jer je to već neko drugi uradio za nas. Nisu ovo teški poduhvati poput promene društvenog sistema i kulturnog modela, ne traži se ni od koga da smišlja izlazak iz krize ili efikasan način za suočavanje s prošlošću, nije to privredna reforma, nije čak ni skidanje viška kilograma koje zahteva kudikamo ozbiljniji trud i disciplinu. Tako to zvuči u teoriji, u praksi vidimo da polovina stanovništva nema nameru da se vakciniše.
Nije do aktuelne propasti civilizacije i prosvećenosti došlo slučajno, razaranje svega razumnog, naučnog i normalnog ovde traje decenijama. Izloženi smo toksičnoj propagandi već predugo, utuvljuju nam u glave najluđe teorije zavere od poznih osamdesetih sve do danas. Gotovo svim vladajućim garniturama od Miloševićeve do Vučićeve bande se ne isplati da imaju prosvećeno, razumno stanovništvo koje veruje činjenicama, koje ne veruje vlastima na reč, sklono je skepticizmu, razmišljanju, poštovanju znanja i specijalnosti – jer takvim ljudima ne bi nikad mogli da vladaju. Šarlatani koji se neprestano šetkaju po Vučićevim televizijama i bulazne kojekakve budalaštine o koroni i svemu postojećem samo su mali deo medijske mašinerije koja svakodnevno sluđuju građane i sistematski zlostavlja zdrav razum, elementarno osećanje morala i empatije.
Pored tog propagandnog faktora, postoje silni drugi razlozi zašto je otpor prema vakcinama postao tako snažan, mnogo pametnih, obrazovanih, pronicljivih ljudi je pisalo objašnjenja ovog fenomena. Dok sam čitao brojna objašnjenja i dok sam samom sebi pokušavao da razjasnim otkud ova antivakserska histerija, sve vreme sam imao utisak da čak i u najboljim analizama nešto nedostaje. I uvek nedostaje jedna te ista komponenta.
Momenat lične odluke
Da se ne bih vakcinisao nije dovoljno da verujem u šarlatansku propagandu ili da imam opravdano nepoverenje prema državi, neophodno je i da odlučim da se ne vakcinišem. Taj momenat lične odluke volšebno izostaje. A ako ga isključimo, onda se i najbolje objašnjenje okreće protiv samog sebe. To postaje jasnije ako pogledamo iz perspektive antivaksera. Znači, ako po društvenim mrežama pišem kako je među umrlima od korone najviše vakcinisanih, svejedno iz kojih razloga to činim, nisam ja odgovoran, nego propaganda koju čitam. Ako govorim kako samo vakcinisani prenose virus, nisam ja odgovoran što neću da znam istinu, nego lažovi kojima verujem više nego istinoljupcima.
Ako sam poverovao propagandi raznih šarlatana, ako više slušam budale nego ozbiljne lekare koji su svoj život posvetili pomaganju ljudima, nisam ja odgovoran što sam poverovao, krivi su samo oni koji šire laži, a ne i ja koji u njih verujem. Ako se nisam potrudio čak ni da pronađem tekstove u kojima su locirane sve najveće laži o koroni i vakcinama, kao i njihovi autori koji se bogate na širenju ovakvog mentalnog otrova pa su zato listom milioneri – nisam ja za to odgovoran, već sredstva dezinformisanja kojima verujem. Ako čitam “Informer” i gledam TV Pink, nisam ja odgovoran za to, već to što nezavisni mediji nisu prisutniji.
Ako svesno lažem kako se ljudi leče ivermektinom, navodeći izmišljene primere, nisam odgovoran ja, već sklonost teorijama zavere kao obeležje epohe, kao i teškoće u razlikovanju istinitih od lažnih informacija. Ako pišem kako su lekari koji zagovaraju vakcinaciju “plaćenici na spisku Rokfeler fondacije”, nisam ja odgovoran, već je to posledica opšte atmosfere koja je stvorena u društvu. Ako odbijam da zaštitim najslabije i najranjivije među nama, one koji zbog raznih bolesti ne smeju da prime vakcinu, opet nisam ja odgovoran, nego srušen okvir solidarnosti i sveopšti rasap do kojih nas je dovela vlast. Koja se tu stvorila bez ikakve pomoći birača.
Olakšavajuće okolnosti
Ni ona histerija oko pomračenja nije došla preko noći, a nije sama od sebe nastala ni država koja je tu histeriju širila. Neki milioni su glasali za Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja svih tih godina. Nije bilo dovoljno da podlegnem besomučnoj propagandi, bilo je neophodno da jedne nedelje odem na biračko mesto i zaokružim SPS na glasačkom listiću. Bez te odluke i tog čina ne bi ni Milošević onoliko vladao. Ljudi koji su glasali za njega nisu nikakva čudovišta, svako u Srbiji ima u porodici, komšiluku, među prijateljima i kolegama nekog ko je bio pristalica SPS-a.
Dobro, bilo je tu i raznih podlaca i nitkova, ali je bilo i zaista divnih, dobrih ljudi koji ne bi ni mrava zgazili, koji su uvek spremni da pomognu čoveku u nevolji. Ali su ti isti dobri ljudi omogućili Miloševiću da vodi četiri rata i pobije onoliki nedužan svet, da razori zemlju i uništi sve čega se dohvati. I za to su odgovorni, od toga niko ne može pobeći.
Opisi društvenih procesa su mahom bezlični, po prirodi same stvari, ali je svaki društveni proces sačinjen od mnoštva ličnih činova i postupaka pojedinaca, živih, odraslih, svesnih ljudi. Uostalom, oni koji odbijaju vakcinaciju su mahom vernici, što bi trebalo da uključuje i verovanje u Strašni sud. A na poslednjem tribunalu su sva objašnjenja samo izgovori ili, u najboljem slučaju, olakšavajuće okolnosti. Sve i svašta spada u tu kategoriju: nesrećno detinjstvo, loše društvo, uticaj sredine, mangupi me nagovorili, šta ću – takav sam, krivo je društvo, krive su okolnosti, tako je suđeno, Božja volja, predodređenje, istorijski i svaki drugi determinizam… Uzalud, nismo deca, odrasli smo ljudi, ne možemo večno da tražimo izgovore za sopstvene nepodopštine. Na naslovno nonsens-pitanje tačan odgovor ne glasi: Svi mogu da budu odgovorni za moje postupke, osim mene. Bez obzira na njegovu široko rasprostranjenu popularnost.