Zvanično glasilo Nebeske Srbije “Sveta Politika” pre neki dan je dojavila ovozemaljskom ogranku vaskolikog srpstva sledeću vest: “U okviru projekta ‘Molitva kao lek’, koji sprovodi Misionarska delatnost hrama Svetog Save, Institut za mentalno zdravlje u Beogradu imao je čast da ugosti svete mošti Svetog Nektarija Eginskog”. Stvarno tako piše, da se proveriti, ništa nisam izmislio.
Elem, jednog prohladnog martovskog jutra mošti Nektarija Eginskog su rešile da skoknu u zvaničnu posetu Institutu za mentalno zdravlje, pa su prošetale do Ulice Milana Kašanina broj 3, gde su ih “dočekali rukovodstvo, medicinsko osoblje i pacijenti”. Doduše, “Sveta Politika” javlja da je ovu veliku svetinju u zdravstvenu ustanovu donela delegacija koju su činili protojerej-stavrofor Dimitrije Kasapis, đakon Nikola Rašković i Ivana Jelić, ali se na više mesta u tekstu insistira na subjektivnosti i autonomnosti samih moštiju, kao da se posmrtni ostaci bilo kog čoveka, pa makar on bio i grčki svetitelj iz XIX i XX veka, mogu samostalno kretati.
Svečana poseta svetog skeleta
Tekst uporno želi da stvori sliku o moštima kao gostu, o tome da su delovi kostura prijehali u oficijelnu posetu jednoj instituciji, te da ih treba tretirati kao bilo koju živu osobu od krvi i mesa: “Poseta moštiju Svetog Nektarija ovoj zdravstvenoj ustanovi predstavlja važan spoj medicine i duhovnosti, pružajući pacijentima i medicinskim radnicima nadu i podršku u procesu lečenja i svakodnevnom radu”. Zvuči pomalo neobično i iščašeno, zar ne? I ne baš mentalno zdravo.
Kada bi neki novinar napisao kako poseta kakvog uglednog leša, recimo kadavera nekog poete, Institutu za mentalno zdravlje predstavlja važan spoj medicine i poezije, teško da bi urednik takvo pisanije pustio u javni promet. A nije isključeno ni da bi novinara poslao u posetu pomenutoj zdravstvenoj ustanovi. Ne bi se dobro proveo ni izveštač koji bi napisao, recimo, ovako nešto: Institut za mentalno zdravlje u Beogradu imao je čast da ugosti leš našeg poznatog poete Jevdokija Gotovanovića-Dijademova koji se nedavno upokojio.
Nisam siguran ni da bi lekari zaposleni u Institutu za mentalno zdravlje sa podjednakim entuzijazmom dočekali kostur nekog poznatog psihijatra, mada je kudikamo logičnije da ovakva ustanova ugosti kolegu, makar i pokojnog, nego ostatke grčkog episkopa. Doduše, u takvom slučaju ne bi bio moguć sledeći razvoj događaja: “Nakon zajedničke molitve, osoblje i pacijenti su u velikom broju pristupali celivanju moštiju, tražeći duhovnu utehu i blagoslov”. Od delova skeleta blaženopočivšeg psihijatra nije baš preporučljivo iskati duhovnu utehu i blagoslov, mada bi skeptici rekli da je to podjednako nemoguća misija i kad su u pitanju posmrtni ostaci bilo kog čoveka, pa čak i pravoslavnog episkopa koji je proglašen za svetitelja.
Ugostiti mošti ili umoštiti gosta
Moglo bi se sad raspravljati o uticaju religije na mentalno zdravlje, o tome kako je taj uticaj nekad pozitivan, nekad negativan. Ili o tome kako vera u dobrog Boga koji je stvorio svet, koji voli čoveka i pripremio mu je rajsko naselje posle smrti, u Boga koji je stvorio smislen poredak u kojem se čovek može osećati kao svoj na svome – doprinosi mentalnoj stabilnosti. Ili o tome kako rigidna institucija poput današnje crkve, autoritarna, podložna razbojničkim vlastima, nebrižljiva prema pojedincu i njegovoj sudbini, ravnodušna prema ljudskom biću – samo doprinosi pogoršanju mentalnog zdravlja sopstvenih članova.
Moglo bi se pisati i o morbidnosti obreda u kojem vernici poštuju i ljube posmrtne ostatke čoveka koji se upokojio pre 106 godina. Ili o sujeverju koje izbija iz uverenja da delovi leša imaju čudesnu moć da poboljšaju zdravstveno stanje čoveka ili da ga u potpunosti izleče. Mogao bi se napisati i satirični tekst o čitavom događaju, kao i o kultu mošti i drugih relikvija, moglo bi se igrati rečima, pisati o moštogradnji, plaćanju moštarine, o moštanoj srži u svetim kostima, o tome da li je gost pristigao iz Male ili Velike Moštanice, o tome kako je celo zbitije pomalo bizarno, ali da je svakako bolje ugostiti mošti nego umoštiti gosta.
Moglo bi se i protestovati što je pravoslavno sujeverje svedeno samo na poštovanje moštiju, dočim niko ne daje ni pet para na druge relikvije, recimo na delove Hristovog krsta, komade svetiteljske odeće, posuđe iz isposničkih kelija, parčiće stubova na kojima su stolpnici stajali, komađe stabala u kojima su obitavali pojedini anahoreti, slamu sa krovova koliba gde su se zamandaljivali zatvornici i pročaja.
Đavolov rečnik
Samo što odavno više ništa nije smešno, a ovakve sumasišavše vesti ne mogu biti osnova za ozbiljne rasprave. Jednostavno, nakon četiri decenije sulude propagande, nasilja, ubijanja ljudskih bića, zatiranja malih sivih ćelija, pogubljenja morala i ljudskog dostojanstva, satiranja svega normalnog, razumnog, lepog i dobrog – izgleda da smo svi sišli s uma u sjajan dan, što reče pesnik. Pa su podjednako sumanuti i lekari i pacijenti, i episkopi i psihijatri, i vernici i nevernici, a ni mošti se ne drže baš najbolje.
Zarad sopstvenog mentalnog zdravlja možda je najbolje malo se izmaći izvan aktuelnog okvira, pobeći od suludosti našeg doba, pa se prosetiti kako su ovakve teme obrađivali klasici. Evo, recimo, stari cinik, veliki pisac Embrouz Birs u “Đavolovom rečniku” napisao je ponešto na tu temu.
Odrednicu “Relikvijar” Birs ovako definiše: “Kutija za takve svete predmete kao što su komadi istinskog krsta, rebra svetaca, uši Balaamovog magarca, pluća petla koji je Petra pozvao na pokajanje, itd. Relikvijari su obično metalni, i imaju brave da bi sprečili sadržaj da izlazi i čini čuda van sezone. Pero iz krila Anđela blagoveštenja jednom je pobeglo za vreme propovedi u Crkvi sv. Petra, i tako zagolicalo noseve prisutnih da su se svi probudili, i jako kihnuli tri puta svaki. U ‘Gesta Sanctorum’ piše da je jednom neki crkvenjak u kenterberijskoj katedrali zatekao glavu sv. Denija u biblioteci. Kada ju je strogi čuvar ukorio, ova je odgovorila da traži doktrinarni korpus. Ova neprilična šaljivost toliko je razjarila okružnog sveštenika da je na glavu-prekršiteljku stavljena anatema, bačena je u reku, i zamenjena drugom glavom sv. Denija, donetom iz Rima”.
Magareće uši i petlova pluća
Surov je stari majstor, na udaru Birsove satire našle su se legende iz žitija svetaca koje obiluju izmišljenim čudima, kao i široko rasprostranjeni srednjovekovni običaj poturanja lažnih relikvija. Na potonju praksu ukazuje već prva rečenica u kojoj je izložen spisak predmeta koji se obično mogu pronaći u relikvijaru. Komadi istinskog krsta aludiraju na to da su sveštenici često proglašavali obične komade drveta za delove krsta na kojem je Hrist razapet. Kad bi se sabrali i zalepili svi komadi drveta koji su slovili za delove originalnog krsta, dobilo bi se raspeće visoko bar dvadesetak kilometara.
Pisac je surov i prema obožavanju delova tela koji su navodno sačuvani u neraspadnutom stanju kroz mnoge vekove i postali predmet kulta. Birs pribegava oštrom satiričnom humoru, navodeći “rebra svetaca”, kao da se radi o nekakvoj gastronomskoj đakoniji. Ni ostali “sveti predmeti” nisu lišeni humora: uši Balaamovog magarca i pluća petla koji je Petra pozvao na pokajanje. Balaam (ili Valaam) je starozavetni prorok čiji je magarac video anđela, a Bog je učinio da magarac progovori, kako je opisano u Knjizi Brojeva. Petao koji je tri puta zakukurikao pre nego što je Petar izdao Hrista do sada je uspevao da ostane anoniman, ali je naš pisac rešio da ga izvede pred lice javnosti. Na kraju krajeva, pravedno je da petlova pluća ostanu sačuvana, jer se kočopernik onoliko napregao da kukuriče u nedoba. Birs maštovito proglašava uši Balaamovog magarca i pluća petla koji je zapevao za relikvije koje su navodno i dalje nekim čudom očuvane u nepromenjenom obliku.
Potom pisac nastavlja da se ruga crkvenoj praksi izmišljanja čudesa – relikvijari imaju brave da čudotvorni predmeti ne bi svaki čas izlazili napolje i činili čuda u vreme kad crkva predviđa da za njih nije vreme. Eto zašto mošti svetog Ektarija Eginskog, poznate po svojim isceliteljskim moćima, o čemu su pisali i naši mediji, recimo “Večernje novosti”, ne uspevaju svaki put da izleče bolesne – van sezone čuda one naprosto ne deluju.
Glava u potrazi za korpusom
Birs izmišlja apokrifnu avanturu anđeoskog pera iz krila arhangela Gavrila (Anđela blagoveštenja koji je Devici Mariji javio da će zatrudneti sa Svetim Duhom). Pero je pobeglo iz krila usred crkvene propovedi, zagolicalo noseve prisutnih vernika koji su udarili u kijanje i razbudili se, pošto su očigledno svi zaspali od dosade na crkvenoj službi. Birs detronizuje uobičajene hrišćanske predstave, spušta ih na zemlju i stvara groteskne slike. Ako anđele crkvena umetnost predstavlja s krilima, pisac to može da shvati bukvalno, onako kako vidi na freskama i ikonama, i da se poigra tim predstavama.
Birs dalje razvija satirični prikaz parodirajući priču o svetom Deniju iz hrišćanske književnosti. Prema predanju, sveti Deni je bio prvi biskup Pariza u trećem veku, nastradao je kao mučenik u progonima hrišćana. Odrubljena mu je glava u Parizu 272. godine, a on ju je nosio u rukama deset kilometara i spustio na mestu gde je kasnije izgrađena katedrala pod njegovim imenom. Birs dodatno razrađuje ovu legendu, unoseći elemente satire i parodije, pa piše apokrifnu priču koju je navodno pročitao u “Gesta Sanctorum” (Delima svetaca), spisu koji opisuje čudesa svetitelja. Pored parodije i detronizacije, pisac se služi i igrom rečima: glava svetog Denija u biblioteci kenterberijske katedrale traži – doktrinarni korpus. Na latinskom korpus znači telo, pa se ispostavlja da je nestašna glava pokojnog sveca sklona humoru i pravljenju neslanih šala. I ona je očigledno pobegla iz relikvijara u nedoba, zbog čega ju je čuvar strogo opomenuo, a zbog zbijanja šala je anatemisana. Birs okončava odrednicu zatvaranjem kruga: počeo je izrugujući se lažnim relikvijama, pa tako i završava. Nepokorna glava svetog Denija je pretrpela crkvenu kaznu i zamenjena je drugom glavom svetog Denija, donetom iz Rima.
Zbogom pameti
Da, nekada su se pisci rugali sujeverju i crkvenim zloupotrebama opštenarodnog praznoverja, držanju pastve u neznanju, strahu i pokornosti, a danas se institucije koje bi trebalo da brinu o mentalnom zdravlju rugaju onima kojima bi trebalo da pomognu tako što im podmeću delove skeleta davno preminulih ljudi i proglašavaju ih čudotvornim.
Kao da je crkva, ovakva kakva je – nikakva i bezbožna, postala dominantna sila u društvu, pa sve ustanove i sve društvene sfere moraju da se pokoravaju njenim praznoverjima iz pradavne prošlosti. Umesto da emancipuju ljude, državne institucije na čelu sa političkom oligarhijom istrajno rade na zadržavanju stanovništva u neznanju, sujeverju, strahu, u nemoći i podložosti moćnicima.
Političare i druge moćnike mogu da razumem, mogu da razumem i crkvenu jerarhiju – oni žive udobno i bogato upravo zahvaljujući zaostalosti i zatucanosti pastve zvane građani. Ali ne mogu da razumem psihijatre i psihologe koji se pridružuju takvoj praksi, usmerenoj protiv dobrobiti građana. A pogotovo protiv dobrobiti građana koji pate od psihičkih smetnji i problema. Sraz psihijatrije i državnog aparata u zlostavljanju običnih ljudi je poznata praksa u totalitarnim sistemima, ali izgleda da ni u ovim mnogo mekšim, autoritarnim uređenjima nije teško privoleti stručnjake da stanu na stranu uzurpatora.
A nije isključena mogućnost ni da osoblje Instituta za mentalno zdravlje zaista veruje u čudotvornu isceliteljsku moć svetiteljskih kostiju, u to da celivanje moštiju donosi nekakvu duhovnu utehu, da ih kroz taj čin besmrtni svetitelj blagosilja sa nebesa. Kako god okreneš, zaključak je samo jedan – mi smo odavno rekli zbogom pameti.