foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Vera i osećajnost

Lutao bogotražitelj duhovnim stazama i bogazama, iskao je po svetlim i tamnim mestima dalekog unutarja, zavlačio se po budžacima i jazbinama, kopao po sebi i knjigama, pitao je u Banatu, tražio u internatu, išao do Srema, al’ rekli su mu – nema. Naposletku nekim čudom ipak pronađe Boga i najzad sve dobije preko potrebni smisao, svemir više nije hladan i ravnodušan kao nekad, već je postao dom, a duhovna praznina je ispunjena do vrha.

“Kada ste ateista, ili tačnije agnostik, bolje vidite ko vjeruje a ko ne veruje u Boga. Ja cenim, duboko poštujem kad vidim da neko veruje. Ponekad i zavidim”, govorio je Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu pre tri desetleća.

Kako i da ne zavidi? Vera je redak dar, nema mnogo ljudi koji su u stanju da kažu “osana”, njima je život ispunjen smislom, nadom i ljubavlju, obasjala ih je božanska svetlost pa žive u radosti, spokojno gledajući na svetsku vrevu. Pronašao čovek duhovni mir, sigurnost, uzdanje, potvrdu stvari nevidljivih, blago njemu. Tako je bar u teoriji.

Promaja u tvrđavi vere

U praksi, stvari stoje malo drugačije. Bilo bi logično pomisliti da čovek koji prebiva u tvrđavi religije, čovek koji se opasao opasačem istine, navukao na sebe oklop pravednosti, obuo obuću mira, ispred sebe isturio štit vere i stavio na glavu kacigu spasenja – neće obraćati pažnju na ovozemaljske ujdurme, sitnice i beznačajnosti. A i zašto bi? Vernik plovi lađom spasenja u sigurnu luku, uzdajući se u tvorca vaseljene i život večni u rajskom naselju.

Ni smrti se više ne boji, jer je čvrsto uveren u vaskrsenje mrtvih, dostizanje nirvane ili večno blaženstvo u dženetu. Njemu su sve naše svakodnevne brige smešne, a međusobice besmislene, on na sve te tričarije gleda sub specie aeternitatis, iz perspektive večnosti. Zar bi takvog čoveka nešto bedno, ništavno, posve ovozemaljsko moglo uzdrmati?

Pa ipak, tvrđava vere nije tako dobro fortifikovana kako se čini, duva neka promaja,  pobrojani rekviziti iz zaštitarskog depoa nisu od velike pomoći. Prečesto se ispostavlja da su vernici osetljive duše, nežan i fragilan svet čija prefinjena verska osećanja može da povredi i najmanji dašak vetra. Puna je planeta vernika koji se žale na povređena osećanja, a ni mi ne oskudevamo u toj jeftinoj robi.

Zabrana i cenzura

U novembru je trebalo da se održi koncert poljskog heavy metal benda Batushka u Beogradu. Međutim, monah Arsenije Jovanović, iguman manastira Ribnica, nadigao je dreku kako dotični bend izlaže ruglu pravoslavnu ikonografiju i odežde, da je njihov nastup hula i blasfemija, te da „grupa na sceni vrši svojevrsno skrnavljenje svetinja“.

Arseniju se pridružilo udruženje „Pravoslavna kultura“, oni su pozvali patrijarha Porfirija da spreči održavanje događaja kojim se „vređa javni moral, kultura, vera i tradicija našeg naroda“, a organizatoru su zapretili i tužbom. Arsenije kaže da je za predstojeći jeretički događaj saznao od jednog vernika iz Austrije kojem su, prirodno, osećanja bila unapred povređena, pa je na kraju pozvao vernike na “miran protest”. Znajući da takvi “mirni protesti” ozlojeđenih pravoslavaca čija su verska osećanja povređena mogu da se završe kobno po targetirane muzičare i ostatak ekipe, organizator je otkazao koncert, jer ne može da garantuje bezbednost ni bendu ni publici.

Rusko Ministarstvo pravosuđa zatražilo je 17. novembra od Vrhovnog suda da proglasi “međunarodni LGBT društveni pokret” ekstremističkom organizacijom. Vrhovni sud ne bude lenj, pa već 30. novembra, nakon saslušanja iza zatvorenih vrata, usvoji zahtev Ministarstva, proglasi LGBT pokret ekstremističkim i zabrani njegove aktivnosti u Rusiji zbog “podsticanje društvene i verske nesloge”. Nije lepo što homoseksualci svojim postojanjem vređaju verska osećanja pobožnog naroda svih konfesija u slobodarskoj Rusiji, zato ih treba zabraniti i staviti van zakona.

Jeretičke knjige ne čitati

Prošle godine je Hadi Matar pokušao da ubije Salmana Ruždija, izbo ga je nožem temeljno: četiri uboda u stomak, tri u vrat i po jedan ubod u desno oko, grudi i butinu. Pisac je preživeo, proveo je šest meseci u bolnici i oslepeo na jedno oko. Mataru su takođe bila povređena verska osećanja, iako je pročitao samo dve stranice romana “Satanski stihovi”, ali nije morao dalje ni da čita, ima čovek poverenja u ajatolaha Homeinija koji je još pre 34 godine objavio smrnu kaznu Ruždiju i pozvao na njegovo ubistvo. Zbog romana. Knjige. Teksta.

„Ne sviđa mi se taj čovek. Mislim da nije baš dobra osoba. Baš mi se ne dopada. On je neko ko je napao islam, napao je islamska verovanja, sistem vrednosti”, objasnio je Matar i dodao kako poštuje ajatolaha i misli da je on sjajna osoba. Iranski mediji su opširno komentarisali napad, nazivajući ga „božanskom odmazdom”, a državna televizija objektivno je izvestila o događaju adekvatnim komentarom: „Satani je iskopano oko”.

Nije samo original povredio nežne verničke duše, podjednak bol su im naneli i prevodi romana, pa su zato ubili japanskog prevodioca, izboli italijanskog prevodioca, pucali na norveškog izdavača i podmetnuli požar u hotelu turskog prevodioca u kojem je nastradalo 37 osoba, a prevodilac se nekim čudom izvukao. Opasne su knjige, pogotovo književni tekstovi, naročito za religiozne ljude, ne treba to čitati, samo se čovek iznervira, zabole ga osećanja u dubini duše, pa mu odmah dođe da nekog prikolje.

Zato pravoslavci lepo imaju zapovest koju sam prvi put pročitao još kao dete u crkvenom kalendaru: Jeretičke knjige ne čitati. Ni svetovne. Ni romane, ni pesme, ni pripovetke, ni drame, ni eseje, ni filozofiju, ni psihologiju, ništa verniku ne treba od te svetske i belosvetske zaludice. Samo dušekorisne knjige i duhovnu literaturu valja bistriti, zarad spasenja, a i to pod strogom kontrolom duhovnika, sveštenika, đakona i crkvenjaka.

Od tužbe do pokolja

Eh, kad bi samo pisana reč vređala krhka vernička srca i nanosila im rane u predelu duše, svet je prepun opasnosti, iskušenja, oštrih ivica, nazubljenih sečiva i potencijalnih neprijatelja, pa se paranoja nameće kao jedini normalan i realističan pogled na svet i okolinu. Na božjeg čoveka sa svih strana vrebaju pretnje i ugroze. Tako je bend Pussy Riot 2012. godine u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi otpevao pesmu-molitvu “Bogorodice djevo, oteraj Putina”, što je povredilo verska osećanja ruskog patrijarha, Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva. Zato su uhapšene tri članice ovog benda – Nadežda Tolokonjikova, Marija Aljohina i Ekaterina Samucevič – i osuđene na po dve godine zatvora. Kaznu su izdržale u kažnjeničkoj koloniji, praktično u radnom logoru i jedva ostale žive.

Bilo je takvih slučajeva na hiljade širom sveta i mile nam domovine, nema prostora da se nabroje čak ni oni najzapažljiviji. Stepen povređenih osećanja varira od prilike do prilike, kao i žestina reakcije vernika, verske zajednice, društva i države. Ponekad uvređeni vernici samo podnesu tužbu i na tome se sve završi, kao što su to učinili funkcioneri Dveri, njih su iznervirali učesnici Parade ponosa koji su defilovali “vređajući verska osećanja pravoslavnih hrišćana”. Ponekad drznik završi na sudu, poput Zorana Petakova koji je nazvao četvoricu srpskih vladika “jahačima apokalipse”, pa im je tako povredio emocije.

Ponekad povređena verska osećanja dovedu do pokolja, kao u slučaju redakcije satiričnog lista “Šarli Ebdo”. Ponekad se sve okonča znatno bezazlenije, kao kad je nekadašnji direktor Kulturnog centra Novog Sada cenzurisao izložbu i uklonio umetnički rad Danijele Tasić zato što “vređa verska osećanja građana“. Ponekad umetnici i kustosi završe na sudu, kao u Rusiji kad je sud u Moskvi osudio umetnike Andreja Jerofejeva i Jurija Samodurova da plate kaznu od 9.000 evra, jer su organizovali izložbu na kojoj je Isus Hrist na jednoj slici prikazan s glavom Mikija Mausa, a na drugoj je umesto glave imao orden Lenjina. Isus se na to nije žalio, ima on smisla za humor, ali ovi njegovi samozvani predstavnici na zemlji odmah su udarili po bližnjem svom.

Katil-plačko

Bez obzira na ishod pojedinih slučajeva, matrica je uvek ista. Vernici su vazda nešto duboko iznenađeni, uvređeni i povređeni jer njihove svetinje drugi ljudi vide na malo drugačiji način. Raspravljalo se mnogo na te teme, o slobodi govora i umetničkog izražavanja, o granicama slobode i sličnim temama, sve je to mahom besmisleno. Suština je u tome da vernici za sebe traže povlašćen status i posebna prava, zahtevaju da svi drugi ljudi – vernici drugih religija, ateisti, agnostici i hiljade raznih varijacija na versko-neverničke teme – misle kao oni. Nešto su proglasili za tabu, pa bi taj tabu da nametnu svima ostalima.

Kad shvate da su drugi ljudi ravnodušni prema njihovim svetinjama ili da su im one komične, blesave, nelogične, neistinite ili kakve god – iz mesta zakukaju kako ih to vređa. I odmah potežu tužbu, zabranu, nož, kalašnjikov, cenzuru, nasilne demonstracije, motku, palicu, metalnu šipku, u zavisnosti od ličnih preferencija. Kad bi se svi drugi građani tako ponašali, svet bi se brzo pretvorio u sveopštu klanicu gde bi svi živeli u stanju permanentnog rata, dok se ne bismo međusobno istrebili. Imaju i drugi svoje vrednosti i verovanja, pa ne prave lomaču za svakog ko se s njima ne slaže.

Nema tu nikakve tajne, misterije, zagonetke, sve je jednostavno. Pobesneli vernici koji ne mogu da podnesu malo humora na sopstveni račun ili na račun svojih uverenja – nisu nikakvi vernici, već nasilnici, mrzitelji slobode i totalitarci. Ima na engleskom lep izraz, crybully, teško ga je prevesti, cmizdravac-siledžija, kukumavka-nasilnik, katil-plačko.

Prvo kukumavči kako su mu povređena najdublja verska osećanja, a onda poteže kamu. Prvo sebe proglasi žrtvom, a onda krene u opravdanu osvetu. Isti model su onomad primenili i srpski nacionalisti: prvo su na sva zvona udarili kako su žrtve, kako ih drugi iskorišćavaju, kako su ugroženi, kako su ih vazda ubijali, a onda su krenuli u klanje, razaranje, etnička čišćenja i genocid. Žrtva je nevina, nije odgovorna ni za šta, pa zato ima pravo da kolje – tako glasi uvrnuta logika resantimanskog nacionalizma.

Strah od slobode

U međuvremenu je katil-plačizam zahvatio i mnoge druge kategorije društva, silni se ljudi na svetu osećaju uvređeno, povređeno, potlačeno i opljačkano, temeljno neguju svoju ogorčenost i ozlojeđenost na dežurne krivce i čekaju povoljan čas da pređu u osvetnički napad. Moda uvređenosti i žrtvinga se proširila kao epidemija, pa takozvani vernici dođu nešto kao avangarda, vesnici novog doba.

Zanimljiva su ta osećanja koja se tako lako nađu uvređena i povređena, kako verska tako i laička. Čim planu u nečijem srcu, negde u blizini se spontano zapali lomača na kojoj treba spaliti sve što vređa baršunastu pravedničku dušu. Šta sve spada u nežna osećanja sklona ranjavanju vidi se iz reakcija ogorčenih i ozlojeđenih: osvetnički bes, naduvena pravednička sujeta, mržnja prema bližnjima, težnja ka posedovanju apsolutne vlasti nad ljudima, žudnja za zastrašivanjem, želja da se nanese zlo neistomišljenicima, agresija, žudnja za ubistvom, neizmerna zloba i ubilačka gordost. I beskrajna strava od ljudske slobode, od onoga što nas čini ljudima.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo
Marković: Vašar privida
Marković: Debate o Evropi
Marković: Niotkuda vrata
Marković: Đavolje pleme
Marković: Vremensko nevreme
Marković: Lice i naličje
Marković: Četnički apokrifi

Levy: Svi su krivi osim nas
Rodić: Kazaljke