foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Kako me to oduševljava kad me ne oduševljava?

“Despotizam je prinuda kojom se podanici oslobađaju svakog vlastitog izbora i suda. Despot, koji svoje podanike čini srećnima, čini ih srećnima samo prema svom vlastitom ukusu ne uzimajući u obzir njihov ukus”. Tako glasi jedan fragment iz Kantove zaostavštine. U međuvremenu je despotizam napredovao, baš kao i proces oslobađanja podanika od svakog ličnog izbora, suda, mišljenja, stava. Totalna kontrola je ambicija svake vlasti koja teži totalitarizmu. Pravi totalitarni pokreti za te svrhe služili su se ubitačnom kombinacijom propagande i terora, a današnji domaći ljubitelji neslobode trude se da nastave delo velikih prethodnika u sklopu svojih skromnih mogućnosti.

Evo još jednog Kantovog fragmenta: “U stvarima religije, i mišljenja uopšte, niko nije iudex competens, osim čovekovog vlastitog uma ili boga samog. Spoljašnji sudija može samo slobodu, koju svako ima, ograničiti na onu meru u kojoj ona ne ometa slobodu drugoga”. Što važi za slobodu veroispovesti i mišljenja, trebalo bi da važi i za druge oblasti ličnog života, na primer za književni ukus. Nikoga ne možete naterati da nekog pisca smatra velikim, da uživa u njegovim delima – to bi trebalo da bude truizam.

Jedan pisac, jedan narod, jedan čitalac

Međutim, nema te pojave od koje se ne može napraviti sveta krava, državotvorni idol i nacionalna svetinja, samo ako se zli volšebnici malo potrude. Nedavna masovna histerija zbog jedne jedine jeretičke rečenice Andreja Nikolaidisa na račun Njegoša i Andrića pokazala je da su totalitarne tendencije žive i zdrave, te da se odlično osećaju, uprkos poodmaklom životnom dobu. Nikolaidis je pretpostavio Kristin Hersh klasicima domaće literature, napomenuo je nešto o Andrićevim fake smećarskim mudroserijama i Njegoševim kvazifilozofskim masturbacijama, i to je bilo sasvim dovoljno da se na njega obruši lavina mržnje, besa i pretnji.

On ne poštuje naše veličine, on govori o klasicima bez verničke uprepodobljenosti i skrušenosti, umesto da se klanja on blasfemiše. Treba ga izbaciti iz Nacionalnog saveta za kulturu, treba mu oduzeti književne nagrade, na lomaču s nevernikom! Tako su zvučale poruke sa društvenih mreža za razapinjanje pojedinca. Logiku rulje i hajke prihvatila je ministarka kulture Maša Vlaović – ministarstvo neće sarađivati sa ovakvim ekstremistima, sa onima čiji govor vodi podelama (jer čitalački ukus ima da bude jedinstven – jedan pisac, jedan narod, jedan čitalac). Posebno je naglasila da će “u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima preduzeti sve mjere i radnje u cilju zaštite državnog, kulturnog i nacionalnog identiteta Crne Gore, a Petar II Petrović Njegoš je nesumnjivo jedna od najistaknutijih ličnosti naše države”.

Ko je uopšte ovlastio pojedince da misle svojom glavom? Ko im je dozvolio da vole umetnike koji se ne nalaze na popisu najistaknutijih ličnosti domaće kulture? Otkud nekome pravo da sluša i čita šta god mu se prohte? Ako ti je srcu bliža neka pop pesma od proze i stihova velikana, to ima da zadržiš za sebe, to u javnom prostoru ne sme da se izgovori. Svoj književni i muzički ukus možeš da praktikuješ samo između svoja četiri zida, a na agori ima da se govori samo ono što i svi drugi pričaju, ono što je zvanično propisano sa pozicija moći.

Nacionalna svetinja

Nije ovaj slučaj nimalo usamljen, svako malo državni službenici i razni dobrovoljni davaoci sopstvenog mozga potpaljuju lomače za odmetnike koji ne poštuju kult nacionalne književnosti. U Srbiji je u poslednjih nekoliko godina više puta nastupala masovna histerija povodom jeretičkog tretmana Desanke Maksimović. Jednu provalu iracionalnog ogorčenja i besa izazvala je lažna vest da će pesnikinja biti izbačena iz školskog programa. Javila se čak i poznata čitateljka Ana Brnabić da zaštiti ugroženu poetesu.

„Nikada se Desanka Maksimović neće izbacivati iz obrazovnog sistema Srbije. Nikada. Tačka“, napisala je premijerka svoj književno-kritički stav na Twitteru i okončala raspravu oko nepostojeće teme. Niko Desanku nije izbacivao iz nastave, već su stručnjaci zaduženi za izbor dela koja će učenici proučavati pomislili da se Desankine pesme ne moraju raditi u višim razredima srednje škole, budući da se njena poezija obrađuje u svih osam razreda osnovne škole, te da možda postoje i neki savremeni pesnici vredni pažnje.

Nisu nacionalne veličine zaštićene samo u školskim programima i javnom medijskom prostoru, već dežurni dušebrižnici ne dozvoljavaju blasfemiju čak ni u književnim delima, dakle fikciji. Sloboda stvaralaštva je ionako precenjena, kao i svaka druga sloboda, to nije primereno našem nacionalnom identitetu koji voli ropsku poslušnost, sve su to novotarije uvezene sa trulog Zapada, strane srpskom biću i žiću. Na meti raspomamljene čitateljske mase našao se Svetislav Basara jer je u jednom romanu pomenuo Desanku u lascivnom kontekstu. Zapomagalo je Udruženje književnika Srbije, urlali su književni činovnici, Kusturica je predlagao da se od Basarinog lica naprave cipele, za kaznu, a Zavetnici su fizičkom silom onemogućavali promociju inkriminisanog romana.

Izgon iz logosa

Verski fanatizam kao metod proučavanja književnosti zvuči kao paradoks, oksimoron ili čista budalaština, ali takav pristup literaturi postao je mejnstrim naše pomahnitale čaršije. Dokle ide idolopoklonstvo vidi se, na primer, iz besede laureata nagrade „Beskrajni plavi krug“, uglednog univerzitetskog profesora, pisca i prevodioca, koji veli da je, doduše, moguće parodirati i „Majku Jugovića“, „ali onaj ko to čini isključuje time sebe iz sfere logosa, iz područja duha“. Dakle, sva književna dela na svetu mogu se parodirati, što su silni pisci i činili tokom proteklih milenijuma, pa nisu sebe isključili iz sfere logosa, iz područja duha, naprotiv, jedino je onaj ko bi se usudio da parodira “Smrt majke Jugovića” osuđen na izgon iz kulture. U srednjem veku su parodirali svete tekstove, uključujući i liturgiju, pa niko autore tih parodija nije isključivao iz sfere logosa, nisu ih čak ni spaljivali na lomači.

Politički silnici, književne birokrate, vatrogasci duha i ostali koleški asesori literature čine sve što je u njihovoj moći da nam ogade književnost. Ko šta radi, domaći autoritarci izmišljaju nacionalne svetinje i nalažu plebsu da pred njima kleči, da im se klanja, da metaniše i da nipošto ne propituje od kakve su materije idoli sačinjeni. Nije dozvoljeno slobodno misliti o naciji, državi, narodu, mitskoj verziji nacionalne istorije, srpskim velikanima, srpskim svetiteljima (čak i kad su u pitanju osvedočeni četnički koljači), crkvi, veri, patrijarsima, episkopima, porodičnim vrednostima, litijama, Kosovu, kosovskom zavetu, Draži Mihailoviću, Novaku Đokoviću, nacionalizmu, patriotizmu, vladajućim partijama, opozicionim strankama…

Na spisku nacionalnih svetinja našla se i umetnost, kao i brojni pisci i umetnici koji su proglašeni za kumire, ni njih ne možemo čitati mirne duše, o njima je dozvoljeno misliti onako kako država nalaže, ništa ne sme da bude viđeno i doživljeno na lični način koji se izdvaja iz zvaničnog papagajluka. Ima da voliš samo ono što ti mi propišemo, sve drugo je zabranjeno nepisanim zakonom plemena! Postoji tu samo jedan mali problem: ljude možeš naterati da ćute, možeš ih zastrašiti, možeš im pretiti konc-logorom, ubistvom, progonom ako misle drugačije od propisanog, ali ih ne možeš naterati da vole ono što ne vole, da se raduju onome čemu se ne raduju ili da prestanu da uživaju u umetničkim delima koja u njima izazivaju estetsko zadovoljstvo. Nema tog totalitarca koji može sve ljude prisiliti da sopstveni subjektivitet osakate i usklade ga sa zvaničnim propisima.

Literatura kao jedna forma radosti

U prvom predavanju koje je držao na univerzitetu Belgrano, Borhes je govorio o knjizi, pa se pozvao na Montenjev ogled na istu temu. “U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: ‘Ništa ne radim bez radosti’. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija”. U nastavku Borhes veli kako sa Montenjem deli mišljenje da je “literatura takođe jedna forma radosti”.

Hajka na Nikolaidisa zatekla me je na odmoru, pa sam imao vremena da u glavi premotavam silne mladalačke razgovore sa prijateljima i znancima tokom mladosti, u vreme čitalačke inicijacije i velikog oduševljenja za literaturu. Ko zna koliko desetina ljudi je učestvovalo u tim disputima, ljudi kojima je književnost bila važnija od svega na svetu. Ne sećam se da je iko sa oduševljenjem govorio o Njegošu, Andriću i Desanki.

Klasici proglašeni za nacionalna božanstva imaju mesto u književnosti koje im niko ne može oduzeti, niko to ne spori. Za njih je rezervisano poštovanje, oni su tu, u kanonu, u lektiri, ima tu i dobrih stvari, sve je to lepo i nadasve pohvalno, ali ushićenost, očaranost, radost i ljubav izazivali su neki drugi autori. Ljudi su se oduševljavali Kafkom, Džojsom, Prustom, Babeljem, Remboom, Bodlerom, Lotreamonom, nadrealistima, avangardnim pesnicima, Cvetajevom, Brodskim, Rastkom Petrovićem, Momčilom Nastasijevićem, Monijem de Bulijem,  Kortasarovim pričama, “Školicama”, Borhesom, “Tristramom Šendijem”, poljskim pesnicima druge polovine XX veka, Gombrovičem, Konstantinovićem, Disom, Majakovskim…  Dobro, lično iskustvo nije nikakav dokaz, možda sam se kretao u lošem društvu, ali ipak jeste neki uzorak i pokazatelj određenog čitalačkog raspoloženja.

Oduševljenje se ne može nametnuti, ili ga ima ili ga nema, niko to ne može promeniti, koliko god se trudio da diktira sliku o piscima kao o graditeljima nacionalnog identiteta. Motiv lažnog obožavanja literature, idolopoklonstva prema nacionalnim veličinama, pogrešnog i izvitoperenog pristupa piscima bio je česta tema razmišljanja Vitolda Gombroviča u “Dnevniku”, ali je na blistav način obrađen i u njegovom prvom romanu “Ferdidurke”.

Galkjevič, disident iz školske klupe

Gombrovič prikazuje jedan čas književnosti na kojem profesor tumači poljskog romantičara Julijuša Slovackog. Profesor pita učenike: “Zašto Slovacki budi u nama oduševljenje i ljubav?”, a potom nabraja kakva osećanja i reakcije kod čitalaca stvaraju pojedina pesnikova dela. “Zašto plačemo s pesnikom čitajući ovu divnu, sličnu harfi poemu ‘U Švajcarskoj’? Zašto nas kad slušamo herojske, snažne strofe iz ‘Kralja Duha’ obuzima zanos?” I tako redom, zašto nam se srce kida u komade, zašto volimo pesnika, zašto smo spremni da poletimo, jurimo i spasemo junaka poeme Slovackog, zašto oduševljenje, zanos, ushićenost. “Zato, gospodo, što je Slovacki veliki pesnik!” – poentira profa. I daje domaći zadatak: napisati sastav na temu “Zašto u poeziji velikog pesnika Julijuša Slovackog obitava besmrtna lepota koja budi oduševljenje?”

A onda se javi jedan učenik, Galkjevič, i sve ode dođavola: “Ali ja se uopšte ne oduševljavam! Uopšte se ne oduševljavam! Ne zanima me! Ne mogu da pročitam više od dve strofe, a i to me ne zanima, Bože, spasavaj me”. I onda izgovori ključnu rečenicu, postavljajući krucijalno, logično, humorno pitanje koje obara čitavu zgradu prisilne ljubavi u prah: “Kako me to oduševljava kad me ne oduševljava?”

Profesor se nije dao uzdrmati, odmah je postavio protivpitanje: “Kako te, Galkjeviču, ne oduševljava kad sam ti hiljadu puta objasnio da te oduševljava?” Iskreni Galkjevič kojem je dozlogrdilo da ga ubeđuju kako oseća ono što ne oseća, ostaje uporan u svom neoduševljavanju, uprkos tome što profesor pribegava svim sredstvima ubeđivanja. Ne oduševljava ga, ne može da se oduševi, ne može da čita, a najgore je što ni druge ne oduševljava, prosto svi lažu ili sile sebe na lažna osećanja. Na kraju profa uzvikne: “Galkjeviču, ja imam  ženu i dete! Imaj milosti bar prema detetu!” Ne vredi, Galkjevič je neodustajan. “Kapljice znoja orosiše profesorovo čelo, on izvuče iz novčanika fotografiju žene i deteta i pokuša da gane Galkjeviča, ali ovaj je samo ponavljao jedno te isto: ‘Ne mogu, ne mogu’”.

Negiranje senzibiliteta

Raspoloženje se raširilo na ceo razred, zavladala je sveopšta atmosfera nemoći, situacija je postala kritična, profesor je pribegao poslednjem sredstvu – prozvao je drugog učenika, Pilaškjeviča, da odmah odrecituje neki uspeliji odlomak, a ovaj udari da deklamuje uzbuđeno, sa posebnom intonacijom i produhovljenošću, tajanstveno i pobožno, veličanstveno. Posle četvrt časa svi su promenili raspoloženje, priznajemo, jeste, oduševljeni smo, samo neka Pilaškjevič prestane.

Na kraju je popustio i nepokorni Galkjevič, zaječao je da mu je dosta, da prihvata, da je shvatio, da se povlači, da se izvinjava i da može. Na kraju profesor trijumfalno zaključuje: “A, vidiš, Galkjeviču?! Ništa nema bolje od škole kad treba uliti obožavanje prema velikim genijima!” Scena potom postaje još grotesknija i urnebesnija, ali to više nije naša tema, važno je da je dete spaseno, kao i tvrđava kanona sa koje se redovno ispaljuju kanonade na decu, omadinu i odraslije čitaoce.

Proces ulivanja obožavanja nacionalnih veličina započet u školi okončava se državnim negiranjem prava pojedincu na sopstveni senzibilitet. Državotvorne pisce, stubove nacionalnog poretka ne morate ni čitati, ali ste dužni da im odajete počasti, a strogo je zabranjena svaka kritika velikana, pa čak i obična čitalačka ravnodušnost. Pritom, čuvari svetinja i samim piscima prave medveđu uslugu kad ih stavljaju u nacionalni panteon, proglašavajući ih za svetitelje jednog svetovnog kulta, jer time onemogućavaju istinski susret čitaoca sa piscem.

Doduše, pomenuta spisateljska trojka se sama kandidovala za takav nemili položaj. Kako čovek slobodno i rasterećeno da čita one kojima oreol blista nad glavom? Šta ako mu se ne svidi pročitano? Šta ako nešto pogrešno razume? Šta ako su mu velikani strani, tuđi, odbojni? Šta ako čitalac ima drugačiji senzibilitet, prijemčiv za neke sasvim druge sadržaje? Ode čitanje bogu na istinu.

Deklaracija o ravnopravnosti

Radomir Konstantinović je pisao da je poezija zajednički posao pesnika i čitaoca koji, kao i svaki ljudski posao, zahteva poverenje i ravnopravnost. Ravnopravan odnos između čitaoca i pesnika ostavlja prostor za sumnju, podsmeh, negaciju, polemiku, svađu, parodiju. Kao što smo videli iz pobrojanih primera, ovde nema ni govora o bilo kakvoj ravnopravnosti, to je nezamislivo, a u nekim slučajevima je čak i parodija strogo zabranjena, pod pretnjom izgona iz sfere logosa i duha. Dozvoljeno je samo neupitno obožavanje, slavljenje, metanisanje, klečanje pred velikanima u molitvenoj skrušenosti.

Međutim, za svo to nasilje nad ljudskim umom postoji sasvim jednostavan protivotrov. Na svaki pokušaj ubeđivanja i prisiljavanja dovoljno je odgovoriti onom genijalnom Gombrovičevom rečenicom koju izgovara Galkjevič, disident iz školske klupe: Kako me to oduševljava kad me ne oduševljava? Nije Galkjevičevo pitanje efikasno samo protiv forsiranja nacionalnih bardova, već je odlična odbrana i od medijskog i kritičarskog nametanja kojekakvih polupismenih skribomana, naprasno inaugurisanih u velikane pisane reči (ali ne i rečenica). Džaba me ubeđujete i dižete medijsku halabuku oko raznih budalaština: Kako me to oduševljava kad me ne oduševljava?

A može i da se obrne, kad su u pitanju oni istinski stvaraoci, gurnuti na marginu, gotovo nevidljivi u sveopštoj gunguli sačinjenoj od pisaca koji ništa ne čitaju, kritičara koji hvale 52 knjige godišnje, novinara koji PR tekstove podmeću kao vlastito mišljenje i lakovernih čitalaca koji književnost prate kao modu. U tom slučaju pitanje glasi: Kako me to ne oduševljava kad me oduševljava? U toj antipatičnoj papazjaniji sazdanoj od idolatrije, nacionalne mitomanije, neupitnih veličina, medijskog meteža, nametanja i prisile, reklame i drečanja, besmislica i lagarija, uterivanja straha i javnih pretnji, zlostavljanja logike i uma, vređanja zdravog razuma, gluposti i tuposti – svega ima, osim radosti. A ako književnost nije jedna forma radosti, onda je i čitanje potpuno besmisleno. Džaba smo se opismenjavali.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo