Odbrana i zaštita ugroženog srpstva spada u najzastupljenie aktivnosti intelektualnog neuro-krema naše napaćene zemlje. Budući da je ugroženost stanje imanentno srpskom narodu još od njegovog postanja koje datira između Memorandum-duma SANU (1986. godine) i velikog mitinga na Ušću propasti u apokalipsu (1988. godine), tokom prethodnih decenija naši vejači ovejane suštine razvili su čitav niz raznolikih metoda za očuvanje i konzervaciju nacionalnog blaga. Svaki segment srpstva je na udaru zlih inovernih, autošovinističkih i mondijalističkih sila, pa tako svaki srpski umnik može slobodno da izabere koju će nagriženu komadešku rasparčanog srpskog identiteta da uzme u zaštitu, u skladu s ličnim afinitetima i profesionalnim interesovanjima.
Jedni pametari su izabrali čuvanje Kosova u paketu s Metohijom, drugi su se posvetili zaštiti srpskih prekodrinskih zemalja, treći nastupaju kao pokrovitelji srpske Sparte, četvrti neguju tradicije četničkog antifašizma i drvenog šporeta, peti se predstavljaju kao živi podupirači duhovne vertikale koja se zeru naherila, šesti su udarili u stražarenje nad pravoslavnim svetinjama na povremenom radu u privremenom inostranstvu, sedmi ne skidaju oči sa nacionalnog identiteta ni danju ni noću, osmi kerberišu pred vratima srpske književnosti sprečavajući neovlašćeni upad subverzivnih elemenata na privatizovani posed, a poslednjih godina u prvi plan su izbili čuvari srpskog jezika i pisma. S obzirom kako se dotični predmet sohranjenija oseća u rukama telohranitelja samozvanaca, reklo bi se da je reč o čuvarima zatvora površno prerušenim u lingviste, filologe, gramatičare i ostale jezikoslovce.
Apsandžije srpskog jezika
Doktori neveselih nauka i pokoji dobrovoljac neumorno biju bitku za spas srpskog jezika i ćirilice, ne žaleći da u toj borbi polože i svoj život. Udruženje književnika Srbije pokrenulo je “Jezičku tribinu” pod lingvističko-hegemonističkim sloganom “Gde odzvanja naša reč, naša je i država”. Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU sročio je ferman koji veli da se jezik kojim govore Bošnjaci može nazivati isključivo bošnjačkim, a nipošto bosanskim. Pa neće valjda sami Bošnjaci da imenuju jezik kojim govore i pišu, pored živih srpskih SMB-lingvista? Udruženje za odbranu ćirilice “Dobrica Erić” ostrvilo se na latinične natpise na beogradskim institucijama: čim opaze ovakvu blasfemičnu pojavu, odmah nadležnoj ustanovi šalju ultimatum da se vrate ćirilici i prete sudskim tužbama, sve dok iznad ulaza ne zablista ćirilični natpis na mestu gde se donedavno šepurila mrska latinica, prkoseći svemu što je srpsko.
Vučelićeve “Večernje novosti” pokrenule su seriju tekstova pod nazivom “Zašto država ne štiti ćirilicu”, dajući prostor rodoljubivim lingvistima da izvrše pritisak na ministarku kulture e da bi Narodna skupština konačno usvojila izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Na pomolu je potiskivanje latinice iz javne upotrebe, favorizovanje ćiriličnog pisma, propisivanje obavezne ćirilične komunikacije u pravnom prometu, a ratoborni lingvisti poručuju i da će svi izdavači morati da objavljuju knjige isključivo ćirilicom. Čak i nepismenim vrapcima je jasno da su sva velika književna dela štampana ćirilicom estetski nadmoćna nad istim delima štampanim zlehudom latinicom.
Takođe, kako prenose mediji, “škole, mediji, javna preduzeća, profesionalna i strukovna udruženja čiji je osnivač država ili imaju državni kapital, moraju isključivo da koriste ćirilicu”. Bile su predviđene i drakonske novčane kazne za drznike i kriminalce koji pribegnu bogomrskoj latinici (čak do milion dinara, oko 8.500 evra), ali mislim da su predlagači propisa u međuvremenu odustali od tog harača. Uzalud ozbiljni naučnici poput Ranka Bugarskog objašnjavaju da je ćirilica već zaštićena, te da planirane izmene krše Ustav Srbije, konkretno član 21 koji zabranjuje svaku diskriminaciju.
Osnovi patriotske lingvistike
Branitelje ugroženog pisma ne zanimaju argumenti nekog tamo lingviste koji nijednom nije poginuo za Kosovo, oni pozivaju na “jedinstvo srpskih političara i filologa, da bi bilo očuvano jedinstvo srpskog jezika, a preko njega i jedinstvo srpskog naroda bez obzira na to da li on živi u istoj ili u različitim državama”. Podrazumeva se da Srbi žive u različitim državama samo privremeno usled nepovoljnih istorijskih okolnosti, te da će se prvom zgodnom prilikom izbrisati izmišljene državne granice koje nas razdvajaju od braće po krvi i tlu. A do tog časa velike obnove Dušanovog carstvija treba čuvati narodno jedinstvo u jeziku, kao zalog budućeg svesrpskog ujedinjenja i – što bi rekao jedan filozof sklon kovanju novih, nadasve milozvučnih reči – “samoobgraničenja”. To su osnovi patriotske lingvistike, neobične naučne grane pogodne za vešanje inoplemenika i domaćih nepodobnika.
Kad ne brane ćirilicu od propadljivosti, dežurne apsandžije srpskog jezika vojuju protivu novih imenica ženskog roda bez poroda koje su niotkuda banule u jezik, ne pitajući nikoga, a ponajmanje jezikoslovce sa normativnim pendrekom o pojasu. Čim se na horizontu pomoli kakva psihološkinja, filozofkinja, sociološkinja, vojnikinja, oficirka ili valjaoničarka metala – apsandžije odmah izvade šaržer napunjen tvorbenim morfemama, ubace ga u poluatomatsku derivaciju i pucaju rafalno na feminizirane kovanice dok ih ne potuku do nogu i vrate u prvobitno, patrijarhalno i muškobanjasto stanje.
Kad im dosadi ljuta bitka protiv feminističkih uljeza i uljezica, ista družina jezikoslovaca u sastavu prof. dr Aleksandar Milanović, prof. dr Veljko Brborić, dr Miloš Kovačević, prof. dr Predrag Piper (akademik SANU), prof. dr Sreto Tanasić (dopisni član ANU RS) – potpisuje apele intelektualaca protiv donošenja Zakona o istopolnim zajednicama, jer ništa tako ne ugrožava srpski jezik i ćirilično pismo kao homoseksualci, lezbejke i ostale seksualne manjine kojima nije mesto ni u zakonu, ni u rečniku. Ima tušta i tma tih nedoličnih skupina čije egzistiranje narušava nacionalne svetinje, poglavito jedinstvo pod identitetskom čizmom, pa bi ih valjalo proterati iz stvarnosti i jezika, ali od nečega mora da se počne.
Reči-beskućnice
Otkad carstvuju narodoljupci, samozvani i samovoljni patroni nacije i pritežaoci nacionalističke naracije, zavladaše mrtvilo i mrtvež, život se preinači u mrtvovanje, a vascela zemlja postade mrtvaja nastanjena mrtvolikim, mrtvokastim, mrtvonogim i mrtvoduhastim svetom što povazdan mrckelja, spleten u nebrojene mrtvouzice. Što su staratelji prilježniji u odbrani i zaštiti nacije i nacionalnog identiteta, to su njihovi štićenici rešeniji da petama daju vetra i iskobeljaju se iz čvrstog tutorskog zagrljaja od kojeg pucaju kosti. Koliko je građana pobeglo iz Srbije proteklih decenija ne bi uspeli da izračunaju ni pobednici Međunarodne matematičke olimpijade uz nesebičnu pomoć asinhronog binarnog brojača unazad. Prema nekim procenama, svake godine domaju napusti oko 50.000 ljudi, prosečne starosti od 28,5 leta, jer su brižnici nacije, rodoljubi kojima je srce puno ljubavi prema srpskom narodu – toliko ruinirali svoju voljenu zemlju da u njoj malo ko želi da životari.
Za razliku od ljudskih bića koja su pokretljiva i poseduju pasoš, reči, izrazi, sintagme, rečenični obrti i drugi elementi jezika nisu u mogućnosti da odu u pečalbu, pa su se odlučili za unutrašnju emigraciju. Razne lekseme retko se pojavljuju u javnosti, pritajile su se po rečnicima i književnim delima, skrivajući se od čuvara jezika koji bi mogli da ih zloupotrebe u jeftine svrhe izgradnje nacionalnog identiteta, za nadgornjavanje sa susednim nacijama ili da ih iznesu na tržnicu i proglase najskupljim srpskim rečima.
Iz ove perspektive, posmatrano iz narečenih skrivnica, jedna davnašnja ludistička pesma Monija de Bulija, pesnika kakotedragosti i nonšalansa, zvuči pomalo proročki. Pesma glasi: “Reči-beskućnice i noćas kao svake noći bezbrižno leže po klupama u javnim parkovima. Samo reč otići nije među njima. Uvijena u svilene senke, ona je ta ljubomorna devica naoružana do zenica, ta zloglasna varalica i lutalica odgovorna za pet različitih krivica: dva ubistva, jedan pokušaj ubistva, rodoskrvljenje i bespravno nošenje oružja. Policija traga za njom”.
Reči iz skrivnice
Što je najgore, nisu se potulile neke sporedne reči koje označavaju nešto nebitno, već one najprešnije, bez kojih ne možemo, a s njihovim odstupanjem sa mesta svakovrsnih zločina iščilele su i čitave krajine realnosti. Evo, na primer, glagola ukarariti nigde na vidiku, osim u romanima “Na Drini ćuprija” i “Kapetanova kći”, u prevodu Božidara Kovačevića. Kod Puškina se narator romana, mladi Petar Andrejić Grinjov igra zemljopisnom kartom dok njegov kućni učitelj Bopre drema na postelji. Dečji nestašluk prekida otac i to, kako veli pripovedač, “baš kad sam hteo da ukararim rep od like na Rt dobre nade”. Ukarariti znači udesiti, namestiti kako treba, složiti, uskladiti.
Da je ova reč u opticaju mnogo bi nam jasnije bilo šta to pokušavaju Janez Janša i njegovi nevidljivi pajtaši sa papirom koji i jeste i nije papir. Oni bi zapravo da ukarare teritorije i nacije na Balkanu, da usklade razne nacionalne interese i da sve nameste kako treba. Usput bi ukararili i dvesta-trista hiljada ljudi, njih bi složili u masovne grobnice, namestili bi ih baš kako treba – dva metra pod zemlju. Danima se pričalo i pisalo o non-pejperu, ne-papiru, a niko od dežurnih čuvara srpskog jezika da se javi i kaže kako je to rogobatan naziv koji nije u duhu srpskog jezika i da ponudi alternativu. Ne smetaju patriotskim lingvistima grdobni izrazi ako se ispod njih krije plan za proširenje srpskih teritorija, odnosno srpskog duhovnog i jezičkog prostora. Non-pejper tada postaje lepa srpska reč koja otvara gvozdena vrata iza kojih se nalazi mapa Oveće Srbije.
Primetno je odsustvo i drugih reči, recimo glagola reveniti se ili revenati se, što znači udruživati sredstva za nešto (obično novac za kupovinu čega). Eto šta su pre neku godinu zapravo radili silni članovi Srpske napredne stranke kad su uplaćivali sopstvenoj partiji pare za Vučićevu kampanju. Tačno 6.940 ljudi uplatilo je identičan iznos – po 40.000 dinara, a među njima su bili čak i ljudi koji primaju socijalnu pomoć. Vučić je ovu misterioznu pojavu plastično objasnio: “Sad ću da vam objasnim kako. Sedimo nas dvoje, i bude tu i neki treći čovek. Ja ne znam da li je to tako, al’ pretpostavljam – ja kažem: A ja hoću da dam 800 evra, ali ja ne mogu da dam 800 evra, dozvoljeno je to. Evo ti, izvoli novac, molim te, plati za našu stranku”.
Nema nikakvog tajanstva, naprednjaci su se prosto revenali. Revene se i svi građani Srbije tako što udruže novčana sredstva u budžet, odakle dobijaju plate silni čuvari jezika, kulture i nacionalnog identiteta koji potom dotične građane ubeđuju kako treba da poginu za Kosovo, kako je “slavno za otadžbinu mreti” ili kako valja mrzeti Bošnjake, Hrvate i Crnogorce zato što su nam zdipili jezik nasušni. Inkriminisani glagol šćućurio se u romanu “Vandeja se buni” Viktora Igoa, u prevodu Dušana Milačića, glavu ne pomalja dok ne prođe ova lingvistička salauka.
Svet kao jezikovo pozorište
Specijalni odred jezičke policije povremeno napravi neku raciju, upadne u kakvu sumnjivu knjigu i uzapti sve prestupnike i prestupnice. Prilikom pretresa romana “Gargantua i Pantagruel” u prevodu Stanislava Vinavera organi lingvističkog gonjenja otkrili su čitav mafijaški klan, priveli su na stotine reči kojima se nakon sprovođenja u najbližu stanicu jezičke policije gubi svaki trag. Na spisku nestalih reči i izraza nalaze se, između ostalih, i sledeći sumnjivci: glavomućkalo, podobe i nepodobe, jaslokljuk, Čemer-Ljutica, kašljucalo, strahotvorni, ogorelasti, prdizvek, spravice samokrete, sabljarenje, imuće, zateg i nateg, nasednik, aminaši, haljinarnik, češljar, lopta potkačnica, šigumige, blagovonj, sveti Grickalo, uzruj, krkljavina, neiskaz, brdonosci, iksan, čorbolok i suposrk, supa prvozorka, besmrće, pregibalo, kmeka, otmenjaković, popašni i zobni, gleda ispod mukla, nož-potajac, pućpurik, gozbaši, dunja-nastupnica, trijumfalno šestvije, nestašnica, žgadija i kukuljadija, prepogovor, novac mrsa posnoga, povetarac-ćarlijarac, top-guglaš, odolen trava, kamenometaljka, cicamicaljka, stokratni stozgrtaši i gradiva zbagljaši.
Oduvek je taj Vinaver bio sumnjivo lice, nije uzalud celog veka vojevao protiv gramatičara, lingvista i “pravopisnih fanatika”, mahom ljudi od formata poput Aleksandra Belića i Mihaila Stevanovića. Stari je to prestupnik i jezički kriminalac kojem ništa nije bilo sveto, igrao se rečima kao da su žonglerske kegle, a svet je posmatrao kao “jezikovo pozorište”. Dovoljno je citirati jednu njegovu rečenicu o Rableu da bismo pojmili o kakvom je zlikovcu reč: “Dakle: osiona igra sa jezikom kao oruđem izraza; teranje čak i vrhovne sprdnje i šege sa tim svojim oruđem – sa svakim oruđem – jer je tvorac, ma kako basnoslovan bio jezik, ipak iznad jezika, i hoće to da obznani svetu i veku: da ne može sve da uključi u jezik!”
Mrtvo blago
Bilo je još jezičkih razbojnika u istoriji srpske književnosti. Setimo se samo Gavrila Stefanovića Venclovića koji je bio sveštenik, propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik, a živeo je od 1680. do 1749. godine. Pisao je narodnim jezikom mnogo pre Vuka Karadžića, sproveo je reformu i stvorio jezik koji je imao šire izražajne mogućnosti. Nažalost, to je ostalo nepoznato, Venclović je pao u zaborav, a njegovo delo nikada nije objavljeno. Delimično ga je trgao od zaborava Milorad Pavić (pre nego što je srbnuo), objavivši neveliki izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”. Pavić je odabrao samo mali deo od 20.000 stranica koliko je Venclović napisao (od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku). Ostatak Venclovićevog dela ostao je do dana današnjeg nedostupan, toliko o nadaleko čuvenom čuvanju tradicije, jezika i kulture o kojem nacionalistički intelektualci grme na sav glas. U knjizi “Za i protiv Vuka” Meša Selimović piše: “Venclovićevo delo nije štampano, i cela jedna istorijska akvizicija, već ostvareni visoki domet na iskustvu vekova, ostao je mrtvo blago, a sada je samo veličanstvena iskopina, setno svedočanstvo jedne velike mogućnosti koju su vreme i prilike onemogućile”. Dovoljno je citirati nekoliko Venclovićevih stihova da bismo se u to uverili, recimo iz pesme “Hvatanje senke”:
Blago je i gospodarstvo
ovoga vilajeta prehodljivo:
od jednih k drugim prelazi
a najponičije je!
Svakom se tako isto prigađa,
kano u snu nešto da vidi,
ili senku donekle motri,
te je hvata rukom
da je zaustavi i udrži.
Reči koje nedostaju
Ovde vidimo razne izgubljene mogućnosti našeg jezika. Recimo, reč prehodljivo koja označava osobinu imetka i svojine da menja vlasnike, da prelazi iz ruke u ruku. Te reči nema u Rečniku Matice srpske, ima prehod i prehoditi, u smislu preći neki put, razdaljinu; prehodljivo bi moglo da se prevede kao prelazno, ali to nije sasvim tačno. Nema te reči danas u srpskom jeziku, iako postoji pojam koji bi ona obeležila. Pritom, ako je svojina prehodljiva (a jeste), onda je sama reč svojina neprecizna. Svojina bi bilo nešto svoje, najsvojije, nešto što ne može nikako da bude tuđe, zato je svoje – jer ne može da se otuđi. Ali ako je osnovna odlika svojine prehodljivost, onda taj pojam promašuje, jer je svojina zapravo – kako kaže Venclović – najponičija. Ni ta reč više nije u opticaju, najbliži ekvivalent bi bila fraza “svačije i ničije”, ali daleko je to od Venclovićeve preciznosti i lakonizma. Moglo bi se reći da je društvena svojina bila najponičija, a da je njeno osnovno obeležje prehodljivost, zato je i prešla u ruke ratnih profitera i sličnih zlikovaca.
Odlična je i reč prigađa. Ne priviđa se u snu, nego se prigađa. Nema danas sinonima ni za ovu reč. Od toga je ostala samo prigoda, sticaj okolnosti, a prigoda znači i događaj. Dakle, kad se nešto nekome prigađa to nije puko priviđenje, već nešto neuporedivo stvarnije, to što mu se priviđa nekakva je realnost, nije tek prikaza. Sam glagol prigađati se ukazuje na mnogo komplikovanije veze između fikcije i realnosti, između jave i sna. Samo na osnovu nekoliko stihova vidimo šta se sve izgubilo iz jezika. Gubitak svake ovakve reči je osiromašenje našeg intelektualnog života i osećanja sveta. Slabo se time bave naši jezikoslovci, dok oni čuvaju srpski jezik od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, nestadoše reči, a sa njima i čitave stvarnosti, duhovne, unutrašnje, čitavi svetovi odjezdiše u nepovrat.
Uzalud jezikoslovci dižu halabuku i glumataju odbranu i zaštitu jezika, pisma i kulture. Oni brane samo jednu oveštalu, prozuklu nacionalističku ideologiju čija je suština nasilje nad umom, dušom, mislima, osećanjima svakog čoveka, što vodi u mržnju i šovinizam, a zatim u fizičko nasilje prema onima koje ideološke halucinacije vide kao smrtnog neprijatelja. Tobožnja briga o jeziku je apsurdna sama po sebi, jer za sve što braniči nacije imaju da kažu – jezik uopšte nije ni pogodan ni neophodan. Mnogo su efikasnija neka druga izražajna sredstva: mrkogleđe, busanje u prsa, ratne trube i doboši, bat strojevih koraka, topovske salve, fijuci puščanih zrna, ratni pokliči, krici, jauci i leleci.