Na fiktivnom naučno-fantastičnom skupu nepostojećeg Instituta za kalemljenje fikcije i stvarnosti koji je održan 86. martobra u Nedođinu zaključeno je da je ono što se lažno predstavlja kao stvarnost izrazito hibridnog karaktera, mešavina mnoštva književnih žanrova i stilskih formacija, mahom paravojnih, među kojima se posebno ističu: nacionalistički realizam, stvarnosna groza, politički pamfleti, poternice, hagiografije, roman reka o razbojnicima, narodna poezija nenarodnih režima, roman toka nesvesti (ponornica), podrealizam, kakaizam, jajaizam i konceptualni primitivizam.
Nažalost, ova mikstura i pomalo smešna smeša nema u sebi ničeg originalnog. Najveći delovi tekstova koje izgovaraju politički zvaničnici, ugledni nacionalni intelektualci, SMB novinari, crkveni malodostojnici, anonimni komentatori, viđeniji kakademici, mase upecane u društvene mreže, slučajni prolaznici i ostali književni junaci – predstavljaju čisto epigonstvo, ponavljanje i prenavljanje fraza iz nekoliko kanonskih dela književnosti populističkog talasa. Svakog đavoljeg dana zasuti smo hiljadama varijacija na davno viđene replike bledunjavih književnih likova, kao da anonimnom autoru realnosti ne pada na pamet da posluša Bodlerov očinski savet i uputi se na dno Nepoznatog, da pronađe Novo.
Život piše loše romane
Na primer, sve priče o srpskoj izuzetnosti, o Srbima kao žrtvenom i stradalnom narodu, o pogubnosti jugoslovenskog ujedinjenja, o tome da su Srbi najveći nastradamusi u SFRJ, o sveopštoj antisrpskoj zaveri u sferi međunarodne politike, o opkoljenosti neprijateljima, o susednim narodima kao krvnicima, o Jugoslaviji kao projektu koji je bio osuđen na propast, o domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, o drugim narodima koji su nam večna pretnja, o ugroženosti srpstva, o opredeljenju za stradanje, o carstvu nebeskom kao našoj kosovskoj duhovnoj vertikali – sve se to može pronaći u „Vremenu smrti“ Dobrice Ćosića, oca nacije & militarističke naracije. I sve druge najsvetije dogme domaće raspameti izložene su u ostalim delima istog pisca, ili u „Knjizi o Milutinu“ Danka Popovića, poeziji Matije Bećkovića i sličnih „jamopojaca“, u raznim golubnjačama, valjevskim bolnicama, noževima, molitvama, kažama, istorijama klanja i oranja, ćeranijama, izgonima i kosovskim polomima.
Ljudi koji ovakve floskule svakodnevno pišu i izgovaraju žive u ubeđenju da izražavaju sopstvene misli, svoja lična i intimna uverenja, a zapravo ponavljaju klišetizirane formule književne mrtvorođenčadi. Ako je istina da život piše romane, mora se priznati da mu izrada književnih likova uopšte ne ide od ruke: nedostatak invencije, uboga mašta, manjak talenta, stvaralačka nemoć doveli su do masovnog stvaranja papirnatih, plošnih, jednodimenzionalnih likova u čije postojanje ni najnaivniji čitalac ne može da poveruje. To što su narečeni književni junaci naizgled trodimenzionalni ljudi od krvi i mesa samo ih čini još neuverljivijim.
Specifična težina krvi
Književnost nacionalističkog populizma nije bila baš najsvežiji proizvod ni kad je nastajala, a danas je već poprilično ustajala, ubuđala, memljiva, svuda oko sebe širi otrovni zadah truleži. Evo, recimo, pre neki dan je ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, u nastupu lirskog nadahnuća, izgovorio distih koji je odmah podelio sa širokim čitalačkim masama, kao sumu vaskolike srpske duhovnosti: „Da je Srbin biti lako, ta Srbin bi bio svako!“ Sličnih izliva nacionalne megalomanije, nadobudnosti i supremacije bilo je na tone u XIX veku, pogotovo među rodoljubivom pesničkom mlađarijom.
Jovan Skerlić u studiji “Omladina i njena književnost” navodi sijaset primera od istog brašna, a među najupečatljivijima je jedan iz teksta “Srbin i njegova poezija” Jaše Ignjatovića: “Kad bi kakav fiziolog izmjerio krv Srbina i jednoga, koji više jede kelja i spanaća, našao bi po svoj prilici da je srpska krv bar u dvije trećine teža i oštrija, i tako bi krv npr. od pet milijuna Srba pretežnija bila, nego od gdjekojih petnaest milijuna”. Eto zašto je teško Srbin biti, zbog načina ishrane kojim se povećavaju gustina i masa krvnih zrnaca. Ko želi da bude Srbin taj ne samo da ne može biti nepravoslavac, nego ne sme da bude ni vegetarijanac!
Polovični soc-realizam
Sudeći po ministru spoljnom, ali i po svim ostalim viđenijim članovima političke, intelektualne, medijske, crkvene i svake druge elite, reklo bi se da ovaj roman u kom živimo spada u žanr nekog polovičnog soc-realizma. Preovladava slikanje crno-belom tehnikom kojoj se davno rugao Krsto Hegedušić, rekavši da je u tom shematskom, simplifikujućem modelu uvek “pop debel, proleter mršav”. Za sada je ispunjena samo polovina soc-realističkog prosedea, negativni likovi su crni da crnji ne mogu biti, a nedostaje bela protivteža, nema ni mršavih, ni bilo kakvih proletera na vidiku, oni su učinjeni nevidljivima, zajedno sa ostalim nepodobnim grupama kao što su siromašni, bolesni, potrebiti, nemoćni, nevoljnici, beskućnici. A o nekom junačnom revolucionaru, beskompromisnom borcu za ideale, čelične volje i neustrašivog srca, spremnom na sva odricanja zarad ideje i borbe za bolji i pravedniji svet – možemo samo da sanjamo. Vrati se, Pavka Korčagine, sve ti je oprošteno!
Takav lažni realizam kritikovao je Andre Žid u svom “Dnevniku” davne 1935. godine: “Slikati guvernere kolonija, šefove, gazde, sve kao gojazne, gramžljive i odurne, kakav apsurditet! Koliko će više optužilačko biti slikanje ako za model izabereš najbolje među njima, tako da se razume da ono što je rđavo, tu, to nije čovek, nego odista funkcija koju on vrši. Ne ostaviti ništa što bi omogućilo protivniku da uzvikne: ‘Da! ali oni nisu svi takvi: vi ste naslikali izuzetke.” Upravo su srpski oberpopovi najbolji pokazatelj koliko je Žid bio u pravu, a i Marko Ristić koji navodi ovaj odlomak iz Židovog “Dnevnika” u eseju “Predgovor za nekoliko nenapisanih romana” u kojem je vojevao protiv uskih, obogaljujućih estetičkih shvatanja ondašnjih partijskih pisaca, odanih pravoj liniji koju je zacrtao Staljin.
Plošni lik patrijarha Irineja
Blaženopočivši patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej zaista je građen po ovom soc-realističkom modelu, kao jednostavan, predvidljiv, ubog književni junak lišen bilo kakve ambivalentnosti. Kod Irineja je sve bilo jasno, uvek se ponašao onako kako se to od njega očekivalo. Slab teolog, mantijaš starog kova, veran saradnik vlasti, vazda spreman da pohvali Vučićevu lavovsku borbu za Kosovo, uvek na crti velikosrpske ideološke matrice prevučene slatkim premazom pravoslavlja, dakle na liniji etnofiletizma kao zvanične državne religije.
Kad Irinej negira genocid u Srebrenici, kad stvaranje Republike Srpske proglašava delom Božje promisli, kad ne priznaje crnogorsku naciju, kad osveštava šoping mol u Nišu, kad ordenom svetog kralja Milutina odlikuje Specijalnu antiterorističku jedinicu za doprinos podizanju crkve pokraj masovne grobnice u Batajnici, kad briše granicu na Drini, kad veli da je Republika Srpska najmlađa srpska država, kad Albance naziva Šiptarima – on se ponaša sasvim logično i prirodno, što bi se reklo: ne izlazi iz lika. I zato nikad nije delovao ubedljivo, jer nema neophodne individualizacije karaktera, ponaša se kao robot.
Autor Irinejevog lika neodoljivo podseća na Židovog prijatelja kojem je stariji kolega ovako pisao, deleći savete mladom piscu: “I ono sistematsko ocrnjivanje u vašem romanu, svih predstavnika jednog odvratnog društvenog uređenja, baš zato što nije vrlo pošteno ja ga ne smatram vrlo veštim. Uzmimo vašeg popa na primer. Vi ga slikate gnusnog. Mnogo ste postigli ako dozvolite da se pomisli da ste, ma koliko vaše slikanje moglo da bude tačno (a ono to nije), brižljivo izabrali izuzetak i da je možda popa susedne parohije jedan svetac”.
Patrijarh Porfirije, kompleksan junak
Nešto sasvim drugo je Irinejev naslednik, sadašnji patrijarh Porfirije. Obrazovan, univerzitetski profesor, poliglota, tolerantan, čovek dijaloga, moderan, monah novog doba, pobornik hrišćanskog personalizma, omiljen u liberalnim krugovima, otvoren prema popularnoj kulturi i rokenrolu, ljubitelj Boba Dilana, prijatelj mnogih intelektualaca i pisaca, posetilac rok koncerata i duhovnik rok muzičara. Dok je bio iguman manastira Kovilj formirao je četiri terapijske zajednice pod imenom “Zemlja živih” u kojoj se lečilo skoro 4.000 ovisnika.
Bio je omiljen i u Zagrebu dok je obavljao dužnost mitropolita, znatno je poboljšao srpsko-hrvatske odnose, po povratku je govorio kako mu je Hrvatska postala druga otadžbina. Za razliku od raznih nacionalističkih zadribaldi, Porfirije ima drugačija shvatanja: „Ja jesam Srbin, ali sam pre svega hrišćanin, a to je univerzalna vrednost i zato ću propovedati i svedočiti Hrista. Volim svoj narod, ali volim i voleću i sve druge narode, svakog čoveka, svaku ikonu Božiju”.
Kada je Tomislav Tomašević postao gradonačelnik Zagreba, patrijarh Porfirije mu je uputio čestitku u kojoj citira Džonija Štulića i Indexe: “Svojevremeno je veliki zagrebački pesnik Branimir Džoni Štulić pevao kada Zagreb izranja iz sna, što me je podstaklo da izrazim nadu, koja je, uostalom, i nada svih žitelja ovoga lepoga grada, da je pred nama novo jutro koje će promeniti sve”. Novi patrijarh je prvi Uskrs proveo ručajući sa beskućnicima u svratištu i obilazeći bolesne, što je ranije bilo nezamislivo. Božji čovek.
Naslednici pakta sa đavolom
Kada takav crkveni poglavar osudi Rezoluciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici koju je donela Skupština Crne Gore, onda već možemo govoriti o kompleksnom, višedimenzionalnom, ambivalentnom i uverljivom književnom junaku. Porfirije je u hramu Svete Trojice u Sremčici rekao da su “oni koji su na krilima i u snazi mitropolita Amfilohija došli na mesto da grade mostove, da otupe oštrice, da zbliže ljude nezavisno od toga ko kom narodu pripada i na koji način se moli Bogu… izneverili poverenje mitropolita”. Nije se tu zaustavio, već je produžio u istom duhu: “Izneverili su samim tim, usuđujem se da kažem, i blagodat Božju i stavili se u službu sila ovoga sveta, koje postoje samo, braćo i sestre, isključivo i samo na polarizacijama”.
Teške reči od vrhovnog pravoslavnog duhovnika. Prema Porfirijevom tumačenju, osuda genocida nije u skladu s Božjom blagodaću, jer jasno određenje prema zločinu dovodi do polarizacije. Pogrešna je adresa kojoj se patrijarh obraća, polarizaciju su izvršili ideolozi velikosrpstva deleći ljude na osnovu nacionalnosti, imena i vere. Potom su izvođači radova na terenu predvođeni Ratkom Mladićem krenuli u konkretnu polarizaciju, podelu i razdvajanje ljudskih bića, pa su nepodobne ubijali, proterivali, zatvarali u konc-logore i zakopavali u masovne grobnice. U konstatovanju tih jednostavnih i jezivih činjenica nema nikakve polarizacije, već se užas naziva pravim imenom.
Jedno je biti pravoslavni duhovnik, monah, iguman, pa čak i mitropolit – tada možeš u velikoj meri da se ponašaš u skladu sa sopstvenim uverenjima. Međutim, čim se nađeš na čelu crkve, govoriš u ime institucije koju predstavljaš i postaješ čuvar njenog nasleđa. A ta čemerna baština je zločinačka i genocidna, jer je crkva blagosiljala ubice i sklopila pakt sa đavolom. Dodatni problem je savez sa državom i vlastima, a na vlasti je politički podmladak udruženog zločinačkog poduhvata koji i dalje istrajava na istim ideološkim pozicijama.
Licemerje lepi se po svima
Koncesija vladajućoj kasti bio je i Porfirijev odlazak u Končarevo kod Jagodine, na noge Draganu Markoviću Palmi, Arkanovom bliskom saradniku koji se sumnjiči za podvođenje maloletnica. Nakon što je služio liturgiju i izgrlio se s Palmom, patrijarh je održao besedu istićući važnost vere u čovekovom životu. Ne samo vere u Boga, već i međusobnog poverenja, vere u komšiju, vere i poverenja koje imamo jedni u druge. Patrijarh Porfirije je jasno demonstrirao kome poklanja poverenje i veru: moćnom predatoru, savezniku svih vlasti, pa i Vučićeve – a ne njegovim žrtvama. Kako li se tu uklapa izneverena Božja blagodat?
Neposredno pre žrebanja za patrijarha SPC, tadašnji mitropolit Porfirije i jedan od favorita za stolovanje u Patrijaršiji, zdušno se dao na odbranu Aleksandra Vučića i njegove politike. Bacio se glavačke u političku arenu i kamilavkom zaštitio nejako predsednikovo telo – od Sonje Biserko. Raspalio mitropolit panagijom po Sonji Biserko, pa ne zna za dosta, proglasivši je “profesionialnim kreatorom konflikta” samo zato što je ukazala na nekoliko elementarnih činjenica o nacionalističkom i hegemonističkom karakteru Vučićeve politika koja Republiku Srpsku doživljava kao plen, a pola regiona kao “srpski svet”.
Kao da je Biserko klicala “sto za jednoga”, a ne Vučić, kao da je Helsinški odbor organizovao paravojne formacije, a ne Srpska radikalna stranka, kao da su saradnici Helsinškog odbora bili ratni huškači, a ne Otadžbinska uprava SRS-a. Očigledno se ne može zasesti u stolicu njegove svetosti bez blagoslova njegovog visokoblagorodija Aleksandra Prvog I Poslednjeg, a na tom mestu nemoguće je ostati bez priklanjanja zvaničnoj liniji crkvene politike, nekom obliku etnofiletizma i makar odbijanju da se preuzme odgovornost za ono što su duhovnici zločinili devedesetih, kadeći tamjanom masovne ubice. Što bi rekao jedan raspevani patrijarhov prijatelj: “Malo para, puno lešinara. Plaća onaj koji ima, licemerje lepi se po svima”.
Dosadno vam je u ovom romanu, gospodo
Kao što se da videti, Porfirijev lik je ipak ozbiljnije građen, u njegovo postojanje čitalac još i može poverovati. Ima tu unutrašnjih sukoba, protivurečja, ambivalentnosti, raspolućenosti, raznolikih sila koje iznutra raspinju čoveka. Sasvim dovoljno za suspenziju neverice. Da li ima i prave unutrašnje drame teško je dokučiti, jer je autor teksta zadrti realista, nesklon sumnjivim postupcima kao što su unutarnji monolog ili tok svesti. Uglavnom, izbor Porfirija za patrijarha doveo nas je do jedne bitne spoznaje, koja se doduše može pronaći i u onim epistolarnim savetima mladom piscu iz 1935. godine.
U nastavku poslanice Žid veli: “Vi omogućavate da se poveruje da bi bilo dovoljno zameniti čoveka pa sve da ide u redu; ka što se zamenjuje jedan defektan točkić. I kada bi bili izvrsni točkići, čitava mašinerija je loša. Nemojte dopustiti da se optužba zaustavi na rđavoj kakvoći jednog od njenih delova… mi držimo da je rad sveštenika nečastan, čak i kada ga obavljaju najdostojniji i najmilosrdniji ljudi… ja ne tvrdim da je sve što oni rade rđavo zato što su oni sveštenici; nego da je ono što rade dobro kao sveštenici, rđavo”. Kako god okreneš, nema pomoći, jer đavo nosi mantiju.
Eto, da bi se shvatila pozicija novog patrijarha ispada da je najbolje čitati davne poetičke rasprave o soc-realizmu. Nema ubedljivijeg dokaza da smo zaglavili u dozlaboga lošoj fikciji, redundantnoj, banalnoj, oveštaloj, istrošenoj, trivijalnoj, stereotipnoj, lišenoj mašte i inventivnosti, u večnom vraćanju istih otrcanosti i besmislica sa nacionalnim predznakom. Da parafraziram Gogolja: Dosadno vam je u ovom romanu, gospodo. Dajte nam nešto što nismo čitali i likove koje nismo odavno pročitali. Inače ćemo opet morati sami da pišemo istoriju.