foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Ravnogorska kinematografija u farmaceutskoj industriji

Neki filmovi su jednostavno osuđeni na uspeh. Evo, recimo, “Heroji Halijarda”. Mnogo pre bioskopske premijere Radoš Bajić je obnarodovao da je njegov film “integrisao srpsko nacionalno biće”. Optužili film u Sarajevu da je četnički i revizionistički, što je odmah ujedinilo, homogenizovalo i integrisalo vaskoliko srpstvo u odbrani srpskih svetinja u obliku pokretnih slika, tako nešto.

O srpskom nacionalnom biću slušam već decenijama, otkad je počelo događanje naroda praćeno apokalipsom, ali nikad nisam imao priliku da ga upoznam. Očigledno je reč o filozofskom pojmu, pa ne bi bilo zgoreg zaviriti u neke klasike srpskog mudroljublja poput “Srpskog nacionalnog bića i ništavila” Jovana Pavla Sartrovića ili u “Srpski nacionalni bitak i vreme” Martina Hajdića-Egerića, kako bismo konačno dokonali o čemu se tu radi.

Ugrožavajuće i Preteće, braća po oružju

Sartrović postulira početnu premisu koja je uzrok svih naših nevolja: “Srpskom nacionalnom biću nije dato ono što mu pripada: vjerovali smo da nam je dozvoljeno da biću fenomena pripišemo transfenomenalnost, jer smo otkrili transfenomenalnost bića svijesti”.

Problem nastaje jer je svest uvek svest o nečemu – “to znači da je transcendencija konstitutivna struktura svijesti, to jest da se svijest rađa usmjerena na jedno biće koje nije ona sama”. Budući da je takva transfenomenalnost iluzija, srpsko nacionalno biće je uvek osujećeno, nepotpuno, takoreći neintegrisano, a njegova svest se rađa tek kad se usmeri na neko biće koje nije ona sama, mahom na susedne teritorije, nacije, konfesije koje je prinuđena da istrebljuje, pokorava, prisvaja, ne bi li se nekako ucelovila, integrisala. Svi takvi uspesi su tek privid, koliko god osvojilo, opljačkalo i pobilo, srpsko nacionalno biće i dalje ostaje zarobljeno duhom opljačkanosti, verujući da mu nije dato ono što mu pripada.

Hajdić-Egerić je još izričitiji: “Srpski nacionalni bitak-u-svijetu uvijek je već propao”. I još konkretnije: “Teskoba i ne vidi neko određeno ‘ovdje’ i ‘ondje’ odakle se približava Ugrožavajuće. (…) Prijeteće se stoga i ne može približavati iz nekog određenog smjera unutar blizine, ono je već ‘tu’ – pa ipak nigdje, tako je blizu da stješnjava i presjeca dah – pa ipak nigdje”.

Izloženo neumitnoj propasti, neprekidno okruženo Ugrožavajućim i Pretećim, u nepodnošljivoj teskobi, srpsko nacionalno biće povremeno pokušava da ovu neizmenljivu situaciju nekako promeni, pa se odaje uništavanju svakog ko mu je pri ruci, umišljajući da su baš prve komšije otelotvorenje Ugrožavajućeg i Pretećeg. Nakon svakog takvog pokolja, srpsko nacionalno biće vraća se u prvobitnu teskobu, dodatno je produbivši zločinom, i sprema se za novi krug uzaludnih nastojanja da izađe iz sopstvene tamnice.

Srpsko nacionalno nebiće

Možda je ipak najbliži istini Parmenije Enidović iz Donjeg Elejevca koji jednostavno kaže: “Srpsko nacionalno biće jeste, srpsko nacionalno nebiće nije”, što znači da su nastajanje i promena puki privid. Budući da su promene i kretanje fenomeni koji se opažaju čulima, moglo bi se reći da Parmenije odbacuje čulnu pojavnost i uvodi distinkciju između uma i čula, istine i pojave. S druge strane, on izjednačava mišljenje i egzistenciju: “Jer je isto misliti i biti”.

To bi se moglo tumačiti kao da je srpsko nacionalno biće jedino istinito, večno i nepromenljivo, dok su svi pojavni oblici tog bića puki privid, svejedno da li je u pitanju Kneževina ili Kraljevina Srbija; Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca ili Kraljevina Jugoslavija; Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbije i Crne Gore ili Republika Srbija u današnjem obliku, sa ili bez Kosova. Sve su to prolazne, varljive, ontološki nepostojeće pojave, samo je srpsko nacionalno biće (devojačko: ideja Velike Srbije) večno, odnosno “nenastalo, neuništivo, celovito, nepokretno i beskrajno”. Što bi rekao Enidović: “Zato što postoji srpsko nacionalno biće – ništa ne postoji”.

Kako god bilo, nakon svih umovanja, dumanja, promišljanja i sličnih bizarnih delatnosti, srpsko nacionalno biće ne biva ništa integrisanije, pa mu jedino preostaje da se prepusti filmskoj umetnosti, jedinoj koja je sposobna da ujedini i ucelovi vaskoliko srpstvo. Da li je reč o kratkoročnom efektu ili trajnijoj pojavi, videćemo nakon što “Heroji Halijarda” uđu u redovni bioskopski repertoar, a serija “Vazdušni most” bude emitovana na televiziji.

Ravna Gora – da spavate kao zaklani

Sudeći po sudbini serije “Ravna Gora”, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da će film o misiji Halijard ispuniti svoju misiju. Ostaci zaklane antifašističke javnosti strahovali su da će ova serija potpuno zacementirati revizionističku verziju istorije i rehabilitaciju četnika. Ispostavilo se da su strahovanja bila neopravdana, jer smo odavno zacementirani, iznad nas je nalivena betonska ploča, nema potrebe za dodatnim građevinskim radovima.

Međutim, pokazalo se da serija ima neke neželjene efekte u kojima su poslovni ljudi videli šansu za laku zaradu novca. Serija je delovala neodoljivo uspavljujuće čak i na najispavanije gledaoce, svakome bi se oči sklopile nakon samo nekoliko minuta zurenja u mali ekran TV prijemnika, pa je farmaceutska kompanija Kama-farm počela sa proizvodnjom “Ravne Gore” u tabletama, pilulama, granulama, u prahu, u obliku sirupa, kao i u formi kapi za nos.

Ovi četnoliki lekovi imaju isti efekat kao Radoševa serija – koriste se kao nadaleko najefikasnije sredstvo u borbi protiv klete nesanice. Ravna Gora se izdaje isključivo na recept, uz preporuku lekara, jer bi zloupotrebom ovog ultra-giga-mega snažnog medikamenta lako moglo da dođe do neželjenih efekata poput onih koje izaziva muva ce-ce (nije ražnatović).

Primena: Ravna Gora se primenjuje za lečenje anksioznosti, nesanice, kao i za odvikavanje od alkohola i navikavanje na reviziju i odsustvo ukusa, zdravog razuma i mozga.

Neželjena dejstva: Večni počinak, stanje poznato pod kolokvijalnim izrazom mrtva usta ne govore, otvorena rana na grlu, četničke stigmate po celom telu (nalik na ubode kamom). Ravna Gora može da pogorša lucidnost, koncentraciju i koordinaciju. Izbegavajte vožnju kad ste na Ravnoj Gori, kao i opasne aktivnosti poput surfovanja na kokardi.

Ravna Gora može da izazove fizičku i psihičku zavisnost, ponekad posle samo nedelju ili dve, ali uglavnom posle duže upotrebe. Nikad ne kombinujte alkohol sa Ravnom Gorom, to može da izazove opasnu depresiju centralnog nervnog sistema i poremećaje disanja. Uzimanje Ravne Gore se ne sme naglo prekidati. Nagli prekid može da izazove simptome odvikavanja, uključujući epileptične napade, razdražljivost, nesanicu, smetenost, mentalnu depresiju, preosetljivost na bol, buku ili svetlost, osećaje sumnje u četničku verziju istorije i nepoverenja u Radoša Bajića.

Dozu treba postepeno smanjivati pod lekarskom kontrolom. Produžena upotreba može da dovede do povećanja tolerancije. Organizam se prilagođava Ravnoj Gori, pa lek postaje manje efikasan. Doza se ne sme povećavati bez savetovanja sa lekarom, jer rizik zavisnosti raste sa višim dozama. Tokom trudnoće i dojenja nemojte uzimati Ravnu Goru, jer će vašem dojenčetu ekspresno porasti brada, počeće čudno da se oblači i da peva “Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće”, gledajući vas krvožedno ispod oka, na koje je natuklo šubaru.

Doziranje i način upotrebe: Ravna Gora se u organizam unosi oralno (ako je u obliku tablete, pilule ili sirupa) i nazalno, ušmrkivanjem linija raspoređenih po sečivu kame, ako je reč o Ravnoj Gori u prahu. Uobičajena doza za odrasle je tri tablete ili šmrka na dan, posle gibanice, pri čemu se ne sme prekoračiti dnevna doza od 1.944 miligrama sepije dnevno.

Kako čuvati Ravnu Goru: Lek se čuva u originalnom pakovanju, sa likom čiča Draže, na hladnom i tamnom mestu, zaštićenom od svetlosti razuma, najbolje u masovnoj grobnici četničkih žrtava. Ravnu Goru čuvati van domašaja dece, inače će vam se podmladak preobraziti u četnoliko biće nalik na Čičinog kurira dok ste rekli “klanje”.

Šta sadrži Ravna Gora: Sadržaj psihoaktivne supstance: ubistvena dosada, mikrokristalno spori kadrovi, ekstrakt brade, esencija apatije, depresija u mekom stanju, plus tajni sastojak koji vam ne smemo otkriti, inače bismo morali da vas tretiramo kamom.

Nacionalno omeđena empatija

Da li će “Heroji Halijarda” krenuti putem “Ravne Gore” i doživeti konverziju u faramaceutski proizvod, videćemo nakon efekta koji film bude ostavio na drage gledaoce. Ukoliko je tačna Bajićeva opaska da je njegov film u stanju da integriše, ujedini i ucelovi srpsko nacionalno biće, nema sumnje da će te natprirodne sposobnosti pronaći adekvatnu primenu u industriji lekova i ostalih hemijskih stimulansa. Takav farmaceutski proizvod mogao bi da posluži kao efikasna, legalna i neškodljiva zamena za LSD koji izaziva osećaj mogućnosti neverbalne komunikacije s drugim osobama, kao i osećaj duhovnog uvida ili prosvetljenja. Što reče Vojislav Koštunica u pismu uhapšenom Aci Tomiću: “Mislim da se nas dvojica baš u ćutanju razumemo”.

Preinačeni u formu tableta, granula ili praha “Heroji Halijarda” bi lako mogli da postanu alternativa za psihoaktivne supstance kao što su MDMA, MDA, MDEA, MDOH, MDOB i slične droge koje izazivaju osećaje jedinstva, srodnosti, emotivne otvorenosti i emotivnog zajedništva, simpatije i empatije prema drugima. Naravno, nova psihoaktivna supstanca bi bila nacionalno omeđena, pa bi kod konzumenata izazivala osećanja empatije, srodnosti, jedinstva i zajedništva isključivo sa pripadnicima sopstvene nacije, po poznatom lirskom modelu “Mene sve rane moga roda bole”.

Ruku na srce, moguće je i da integracija srpskog nacionalnog bića ne pripada sferi filozofije, već da se radi o pojmu iz psihologije. U tom slučaju film neće ispuniti svoj cilj, jer se ucelovljenje ličnosti postiže jedino integracijom elemenata psihe koji su predugo bili potiskivani i negirani, a tu spada sve ono mračno, destruktivno, nemoralno, zlikovačko. U tu svrhu bi mogli da posluže filmovi i serije o četničkim zločinima, genocidu u Srebrenici, Omarskoj, opsadi Sarajeva, razaranju Vukovara, etničkim čišćenjima po Podrinju…

Od tog posla nema ništa, jer bi nas takvi filmovi suočili sa sopstvenim krvavim likom u ogledalu, izbacili iz udobne uloge lažne žrtve i naterali nas da živimo u realnosti, a ne u slatkim samoobmanama o sopstvenoj nevinosti i večnom žrtvingu. A to bi bio atomski udar na srpsko nacionalno biće, identitet, kosovski zavet, namet, kijamet i ostale filmske svetinje.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo
Marković: Vašar privida
Marković: Debate o Evropi
Marković: Niotkuda vrata
Marković: Đavolje pleme
Marković: Vremensko nevreme
Marković: Lice i naličje
Marković: Vera i osećajnost

Rodić: Kazaljke
Hromadžić: Oda lipe radosti