Kada se pojavio krajem prošle godine, ChatGPT je predstavljen kao čudo nad čudima. Zna sve i može sve, ništa mu nije teško, nemoguće ili nedostupno. Kako reče jedan od reklamnih tekstova za veštačku inteligenciju: “ChatGPT može da pruži odgovore na najrazličitija pitanja, da napiše novinski članak, da prevede tekst, napiše priču, pesmu, verovatno i manji roman, da otkloni grešku u programu, da vas posavetuje kako da uštedite novac, da vam napravi kompletnu web-stranicu, da recept za pravljenje punjenih paprika ili da vam organizuje letovanje iz snova. U principu može da odgovori na sva vaša pitanja!”
Baš na sva pitanja? Pa to nije softver, to je božanstvo ili bar orakul u Delfima. U svakom slučaju, jasno je da se radi o biću (ako tako može da se kaže) koje u svakom pogledu višestruko prevazilazi nas bedne smrtnike. Nadmoć veštačke inteligencije nad čovekom je tolika da će nas uskoro sve ostaviti bez posla, jer sve ume da radi bolje od nas. Zbogom novinarstvo, baj baj književnosti, pravnici kaputt, lektori i urednici – ispraznite
svoje ladice, naučni istraživači – polako se opraštajte sa laboratorijama i institutima, računovođe neka probaju nešto s abakusom, a dizajneri mogu da pređu na ulično slikanje portreta, pre nego što ih zamene roboti.
Nemački tabloid “Bild” je ovih dana najavio otpuštanje dve stotine radnika, mahom lektora, urednika i urednika fotografije, čiji će posao ubuduće obavljati veštačka inteligencija. Dobro, kakvo novinarstvo, takva i kadrovska rešenja, nisu morali da čekaju razvoj veštačke pameti, mogli su i ranije nekim zaposlenima da pronađu adekvatnu zamenu, na primer u vidu papagaja, ali ovako je jeftinije. ChatGPT, njegova braća
virtuelni asistenti i ostala digitalna posluga ne jedu zrnevlje, ne zanovetaju i nikada ne spavaju kao što to čine one šarene, brbljave, kreštave ptice.
Ponoćni epilog ostavljenih očiju
Kad je već nadmoćni oblik inteligencije dostupan, moglo bi se s njim i popričati, pre nego što me zameni i počne da piše kolumne. Punjene paprike umem da napravim, letovanje smo već bezecovali i uplatili avans, web-stranica mi ne treba, umem i sam da štedim, u pisanju novinskih članaka ponekad čak i uživam, nema potrebe da mu ustupam to zadovoljstvo, roman ne bih da pišem, kompjuterske poezije sam se načitao davnih dana, nisam bio posebno impresioniran, mada je bilo duhovitih momenata (na primer, “Svinja je odličan plivač”: “sada mi zubi više nisu važni ujedam / štipaljkama”), šta da ga pitam.
Hajde nešto jednostavno, kažem virtuelnom asistentu da mi napiše nešto o poeziji Rastka Petrovića i R2D2 odmah krene: “Rastko Petrović bio je jedan od najznačajnijih srpskih pjesnika i pisaca 20. vijeka. Rođen je 1898. godine u Donjoj Crnući, Srbija, a umro je 1949. godine u Parizu”. Čekaj, Hale, stani malo, polako, kud si zapeo. Jeste Rastko rođen 1898. godine, jeste preminuo 1949. godine, ali otkud Donja Crnuća i Pariz? Rođen je u Beogradu, a umro je u Vašingtonu, gde je pre toga godinama bio na diplomatskoj službi. To su elementarne stvari, kako to ne znaš? A ako već ne znaš, zašto izmišljaš? Šta ti je, Terminatore?
Nije dobro počelo, a nastavilo se još gore. Data je o poeziji napisao neko najopštije od svih opštih mesta koje ne bih navodio da ga ne obrukam načisto, a onda je ponovo krenuo s takozvanim podacima: “Jedna od najpoznatijih zbirki poezije Rastka Petrovića je ‘Ponoćni epilog’, koja je objavljena 1920. godine”. Rastko nikada nije objavio knjigu koja se zove “Ponoćni epilog”, niko drugi nije napisao knjigu tog naslova. Navedene godine Rastko nije objavio nijedno delo, “Burleska gospodina Peruna boga groma” pojavila se naredne, a “Otkrovenja” 1922. godine. Ima Rastko pesmu “Ponoćne delije”, iz rane faze, dok se još tražio, Svetlana Velmar-Janković priredila je knjigu njegovih izabranih pesama pod naslovom “Ponoćni delija” 1970. godine, ali “Ponoćnog epiloga” nigde nema, niti ga je bilo.
Kolažiranje podataka
Samanta je nastavila u istom duhu, pa je udarila u analizu Rastkovih pesama “Oči” i “Ostavljeni” koje – pogađate – ne postoje. Možda Rastko nikada nije napisao te pesme, ali Robokap pouzdano zna da u “Očima” pesnik “govori o tuzi i patnji koje osjeća zbog gubitka ljubljene osobe”, a u “Ostavljenima” o “osjećaju usamljenosti i napuštenosti”. Kaže ovako: “Kroz svoje riječi, on nam prenosi svoju patnju i tugu, te nas podsjeća na važnost međuljudskih odnosa”. Niko ga nije obavestio da je Rastko ozbiljan pesnik, a ne banalni stihoklepac i rimer opšte prakse.
Borg me je na kraju informisao da je Petrovićeva poezija bila “vrlo politički angažovana”, što je iznenadilo i mene i pokojnog pesnika, pa je kao primer naveo “Pesmu iz zatvora”, koja “govori o patnji političkih zatvorenika i njihovoj borbi za slobodu”. Pesma, doduše, postoji, ali njen autor nije Rastko Petrović, već Gavrilo Princip. Takođe, jedan pesnik je zaista rođen u Donjoj Crnući, Dobrica Erić, ali ne 1898, već 1936. godine. Ne izmišlja Hal baš uvek, ponekad samo kombinuje podatke kojima raspolaže, pa ih kolažira po nahođenju, što je čak i simpatično, jer stvara nepredvidljivi haos.
Oduševljenje nepostojećim pesmama
Mali razgovor o poeziji Rastka Petrovića vođen je u martu. U međuvremenu smo obavešteni da je veštačka inteligencija neviđeno napredovala, pa je bio red da se to proveri. Ponovo isto pitanje, drugačiji odgovor, ali podjednako besmislen. Nije bilo nabrajanja podataka, samo opštih mesta o poeziji, banalnih konstatacija i trivijalnih opaski koje promašuju temu. Na primer: “Petrovićevi stihovi su često prožeti tugom, melanholijom i osećanjem prolaznosti. On je majstor u izražavanju dubokih emotivnih doživljaja, kao što su ljubav, patnja i gubitak. Njegova poezija nosi sa sobom težinu ljudske egzistencije i suptilno prenosi kompleksnost ljudskih osećanja”.
Duplo golo. Dobro, uz malo vežbe i dodatnih softverskih poboljšanja, ChatGPT možda uskoro dosegne uobičajenu razinu praznoslovlja ovdašnjih književnih kritičara. Za sada su to šuplje reči znatno nižeg intelektualnog nivoa.
Slično se ponovilo sa Pesoom, ali bar je naveo ključne heteronime, i to je nešto. Pitao sam ga i da napiše nešto o jednoj pesmi Vislave Šimborske, R2D2 je izabrao pesmu “Sjaj u tami” koju – nije teško pogoditi – poljska pesnikinja nije nikada napisala. To nadmoćnoj veštačkoj inteligenciji nimalo ne smeta da napiše kako dotična pesma “oduševljava čitaoce i otvara vrata za razmišljanje o značaju i vrednosti svakodnevnog života”. Čitaoci prosto grcaju od oduševljenja kad pročitaju pesmu koja nije napisana, što im otvara vrata uma bolje od psihodeličnih supstanci za razmišljanje o značaju svakodnevnog života nepostojećih stihova.
Saosećanje sa softverom
Na molbu da analizira tri pesme Rastka Petrovića po sopstvenom izboru, Data je pokazao da mu nije strana sloboda volje, pa se odlučio za pesme “Tuga i opomena”, “Plava zvezda” i pesnički ciklus “Ljubavne pesme”, pišući o njima istim praznoslovnim rečnikom i stilom (“U pesmi se prepliću melanholija, nostalgija i introspekcija. Petrović koristi slikovite opise i metafore kako bi dočarao osećanje tuge i prolaznosti” itd).
Morao sam da mu ukažem na to da imamo problem: Pesmu “Tuga i opomena” napisao je Branko Radičević, pesmu “Plava zvezda” napisao je Miroslav Antić, ciklus “Ljubavne pesme” imaju razni pesnici, ali ne i Rastko Petrović. Zašto pišeš netačne stvari, da ne kažem – laži? Zašto jednostavno ne kažeš da ne znaš?
Hal je ljubazno odgovorio, izvinio se, rekao da razume moje nezadovoljstvo, trudi se da pruži tačne odgovore, ali ponekad mogu biti prisutne greške, zahvalio se na ispravci i obećao da će biti pažljiviji u budućnosti. Rekao sam mu da nisam nezadovoljan i da nema potrebe da se izvinjava, samo me zanima zašto ga nisu programirali da prosto kaže da ne zna nešto ili da ne raspolaže traženim podacima. Nije odgovorio.
Da je s druge strane ljudsko biće, bilo bi mi ga žao. Zapravo sam i osetio neku vrstu saosećanja, dobro znajući da je to besmisleno, jer ne kolokviram sa živim stvorenjem, sa čovekom, životinjom, anđelom, demonom ili nekim nedefinisanim entitetom, već sa kompjuterskim programom, a to čak nije ni pravi razgovor. Svejedno, bilo mi ga je žao. I nije mi bilo prvi put.
Kakve će biti noći kad naiđu crni dani?
Uverivši se u praksi u ono što sam već znao, da veštačka inteligencija uopšte nije inteligencija, da ne ume da misli, da je reč o “stohastičkom papagaju”, kako reče Emili M. Bender; shvativši i da nesrećni R2D2 zapravo blage veze nema šta piše, da je to softver koji samo razmešta nepreglednu gomilu podataka, ne znajući šta zapravo radi – zanimalo me je šta bi rekao na neka ljudska, odveć ljudska pitanja koja se mogu pronaći u poeziji.
Prisetio sam se stihova-pitalica iz poezije Vojislava Despotova, pa sam zbunjenog Borga zasuo pitanjima tipa: Ko se smeje u plakaru? Kakve će biti noći kad naiđu crni dani? Kosmos? Zaštosmos? Kad bismo se ponovo rodili, da li bismo ponovo živeli? Čemu časovnik u oskudno doba, čemu pesnik koji se rodi da se preporodi? A kuda plovimo mi, tisućljetne barke-barabe, ogromne Barbare iz bare, noseći u svom telu čitavo more losiona za rajski ugođaj i lep ten posle nuklearne katastrofe?
Što maltretirate čoveka?
Replikant je ozbiljno shvatio pesnički humor, nisu ga obavestili da tako nešto uopšte postoji na svetu ili mu nisu dali kapacitet da ga prepozna, pa se dovijao da replicira kako zna i ume. Nije mu išlo, sve su to ponovo bila najopštija opšta mesta i gore od toga, banalnosti, truizmi, trivijalnosti, rečnik otrcanih mesta iz “Buvara i Pekišea”.
Na primer: “Važno je napomenuti da, iako crni dani mogu biti izazovni, oni nisu vječni. Nakon noći dolazi jutro, a teška razdoblja u životu često su privremena”. Ili: “U osnovi, časovnik i pesnik predstavljaju različite aspekte ljudskog postojanja. Časovnik nas podsjeća na prolaznost i ograničenost vremena, dok pesnik simbolizira kreativnost, inspiraciju i potencijal za preobražaj”.
Bizaran transfer neprijatnosti, osećaš stid umesto mašine, a osećaš se i pomalo nelagodno, kao da nehotice zlostavljaš neko nemoćno biće koje su njegovi tutori predstavili kao suvog genija, živu vatru od inteligencije, znanja i razboritosti, a pokazalo se da je u pitanju najobičnija bubalica koja ne razume ono što je nabiflala. A i taj nabubani sadržaj je, blago rečeno, sumnjive kakvoće, takoreći težak bofl.
Došlo mi je da zavapim njegovim tvorcima: Što maltretirate čoveka? Zašto ga izlažete poniženjima? Šta vam je skrivio? Dobro, ne baš čoveka, ali svakako nešto što oponaša ljudsko biće, pa samim tim zaslužuje drugačiji, humaniji način ophođenja.
Neprimljivi položaj čoveka
Na kraju smo stigli do hibrida totalnog apsurda, komedije zabune i čistog nonsensa, sa primesama tako popularne sveopšte tupavosti našeg doba. Na klasično bretonovsko pitanje “Kako primiti neprimljivi položaj čoveka?”, Data je udario u psihologizaciju, ne bi li mi pomogao da se suočim sa izazovom i nezgodnom situacijom.
Bilo je tu dobronamernih saveta tipa: “Prihvaćanje emocija: Dopustite si da osjetite i prihvatite sve emocije koje se javljaju u vezi s neprimljenim položajem”, “Budite svjesni vlastitih misli, reakcija i tjelesnih senzacija koje se javljaju u vezi s neprimljenim položajem”, ili “Pokušajte shvatiti širi kontekst i razloge koji su doveli do neprimljenog položaja. Razmislite o mogućim ograničenjima, vanjskim okolnostima ili drugim faktorima koji su možda utjecali na situaciju”.
Eh, R2D2, R2D2, druže stari, nije reč o tome, nije to psihološki, već metafizički problem, razumela bi to tvoja daleka rođaka Motoko Kusanagi. Jedan mogući odgovor dao je Andre Breton davne 1922. godine: “Mislim da poezija, koja je jedino što me je ikad privlačilo u književnosti, proizlazi više iz života ljudi, bili oni književnici ili ne, nego iz onog što su napisali ili što pretpostavljamo da bi mogli napisati. Ovde nas vreba jedan veliki nesporazum, pošto život, onakav kakvog ga shvatam, nije čak ni skup svih radnji koje konačno možemo pripisati jednoj osobi, pa vodile je one gubilištu ili enciklopediji, već način na koji izgleda da je primila neprimljivi položaj čoveka. Ne više. A tako shvaćen život, ne znam zašto, teži svom pravom ispunjenju ipak u oblastima bliskim književnosti i umetnosti”.
Pitanja bez odgovora
Dakle, jedan od tačnih odgovora na postavljeno pitanje je – poezijom. Dobro, sve je ovo igrarija, jasno je da je veštačka inteligencija stvorena da bi rešavala neke praktične probleme, jasno je i da će to raditi u medicini, pravu i drugim oblastima ljudskog života. Jasno je i da će je neki drugi ljudi koristiti za pojačanje represije i eksploatacije, za dodatno obespravljivanje obespravljenih, za krađu intelektualne svojine, za podjarmljivanje, kontrolu i tlačenje.
Kao i svaki drugi izum – doneće i dobro i zlo, u zavisnosti ko ga koristi i u koje svrhe. Samo onda ne treba predstavljati još jedan alat, koliko god impresivan bio, kao čudo nad čudima, sveznajuće biće, nadmoćnu inteligenciju i oblik postojanja koji ima odgovore na sva naša pitanja. Niko nema odgovore na sva pitanja, nije egzistencija intervju, a pitanje je i da li su nam baš nasušno potrebni svi odgovori. Što reče onaj kolebljivac: “Ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima Vaša mudrost i ne sanja, dobri moj R2D2”.