Sve je mučno, da čovjek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati. Tako glase najnovije vesti, ili bar njihov rezime, napisan pre dve i po hiljade godina. Vlast, moć, novac, slava, krađa, pljačka, otimačina, tlačenje, zavist, mržnja, svađa, neprijateljstvo, zlostavljanje, nasilništvo, rat, ubijanje, pomor, zatiranje, izdaja, prst u oko, nož u leđa, zub za zub, ime, titula, ugled, počasti, crveni tepih, plava krv, žuta minuta, briga, nemir, čamotinja, zloba, ozlojeđenost, ogorčenost, zaslepljenost, strah, očaj, bezizlaz, beznađe, laž, prevara, obmana, samoobmana, nula i ništica.
I tako u krug, iznova i iznova, medijska proizvodnja ne sme da stane, uvek iste nijanse ništavila. Zaista nema ničeg novog pod suncem, kao što reče autor rezimea, samo što je svakom naraštaju sve novo, igra predstavu po prvi put, bez generalne probe, pa sve ima čar neviđenog, iako ponavlja iste obrasce, sa sitnim varijacijama. Kad bi postojao neki besmrtnik ili bar dugovečnik, osuđen da nadživi stotine generacija, brzo bi umro od dosade, posmatrajući iste zablude i mahnitosti kroz vekove. Uvijek ista priča, što reče jedan savremeni propovednik koji je odavno okačio gitaru o klin. Potrepštine i himere. I to je sve.
Sila kvantiteta
U medijskoj reprezentaciji tekućih zbitija koja otiču u dobro poznatom pravcu, ponajviše iritira ozbiljan ton. No dobro, to je donekle razumljivo, kad milioni ili milijarde ljudskih bića zajedničkim snagama naprave nekakvu čudovišnu skalameriju i nazovu je stvarnošću, ovi što se trse sopstvenom istinoljubivošću bivaju prinuđeni da o tome izveštavaju sa primerenom ozbiljnošću, duboko uvažavajući kvantitet. Nikog ne buni što od te i takve takozvane realnosti uskoro neće ostati kamen na kamenu, a ni što u tim još takozvanijim novostima ničeg novog nema, sve je viđeno već hiljadu i milion puta, sistem konvencionalnih laži nalaže sveopšte pretvaranje da se radi o nečemu ozbiljnom.
Ni drugi proizvođači priča za masovnu upotrebu, navodno zavereni objektivnosti, istini, slobodnom istraživanju, kritičkom mišljenju i sličnim gotovo nepostojećim disciplinama – nisu ništa bolji. Pomenuti ideali su uglavnom puke etikete na ambalaži koja se puni pod drugom lozinkom: “Sila Boga ne moli”.
Sila miliona i milijardi, sila događaja, sila istorije. Događaj je uvek zalog istinitosti i ima prednost nad nejakim, subjektivnim, individualnim, nevidljivim doživljajem, pogotovo događaj u kojem učestvuje veliki broj ljudi. Takvo uverenje vlada među ozbiljnim ljudima, mada sumnjam da bi iko umeo da kaže otkuda dolazi i na čemu počiva njegova vlast. Na kraju dobijemo sliku sveta kao puke dosade, što je podvig vredan divljenja, jer ništa na svetu nije dosadno, sve je čudo, a najveće čudo je činjenica da svet uopšte postoji, svakoj ozbiljnosti, razumu i logici uprkos.
Velike su pustinje i sve je pustinja
Na sreću, nađe se i pokoji neozbiljnik, dvorska luda, budala, marginalac, koji ne podleže masovnoj hipnozi, nije očaran sveopštom gungulom, bukom i besom, već gleda kroz njih i ne libi se da saopšti ono što je video. A nema se videti bogznašta: Velike su pustinje i sve je pustinja. Nije dovoljno samo nekoliko tona kamenja ili crijepova da bi se prerušila zemlja, ova zemlja što je istina. Velike su pustinje, velike su i puste duše — puste jer nitko njima ne prolazi osim njih samih, velike jer se odande vidi sve, i sve je umrlo.
Kako se iskobeljati iz peščanih dina i sveopšeg mrtvila, to je pitanje koje muči sve one što tumaraju u potrazi za oazom, velika zagonetka u svetu gde više nikakvih zagonetnosti ni tajni nema. Jedan kameni spavač ima kratak, ali zakučast savet: Trebalo bi opet naučiti da slušamo kako kiša pada. Trebalo bi se konačno sastati sa već davno odbjeglim vlastitim srcem. Tja, lakše je reći nego učiniti.
Jedan tihi žitelj Aleksandrije ima jednostavnije uputstvo za upotrebu egzistencije: Ako baš ne možeš od svog života da učiniš ono što hoćeš, pokušaj bar da postigneš ono što možeš: ne unižavaj ga prečestim druženjem sa svetom, silnim izlascima i razgovorima. Ne unižavaj ga razbacivanjem, čestim razvlačenjem i izlaganjem svakodnevnoj gluposti veza i susreta da ne postane dosadan kao da je tuđ.
Kao svitanje na moru
Za razliku od asocijalnog Aleksandrijca koji se nije proslavio pisanjem aleksandrinaca, jedan lirski nastrojeni filozof branio se od pustoši starim dobrim metodom ekstaze, odnosno izlaska iz sebe: Samo u tuđoj lepoti postoji uteha, u tuđoj muzici i tuđim pesmama. Samo u drugima je spas, makar samoća prijala kao opijum.
Takvu postavku dodatno je razradio jedan klošar, poznat po organizovanju utrke vaški na kafanskom stolu: Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti. I pamti da je tako od prastarih vremena. I svi se ponavljamo, i veliki i čisti, kao djeca što ne znaju još ni svojih imena. I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele, i sni su naši sami iz zajedničkog vrela. I hrana nam je duše iz naše opće zdjele, i sebični je pečat jedan nasred čela.
Jedan ovdašnji enciklopedista, celog veka zaronjen u socijalni metež, tučen i sleva i zdesna, dobar kandidat smrti, takođe je tražio trenutke odmora, snagu koja će mu pomoći da izdrži neminovne svakodnevne bure: Nemir je u čovjeku. Glasovi. Događaji. Boje. Dolaze pojave i prolaze kroz čovjeka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čovjek je uznemiren trajno. I postoji duboko negdje u nama slika, zakopana, potopljena, kao ikona srebrom okovana, u zdencu. Ta slika tiha je kao svitanje na moru kada je sve sivo i kada se ne čuje ništa nego gdjegdje klokotanje vode. To je vrijeme šutnje, kada se čovjek pere od nemira i roni u tišinu.
Jedan lekar koji se preselio iz Portugalije u Brazil, osoba sumnjivog ontološkog statusa, odbijao je da učestvuje u kolektivnom avetanju, pa je otvoreno propovedao: Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine, i draže su mi magnolije od slave i vrline.
Tišina koja zaustavlja sve
Bilo je i onih što se nisu dali utešiti popularnim masovnim zanosima, pokretima, udrugama, pretpostavljajući sopstvenu malu muku velikim svetskim bolima. Ovo su reči jednog sebičnjaka: Moja praznina je veliki proždrljivac, veliki drobilac, veliki ništilac. Moja praznina je pamuk i tišina. Tišina koja zaustavlja sve. Tišina zvezda. Ma koliko da je duboka, ova rupa nema oblika. Reči je ne nalaze. Trabunjaju oko nje. Uvek sam se divio ljudima koji veruju da su ljudi revolucije i osećaju se kao braća. Uzbude se kad govore jedni o drugima: teku kao čorba. To nije mržnja, prijatelji, to je tutkalo. Mržnja je uvek tvrda, deli udarce oko sebe. A i neprestano struže svoga čoveka iznutra. To je naličje mržnje. I nema leka. Nema leka.
A jedan izgnanik što je preturio preko glave sve zanose, prkose i razočaranja XX veka, pred kraj života, u dubokoj starosti, konačno je otvorio dušu: Bilo gdje da sam, na bilo kojemu mjestu na zemlji, skrivam od ljudi uvjerenje da nisam odavde. Kao da sam trebao upiti što više boja, okusa, zvukova, mirisa, iskusiti sve u čemu sudjeluje čovjek, preobratiti saznano u čarobni registar i odnijeti onamo odakle sam došao.
Neočekivani dar
Duboko u devetoj deceniji života, probudio se usred noći, preplavljen iznenadnim osećanjem sreće, tako ogromne i savršene, sva slična osećanja tokom dugog života bila su tek bleda senka, puki nagoveštaj ove nezemaljske radosti što je nahrupila bez povoda: Kao da je neki glas govorio – “Ne brini, sve se odigralo onako kako je moralo, uradio si ono što ti je pisano i više ne moraš misliti o davnim stvarima”. Mir što ga osjetih bio je mir svođenja računa i bio je vezan s mišlju o smrti. Sreća na ovoj strani bijaše poput najave toga istoga na onoj strani. Dobro sam znao da sam dobio neočekivan dar i ne mogu shvatiti zašto je meni udijeljena ta milost.
O svemu tome i hiljadama sličnih realnosti ne može se pronaći gotovo ništa u medijima, jer su to neke privatne stvari, lične, odveć individualne, koga se to uopšte tiče, a pravo na postojanje u udarnim rubrikama imaju samo događaji od opšte važnosti, poslovi i dani političke elite, slike iz života privremeno poznatih, skandali, dosadna zabava i tome podobno.
Sve u svemu, pustinja. Kad odstraniš dušu i ličnost, jedino žive, ostaje samo puka dosada, zaista sve biva taština i muka duhu. Ruku na srce, nije sve do urednika vidnog polja, ne postoji ni bog zna kakva potražnja za neprekidnom svežinom sveta, publici više prijaju bajate senzacije dana i sveže vesti na koje se nahvatala buđ. Čak i u člancima u kojima sve vrvi od činjenica često nema mnogo istine, što zvuči paradoksalno, ali nije nemoguće. Na primer, povodom smrti Merilin Monro napisano je ko zna koliko metara novinskih tekstova, ali je o tome najistinitije pisao Ernesto Kardenal, u pesmi koju navodimo u celini.
Molitva za Merilin Monro
Gospode
primi ovu ženu poznatu u celom svetu pod imenom
Merlin Monro
mada to nije bilo njeno pravo ime
(a ti znaš pravo ime te sirotanke koju su silovali
u devetoj godini,
one male prodavačice koja je u šesnaestoj htela
da se ubije)
koja sad staje pred Tebe bez ikakve šminke,
bez svog agenta za štampu,
bez fotografa, bez potpisivanja autograma,
sama kao astronaut suočen sa svemirskom noći.
Kao devojčica, sanjala da stoji gola u crkvi
(tako piše u Tajmu)
pred gomilom ljudi što kleče s glavama na podu,
da je morala da hoda na prstima da ne zgazi koju glavu.
Ti poznaješ naše snove bolje nego psihijatri.
Crkva, kuća, pećina, to je sigurnost majčine dojke
ali i nešto više od toga…
Glave su obožavaoci, jasno,
(masa glava u tami pod mlazom svetlosti).
Ali hram nije studio kompanije 20th Century-Fox
koji Tvoju kuću za molitvu pretvoriše u jazbinu lopuža.
Gospode
u ovom svetu zaraženom gresima i radioaktivnošću
Ti nećeš kriviti samo jednu malu prodavačicu,
koja je kao svaka prodavačica sanjala da postane
filmska zvezda.
I njen san se ostvario (ali kao stvarnost tehnikolora).
Ona je samo postupila prema scenariju koji smo joj dali
Scenariju naših života – a on je bio besmislen.
Oprosti joj, Gospode, i oprosti nama
naš 20th Century-Fox
i ovu Kolosalnu Super-Proizvodnju u kojoj smo svi radili.
Ona je bila gladna ljubavi, a mi smo joj dali sredstva za smirenje.
Za tugu što nismo bili sveci
preporučili smo joj Psihoanalizu.
Seti se Gospode kako je rastao njen strah od kamera
njena mržnja prema šminkanju – zato je htela novu
šminku za svaku scenu –
kako su rasli strah od studija
i sklonost ka zakašnjavanju.
Kao svaka mala prodavačica
sanjala je da postane filmska zvezda
i njen život je bio nestvaran kao i san koji psihijatar
tumači i odlaže u arhiv.
Njene ljubavi bile su kao kad ljubiš zatvorenih očiju
pa otvoriš oči
i otkriješ da su poljupci pod reflektorima
i da se gase s njima!
Da se demontiraju dva sobna zida (to je filmska scena)
dok se Režiser sa svojom sveskom udaljava,
jer scena je snimljena.
Ili kao krstarenje jahtom, poljubac u Singapuru, ples u Riju
prijem u vili Vojvode i Vojvotkinje od Vindzora
viđeni u sobici nekog bednog stana.
Film se završio bez završnog poljupca.
Našli su je mrtvu u krevetu s rukom na telefonu.
Islednici nisu saznali koga je to htela da zove.
Bilo je to
kao da je neko okrenuo broj jedinog prijateljskog glasa
a zatim čuo glas sa trake kako izgovara: WRONG NUMBER.
Kao kad čovek koga su ranili gangsteri
pruži ruku za telefon čije su žice iščupane.
Gospode
bilo ko da je taj koga je ona htela da zove
a nije zvala (možda to nije bio niko
ili je bio neko čijeg broja nema u Anđeoskom imeniku)
Ti odgovori na poziv!