foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Pitalica za ideologe Velike Srbije

Da nema TV Happy, ne bi je trebalo izmisliti, pre svega iz razloga mentalne higijene. Svakog bogovetnog dana u studiju ove trovačnice smenjuju se analitičari iz intelektualnog prizemlja i suterena, malo umni malo veleumni, deleći s nesrećnim publikumom proizvode svojih zaparloženih moždanica, koje ni pas s maslom ne bi pojeo, čak ni nakon četrdesetodnevnog posta u pustinji.

Pre neki dan zadesio se u studiju neizvesni Milan Vilić, kog jedna druga radnja za dilovanje mentalnog otpada, srećom bez nacionalne frekvencije, ovako predstavlja: “Stručnjak za geopolitičke odnose koji se godinama bori protiv pozorišta duboke države u kome vladajuće elite koriste sva dostupna sredstva manipulacije pretvarajući ljude u marionete i poslušnike”.

Dotični fajter protivu dubokoga teatra reče pre neki dan, plitko i teatralno: “Rusija je pozvana da ugasi Evropu, a to je šansa da mi prvi put nakon Kosovskog boja budemo u prilici da našu zemlju napravimo samo maštom ograničenu”. Pa što baš maštu da potežeš, prijatelju, gde se toga seti? Na spisku prirodnih bogatstava Srbije te mentalne rude nikad nije bilo, uvek smo s njom kuburili, u šta se svako može uveriti prostim pregledom ideja države kroz srpsku istoriju.

Tri državna koncepta

Pre 15 godina, u tekstu “Šta se to događa” mudri Srđa Popović je pisao kako je Srbija, nakon poraza velikosrpskog projekta devedesetih, “mogla biti definisana još samo kao to parče jugoistočnog Balkana u slivovima Save i Morave gde žive ljudi koji sebe nazivaju Srbima. Pored toga, ovim istorijskim porazom Srbija je, gotovo usput, kompromitovala i izgubila jedina dva državna koncepta koja je ikada u svojoj istoriji imala: koncept Velike Srbije i koncept Jugoslavije (sa dominantnim položajem najvećeg naroda u njoj)”.

To su jedina dva državna koncepta što ih je srpska imaginacija izmaštala tokom par vekova. A onda se pojavio novi koncept koji je stvorio Zoran Đinđić. Popović piše: “Vizija Srbije kao članice Evropske unije; smela, nova jasna i realistična vizija budućnosti, usvajanje drugačijih vrednosti i drugačije ideologije na mestu one poražene. Paradoksalno, upravo ovim uspesima Đinđić je sebi potpisao smrtnu presudu. Srbija nije bila spremna za takvu promenu”.

Ideja evropske Srbije je propala, jugoslovenska ideja je takođe mrtva, pogotovo ona koja podrazumeva srpsku hegemoniju, ostaje nam samo ideja Velika Srbije, jer ništa drugo nismo u stanju da smislimo. U međuvremenu je ta ideja preoblikovana i preimenovana u Srpski svet, držanje susednih država i teritorija gde žive Srbi pod kontrolom Beograda, do nekog povoljnijeg vremena i promene međunarodnog poretka kad bi se ponovo moglo krenuti u brisanje granica i obnovu Dušanovog carstva. Od tog posla nema ništa, jer je uzdanje u Rusiju prazna priča, a ni od Srpskog sveta u krajnjoj liniji neće ostati kamen na kamenu. Imperijalni projekti na kraju uvek propadnu, jer ljudi, iz nekog čudnog razloga nedostupnog hegemonističkom umu, ne vole da budu podjarmljeni i potčinjeni.

Kad ne znaš šta bi sa sobom

Usput budi rečeno, i ta velikosrpska ideja zapravo nije pravi državni koncept, već šuplja priča, isto kao i ruska ideja evrazijstva koja bi da pokori vasceli svet. Maksim Kantor u tekstu “Sablasti Evrazije” piše da ova ideologija “nema nikakve socijalne i političke programe”. Teritoriju treba osvojiti i narode pokoriti – to je sav sadržaj ove osvajačke ideologije, a kako će to veličajno carstvo izgledati, kako će u njemu biti organizovan život, od čega će ti silni žitelji živeti – o tome nema ni reči.

Kantor ironično piše o potpunom odsustvu bilo kakvog plana: “Savremeni ‘evrazijac’ Aleksandar Dugin opravdao je odsustvo ekonomskog programa time što je evrazijstvo – ‘ideokratija’ i ‘ne pretenduje na izradu posebne ekonomske ortodoksije’. Uopšte uzev, vlast ideja mogla je da dovede do nastanka bar jedne ideje ekonomskog karaktera, ali nije dovela”. A nije mogla ni da dovede, jer to nije nikakva vladavina ideja, nikakva vlast mašte o kojoj sanja onaj naš nesrećnik, već bedni surogat za stvarno promišljanje i rešavanje realnih društvenih, državnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i svih ostalih problema.

Lepo je Hana Arent u “Izvorima totalitarizma”, u poglavlju „Plemenski nacionalizam“, pišući o pan-pokretima, pre svega panslavizmu i pangermanizmu, primetila: „Neprijateljstvo prema državi kao instituciji provlači se kroz teorije svih pan-pokreta“. A vrhovni zadatak institucije države je “da štiti i garantuje čoveku njegova ljudska prava kao građanina i pripadnika nacionalnosti”.

Pošto nemaju blage veze šta bi sa društvom u kojem su se zatekli, pošto nisu u stanju da smisle rešenje za jedan jedini problem, tobožnji mislioci se bacaju na sanjarije o velikodržavlju, posve besmisleno. Što reče Kantor: “Car ne zna šta da radi s teritorijom, bogatom ali inertnom – i u toku cele istorije Rusije ekonomska nemoć uzrokuje nova teritorijalna pripajanja kako bi se sačuvala iluzija rasta, makar samo fizičkog”.

Pod znakom pitanja

Zaista, kad se malo bolje pogleda nešto je tu trulo i opasno zaudara. Čak i da je ostvarenje velikodržavne ideje moguće mirnim putem, bez ratova i zločina, čak i da na željenim teritorijama žive samo Srbi, opet je tu nešto jako sumnjivo. Stoleće i po nam probijaju uši o svesrpskom ujedinjenju, o tome kako svi Srbi treba da žive u jednoj državi, o Velikoj Srbiji kao ostvarenju večnog ideala.

Da li je neko čuo kako bi ta sanjana država izgledala? Kakvo bi bilo ekonomsko uređenje u Velikoj Srbiji? Koji bi sistem vladao: kapitalistički, feudalni, socijalistička, neka kombinacija? Da li bi Velika Srbija bila monarhija ili republika? Parlamentarna demokratija? Da li bi svi građani bili jednaki pred zakonom ili bi veliki Srbi bili jednakiji od drugih? Kako bi izgledao obrazovni sistem u toj velikoj državi? Da li bi školovanje bilo besplatno? Na kojim mestima Šangajske liste bi se nalazili velikosrpski univerziteti?

Da li bi Velikom Srbijom vladao autokrata Miloševićevog ili Vučićevog tipa? Ili bi demokratski izabrana Vlada bila vrhovna izvršna vlast? Da li bi uopšte postojala trodelna podela vlasti? Kako bismo to obezbedili u još većoj zemlji kad nismo u stanju da stvorimo minimum demokratije ni u ovoj omanjoj, evo već par vekova? Autokratska kultura negovana stolećima bi tek tako iščezla, isparila na golemoj teritoriji velike države?

Vladavina mediokriteta ili ohlokratija?

Da li bi u Velikoj Srbiji decu izbacivali iz vrtića ako im roditelji učestvuju na protestu poljoprivrednika? Da li bi u Velikoj Srbiji pedofil mogao da radi u obdaništu i da zlostavlja decu, jer je pripadnik vladajuće partije, pa je dobio posao za koji nema kvalifikacije? Da li bi u Velikoj Srbiji radnici morali da nose pelene na poslu i da svako malo bivaju osakaćeni ili mrtvi usled nekakve nesreće u fabrici koja nastaje zbog loših, nebezbednih radnih uslova? Da li bi u Velikoj Srbiji radnici mogli da žive pristojno od svog rada ili bi jedva sastavljali kraj s krajem? Da li bi u Velikoj Srbiji bilo para za lečenje bolesne dece ili bismo i dalje skupljali pare SMS-ovima kako bismo im spasili živote?

Da li bi u Velikoj Srbiji postojalo partijsko zapošljavanje? Kolike bi bile prosečne plate? Da li bi svako mogao da kaže šta misli ili bi ga to koštalo satanizacije, progona, pretnji, medijskog linča? Da li bi postojala kupovina glasova? Da li bi stopa femicida bila veća u Velikoj Srbiji? Da li bi u javnom sektoru plate bile veće nego u realnom, što jeste nerealno i nemoguće, ali nije neizvodljivo, kao što vidimo iz priloženog stanja srpske privrede? Da li bi Velika Srbija bila samostalna država ili ruska gubernija?

Da li bi u Velikoj Srbiji bolnice bile derutne, a medicinsko osoblje u deficitu? Da li bi u Velikoj Srbiji talentovani, pametni, obrazovani i sposobni zauzimali mesta koja im pripadaju ili bismo na odgovorne položaje postavljali nedarovite, tupadžije, neznalice i nesposobnjakoviće, kao i do sada? Da li bi u toj sanjanoj državi vladala zavera mediokriteta ili bismo se opredelili za ološokratiju?

Da li bi u Velikoj Srbiji takođe bili zataškavani slučajevi u kojima episkopi seksualno zlostavljaju maloletne bogoslove? Da li bi Velika Srbija bila država u koju bi rado dolazili strani državljani da žive i rade ili bi nas, kao i do sada, zaobilazili kao smrdljiv sir? Na kojim vrednostima bi počivala Velika Srbija? Na pravdi, istini, jednakosti, slobodi, ljudskom dostojanstvu ili na diskriminaciji, mržnji, šovinizmu, eksploataciji, nejednakosti i međusobnom preziru? Da li bi iz Velike Srbije građani masovno bežali na Zapad, kao što beže iz ove omanje?

Država smrti

Niz bi se mogao nastaviti stotinama sličnih pitanja, ali negde valja povući ručnu. Profesionalni rodoljubi napisali su na hiljade stranica o svesrpskom ujedinjenju, o budućoj državi u kojoj će se najzad okupiti svi Srbi. I, šta kažu veleumnici o navedenim pitanjima? Ima li nešto o konkretnoj stvarnosti buduće zemlje? Ništa. Ni reč. Svaki utopista je detaljno razradio svoju idealnu državu, iako je njeno stvaranje nemoguće, a ovi naši slepci se za par vekova nisu dosetili da smisle kako će im ta buduća srpska Utopija biti uređena.

Deluje besmisleno, ali je zapravo logično: ta grupa pokvarenih tikvana i duduka je i smislila velikodržavnu ideju da ne bi uređivala državu u kojoj već živi. Poenta velikosrpskog iredentizma je u večnom odlaganju sređivanja sopstvene kuće, izgradnje institucija, uređenja međusobnih odnosa, privrednog napretka, stvaranja povoljnog ambijenta za razvoj svakog čoveka.

Kad god na dnevni red dođe nešto od stvarnog životnog značaja, odgovor je uvek isti: Nije sad trenutak, moramo prvo da rešimo neko prešno nacionalno pitanje. A pitanje je nerešivo, jer je nepostojeće, izmišljeno, izmaštano, oktroisano silom. Kad baš budu priterani uza zid i kad se stvore povoljne okolnosti, naši umnici i bezumnici pokrenu osvajački rat protiv suseda, izvođači velikosrpskih radova na terenu počine najjezivije zločine i genocid, sve u cilju stvaranja goleme države smrti u kojoj niko razuman ne bi želeo da živi.

Braćo Srbi, tražite nove učitelje

Ono što se kod nas naziva intelektualnom, političkom, kulturnom i svakom drugom elitom je zapravo gomila prevaranata, hohštaplera, nesposobnjakovića, praznoglavaca, podlaca, neznajši, licemera, podmuklica, probisveta, diletanata i šarlatana koji su u stanju da pokvare i kamen za kiseljenje kupusa, a nekmoli da upropaste jedno društvo i državu, i da nanesu nemerljivo zlo svakom narodu koji ima nesreću da se zatekne u njihovoj blizini.

U poređenju sa takozvanim srpskim patriotama, horda skakavaca izgleda kao humanitarni konvoj. Lepo reče protomajstor Bogdan Bogdanović: “Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje, tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kojem živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da će nas dovesti do samog dna”.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo
Marković: Vašar privida
Marković: Debate o Evropi
Marković: Niotkuda vrata
Marković: Đavolje pleme
Marković: Vremensko nevreme
Marković: Lice i naličje