“Postojala je nada i vera u mogućnost izmene sveta i čoveka. U mom ličnom životu, u mojoj maloj biografiji, ona je bila značajna, divna, ona je ceo moj život preokrenula”, piše u svojim posthumno objavljenim memoarima Mitra Mitrović, komunistkinja, revolucionarka, borkinja za ženska prava, prva žena u istoriji Srbije koja je postala ministarka.
Kako su u to vreme izgledali svet i čovek čiji se preobražaj nametao kao nužnost svakoj mladoj, poštenoj, časnoj, slobodoljubivoj osobi? U citiranoj knjizi “Otpisana” Mitra veli: “Naši otpori prema delu sveta oko nas, tesnom, prostačkom i šićardžijskom, sa jednom vladom glupog i surovog generala, s lažnim izborima, s nepravdama i nejednakostima, nevaljalstvima svakojake vrste, bili su odjednom zajednička stvar više stotina pobunjenih mladića i devojaka”.
Otpor prema malograđanštini
Na drugom mestu daje živu sliku nepodnošljive stvarnosti i izobličenih ljudskih bića koja su je stvarala: “Naš otpor prema malograđanštini odnosio se na ono nisko, glupo, prostačko, prosto ograničeno, podmuklo, intrigantsko, sitno-karijerističko, ćiftinsko što je u svom malom životu videlo kraj i početak sveta”. Neobično podseća na opis današnjeg sveta, samo što nigde na vidiku nema ljudi poput Mitre koji bi takvom zlom i naopakom svetu pružali otpor, pogotovo ne organizovan. A u ono doba, tridesetih godina prošlog stoleća, bilo ih je na hiljade, ujedinjenih u borbi za bolji i pravedniji svet, za drugačijeg, novog, moralnijeg i svesnijeg čoveka.
I ta borba nije bila uzaludna, generacija kojoj je Mitra Mitrović pripadala iznela je na svojim plećima rat protiv fašizma i revolucionarnu promenu, uz ogromne žrtve – tri četvrtine skojevaca dalo je živote u toj borbi. Stvorili su svet o kojem su sanjali, u meri u kojoj je to bilo moguće. Novi svet nije potrajao, nakon manje od pola veka vratili smo se na fabrička podešavanja niskosti, podmuklosti, prostaštva, uskih pogleda, teskobe, intriga, zavera, ograničenosti, parohijalnosti, ćiftinstva – žilavih pojava koje se zaogrću nacionalističkom ideologijom, kako njihov jad ne bi bio očigledan.
Što reče Koča Popović krajem osamdesetih, u vreme povratka na staro: “Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli”.
Revolucionarni put
O veri i nadi u bolji svet govore mnogi komunisti koji su postajali članovi SKOJ-a i partije u predvečerje Drugog svetskog rata. Avdo Humo u memoarima “Moja generacija” piše o kolegama studentima koji su se okupljali u seminaru za jugoslovensku književnost: “Sve nas je prožimala ideja o jednom novom svijetu, uređenom daleko bolje nego ovaj u kojem smo živjeli. Bilo mi je očigledno da je kako kod mene, tako i kod drugih, razbijena vjera u sve tadašnje autoritete za koje su pokušavali da nas vežu vaspitanjem od osnovne škole pa sve do završetka gimnazije. U nama se čvrsto zasnovalo uvjerenje da su revolucija i socijalizam bili jedina mogućnost istorije”.
Nije to bilo obično mlako ubeđenje, nekakav stav, kao u današnje vreme, već čvrsta, stamena vera u budući svet pravde i jednakosti, vera po mnogu čemu nalik onoj religioznoj, ranohrišćanskoj. Kolika je bila čvrstina revolucionarne vere dovoljno govori činjenica da su komunisti bili progonjeni, hapšeni, premlaćivani, osuđivani na dugogodišnje robije, otpuštani, šikanirani, marginalizovani, ponekad i ubijani – a pokret je rastao i neprekidno dobijao nove članove. I to ne bilo kakve, već najumnije, najobrazovanije, najčestitije mlade ljude tog doba.
“Većina nas pošli smo na revolucionarni put iz idealnih pobuda: u želji da ostvarimo bratstvo i ravnopravnost među ljudima i da najzad radni ljudi i naša zemlja budu oslobođeni eksploatacije i da požive srećnim životom”, piše Milovan Đilas u knjizi “Ideal i profesija – Uspomene revolucionara”. Komunistom se postajalo iz čistih pobuda, iz ovejanog idealizma: “Nisam video skoro nijednog da je postao komunistom iz ambicije i koristoljublja, sve dok izgledi na osvajanje vlasti nisu postali očiti”.
Revolucija kao zanos i strast
U memoarima revolucionara vidljivo je da se oni nisu bavili politikom u današnjem značenju te reči. Revolucionarno delovanje nije bilo birokratsko, kalkulantsko, karijerističko, malograđansko, bio je to blistavi zanos, strast, opijenost idealima, očaranost verom i nadom u sutrašnjicu, ushićenje, revolucionari su plamteli unutrašnjim žarom koji je zračio i razgonio tminu u kojoj su obitavali. Bio je to način da se osmisli sopstveni život, sa ulaskom u revolucionarnu borbu “sve je dobilo smisao”, kako reče Mitra Mitrović.
Danas čovek koji pristupa nekoj partiji u suštini ne menja svoj način života, ostaje ono što je bio, a u slučaju komunista radilo se o radikalnoj promeni ravnoj preumljenju, metanoji, obraćenju iz ateizma ili paganizma u hrišćansku veru. Sve se menjalo iz korena i sve je odjednom dobijalo duboki smisao. Kako bi i moglo da bude drugačije kad stupaš u redove organizacije koja planira da načini carstvo nebesko na zemlji?
Apsolutna sloboda
Na početku knjige “Tamnica i ideja” Đilas piše o dubokim vezama slobode i vere: “Triput sam u životu biо slobodan – veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi: dvared u zatvoru, а jedared u ratu. Može neko primetiti: svaki put u izuzetnim, mučnim i opasnim, smrtno opasnim, prilikama. Ali nije baš tako. Nego sam se apsolutnoj slobodi najbliže primakao u pomenutim prilikama baš zbog toga što sam u njima, u tim prilikama, najdublje, najpostojanije verovao”.
Sloboda o kojoj Đilas govori nije sloboda izbora, već nešto sasvim drugačije. Apsolutna sloboda se postiže nakon pravljenja izbora, kad izbora više nema, nema nikakvih opcija između kojih bi čovek stajao kao Buridanov magarac, već postoji samo jedna ideja kojoj je čovek posvećen do kraja i oslobođen svega drugog, uključujući i mučna premišljanja šta bi sa sobom. Otprilike kao kod Maksima Ispovednika – istinska sloboda je usaglašenost čovekove volje sa božanskom, sloboda izbora podrazumeva i mogućnost biranja zla, kad je volja usmerena isključivo ka dobru, dakle ka Bogu – tada je čovek zaista slobodan. Što snažnija vera, to veća sloboda, kao kod citiranog komuniste.
Đilas nastavlja: “Okolnosti su besumnje doprinele da vera pređe granicu života i smrti – da se ја dovinem slobode. Ali to ne bi bilo mogućno da vera već nije u meni postojala kao potencijalno neslomiva – kao јаčа od svih divota života. Oni koji nisu imali takvu veru padali su, i padaju – spasavajući neponovljivi i predivni, goli život – u ropsku pokornost. Jer do vere, do ideje – do vere-ideje, ne dolazi se lako i prekonoć, makar se i neke njene komponente nasleđivale. Vera-ideja se stiče kroz strašnu borbu između dužnosti i ljubavi, između savesti i naslade – ona mora postati jedina ljubav i vrhunska naslada da bi postala i sloboda”.
Predsmrtne poruke
Čuveni komunistički asketizam nije bio izraz nekakve mržnje i gađenja prema životu i telu, naprotiv. Vidljiva je u brojnim tekstovima o revolucionarima njihova strasna privrženost životu, ljubav za postojanje. Odricanje od karijere, od lukrativnih poslova, od životnih zadovoljstava – bilo je u službi ideje o pravednijem poretku, o dobrobiti svih ljudi. Ta žrtva je bila dobrovoljna i podnošena sa radošću. Tek se dubokim, strastvenim zanosom za ideju i revolucionarni projekat mogu pobediti svakidašnje strepnje koje zagorčavaju život i osetiti istinska radost postojanja.
Tek kad se učini taj transcedentni skok, kad se zaboravi na sebe i sopstvenu korist, kad čovek prenebregne čak i vlastiti život – moguće je ugušiti strahove, klonuća i ostale tlapnje koje mute svaku vedrinu. Predavanje samog sebe veri-ideji, pronalaženje vrhunske naslade i radosti upravo u služenju idealu, izmeštanje iz sebe u vatrenom zanosu – jedini je način da se pobedi strah od mučenja, fizičkog i psihičkog bola, pa i smrti.
Pobediti je možda prejaka reč, nemoguće je ne bojati se bola i iščeznuća, ali je moguće ne dozvoliti da te strah od smrti savlada i smrvi, umrtvi, moguće je ne biti mrtav pre smrti. Otuda onaj stih Oskara Daviča: “Za život, život sam dao”. Otuda i one silne prkosne predsmrtne poruke revolucionara i revolucionarki, patrizana i partizanki, hrabro držanje pred licem smrti, koje nam danas često deluje nadrealno.
Kad su Sonju Marinković odveli na streljanje, nije dozvolila da joj fašisti pucaju u leđa. Okrenula se, pogledala ih u oči i uzviknula: “Pucajte, ovo su komunističke grudi!” Nakon pada Užičke Republike, nemački okupator je uhvatio i maturanta Mila Glišića. Tražili su od njega da izjavi kako je pogrešio i da se kaje što se borio u partizanima, pa će mu oprostiti život, jer je bio mlad. Glišić je prkosno odgovorio: “Možete me ubiti, ali pobeda je naša. Volim da umrem kao komunista, nego da sramno živim”.
Domaćica iz Ivanjice Kosa Pacić i učiteljica Nada Stojanović Luković, dok su ih četnici vodili na streljanje, zapevale su himnu “Hej Sloveni”. Kosi su na gubilištu vezali oči maramom. Mučena, prebijana, zlostavljana – Kosa je skinula maramu i rekla: “Neću da umrem kao kukavica, znam zašto umirem, hoću da gledam”.
Išli su u smrt kao u šetnju
Profesorka iz Kruševca Vidosava Obradović Radojković završila Filozofski fakultet u Skoplju, školovanje je nastavila na Sorboni, ali se vratila u Jugoslaviju da se bori protiv okupatora. Uhvatili su je i zatočili u logoru Banjica. Neposredno pred streljanje napisala je pismo majci u kojem stoje i ove rečenice: “Draga moja majčice, pišem ti poslednji put, jer očekujem svake večeri da nas izvedu. Milo moje majče, oprosti mi, ali je svaka borba takva. Videla sam mesto gde je streljan tata. Streljan je ovde u dvorištu, a nas vode na Marinkovu baru. Šta ćeš, milo moje majče, svako ima svoj put. Moj je eto bio kratak, ali šta mari, bila sam ipak srećna. Teško mi je majčice jer znam koliko ćeš da patiš. Ostaćeš ipak sa nekim svojim. Pomisli na one majke koje su dale svu svoju decu i ostale same. Pobeda je naša pa nam je zato teže što sad umiremo, ali nas smrt ne plaši. Spremne smo za to, kao za kakvu šetnju”.
Da, zaista su to bili ljudi novog kova koji, doduše, podseća na onaj stari kov, na sve ljude koji su čvrsto verovali i stradali za svoja uverenja, od ranohrišćanskih mučenika, preko katara i bogumila, do Jovanke Orleanke, Đordana Bruna ili Jana Husa. Možda kod Vidosave Obradović Radojković najviše pleni gotovo nehajan, ležeran odnos prema sopstvenom skorom kraju – kao da smrt nije ništa, tek jedna obična šetnja u nepoznatom pravcu, preko linije gde počinje nešto nepoznato.
Istinska vera naših predaka
Uprkos tome što su bili ateisti, nešto od hrišćanske vere u budući život preteklo je i kod revolucionara, samo se religijska predstava preinačila u sliku zemaljske utopije koju će ostvariti ostali saborci i saborkinje, oni koji prežive. Ali iz predsmrtnih poruka revolucionara izbija vera da će i oni na neki način učestvovati u tom budućem boljem i pravednijem svetu, da će nekako kroz njega živeti.
Otkad je taj svet koji su komunisti stvorili srušen i udavljen u krvi, traje priča o neophodnosti povratku veri naših otaca, o bezbožnim komunistima čije nasleđe valja zatrti, sve okaditi i ponovo masovno pohrliti u crkvu. Samo što u toj podobnoj crkvi, u takozvanim tradicionalnim verskim zajednicama vere baš i nema, tamo uglavnom caruje – kako reče Mitra za jugoslovensko društvo tridesetih – “ono nisko, glupo, prostačko, prosto ograničeno, podmuklo, intrigantsko, sitno-karijerističko, ćiftinsko što je u svom malom životu videlo kraj i početak sveta”.
Ako ćemo ozbiljno govoriti o stvarima vere, ideje, slobode, o oslobađanju i preobražaju ličnosti, o borbi protiv kneza ovog sveta i njegovih legija, o istinskim ljudskim i božanskim vrednostima, lako bismo mogli doći do zaključka da je komunizam jedina istinska vera naših predaka. Ako ne računamo bogumile.