Masakr u osnovnoj školi, pokolj u Malom Orašju i Duboni, 17 mrtvih, više od dvadesetoro ranjenih, troje su još životno ugroženi. U međuvremenu su izvršena još tri femicida, zemlja je preplavljena nasiljem, strahom, očajem. Masovna trauma, bol, saosećanje, osećaj nesigurnosti, bes, nemoć. Hiljade i hiljade ljudi obišlo je OŠ “Vladislav Ribnikar” da položi cveće, upali sveću, oda poštu poginuloj deci i školskom čuvaru. Užasni događaji u Srbiji pogodili su i ceo region, proglašavani su dani žalosti, ljudi se okupljaju po ulicama gradova u susednim zemljama i pale sveće za mrtve. U Beogradu i drugim gradovima širom Srbije građani su se masovno okupili da kažu “ne” nasilju. Tuga je sve ujedinila.
Šta za to vreme rade oni koji imaju apsolutnu vlast u Srbiji? Predsednik Aleksandar Vučić se sedam puta obraćao javnosti. U tim silnim satima brbljanja nijednu reč utehe, saosećanja, ohrabrenja nije uspeo da izgovori. Gotovo neverovatno. Samo pretnje, represija, agresivnost, prenemaganje, glumljenje žrtve, njemu je najteže, Kosovo, pobedićemo u platama i penzijama, Hrvati ga mrze, svi lažu, CIA, zavere, naručili su tekst protiv njega, “New York Times” je valjda neki soroševski, tajkunski medij.
Srbija za nasilje
Ni predsednik države, ni premijerka Ana Brnabić, ni gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, ni predsednik Narodne skupštine Vladimir Orlić nisu se udostojili da odu do OŠ “Vladislav Ribnikar”, do Malog Orašja i Dubone, da odaju poštu mrtvoj deci i mladima, da budu sa svojim građanima. Niko cvet nije odneo. Nisu imali vremena valjda, bavili su se tzv. kriznim menadžmentom, kako sanirati posledice tragedije, kako da ih tolike smrti ne uzdrmaju na tronu, da slučajno ne izgube vlast.
Premijerka je skoknula do Užica, da obiđe lokalni odbor Srpske napredne stranke, da podeli direktive. Predsednik je usred dana žalosti održao sednicu Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Normalno, dok cela zemlja tuguje šta bi moglo da bude hitnije? Potom je zakazao kontramiting za 26. maj, kao odgovor na protest “Srbija protiv nasilja”. Hoće da pokaže kako naprednjaka ima više, pa će u te svrhe ponovo primoravati ljude širom Srbije da dođu na partijski skup. S kojom porukom? Srbija za nasilje?
Kad se dogode dve ovakve užasne tragedije u samo dva dana, kad postane belodano da je nasilje otišlo predaleko i da smo pod vladavinom Vučića & kamarile stigli na rub provalije, predsednikov odgovor na krizu je organizovanje kontramitinga, huškanje građana jednih na druge. U petak, 12. maja, održan je drugi skup građana “Srbija protiv nasilja”, toliko ljudi nije bilo na nekom protestu još od devedesetih. Građani su se okupili ispred Narodne skupštine, prošetali do mosta “Gazela”, blokirali saobraćaj na neko vreme i razišli se. Miran, dostojanstven skup, bez ijednog incidenta.
Hajdučka družina
Učesnike protesta Vučić, njegovi stranački dvorjani i propagandisti nazivaju ološem, hijenama, lešinarima, vucibatinama, nasilnicima, teroristima, ekstremistima, neprijateljima države, ljudskim talogom, monstrumima, bednicima, bitangama, mrziteljima Srbije, magarcima, pijanom i drogiranom ruljom… Samo da oni ostanu na vlasti, samo da zadrže novac i moć, sve drugo je nebitno, žrtve, ojađene porodice, ožalošćeni i uplašeni građani. Teška patologija.
Dok je trajao poslednji protest, predsednik države je okačio fotografiju na svoj Instagram profil, a na njoj – predsednik, premijerka i ministar finansija Siniša Mali. Sede nasmejani, razdragani, veseli. “Veseli se, srpski rode”. Prošlo je jedva nedelju dana od dva stravična masakra, roditelji su ostali bez dece, sahrane su održavane maltene do juče, cela zemlja je u šoku i jadu – a ovo troje se klibere u kameru. I to postavljaju po društvenim mrežama. I još pišu neke komentare koji bi trebalo da budu duhoviti. Hajde što nemaju zrno empatije, nego nemaju ni trunku srama. A izgleda da nemaju ni savetnike koji bi im rekli da postoje ekstremne situacije kad prosto moraju da glume da su ljudska bića, koliko god im to teško padalo.
Na protestu je jedna starija gospođa nosila transparent sa natpisom “Plači, voljena zemljo”. A oni koji vode tu ojađenu zemlju se krevelje i vesele nečemu. Plači, voljena zemljo, dok ti se tvoji krvnici smeju u lice. Dobro, nisu oni ni došli na vlast da bi rešavali probleme građana, već da bi se bahatili, bogatili i iživljavali. Naprednjačka kasta građane doživljava kao nepresušni resurs koji treba cediti bez milosti. Više liče na neku hajdučku družinu ili razbojničku bandu nego na političare.
U strahu su velike oči
Zamislimo da je Al Kapone ili Laki Lučano sa svojim klanom nekim čudom preuzeo vlast u nekoj zemlji. Tada nam ovakvi neljudski prizori ne bi delovali čudno, pomereno, kao da dolaze iz nekakve paralelne stvarnosti. Mada, posle desetak godina vladavine verovatno bi čak i mafijaška banda shvatila da ne može samo da pljačka, orobljuje, zlostavlja i ponižava podanike, nego da mora nešto i da im pruži, bar u ovakvim trenucima ekstremne krize. Verovatno bi i oni pokušali da liče na ljude, da se predstave kao osobe koje ipak imaju minimum saosećanja za druge, kao prosečna i normalna ljudska bića.
Naprednjačkoj kamarili tako nešto ne pada na pamet, oni samo dodaju gas, pojačavaju pritisak, sipaju uvrede i difamacije protiv građana sopstvene zemlje. Sasvim prirodno, za njih se ljudi dele na dve grupe. Jednu čine oni što ih održavaju na vlasti: poslušni, odani, potkupljeni, naivni, izmanipulisani, zabludeli. U drugu grupu spada svako ko nije za njih, to su sve izdajnici, autošovinisti, neprijatelji. Protiv ovih drugih sva su sredstva dozvoljena, njihov prethodnik Slobodan Milošević povremeno je pribegavao i ubistvima.
Srpski vlastodršci se od 3. maja zaista ponašaju potpuno nenormalno i pomahnitalo, čak i za njihove sopstvene nenormalne kriterijume. Možda ih treba i razumeti. Ako padnu s vlasti, neće izgubiti samo privilegije, novac, moć i sve što ide uz to. Razumno je pomisliti kako se boje da će izgubiti i slobodu, jer sami najbolje znaju šta su radili, mnogo bolje od nas koji samo pretpostavljamo i sumnjamo. Znajući kakvi su naši političari, to možda i nije mnogo verovatno, ali u strahu su velike oči.
Ni srca ni duše
Radikalno odsustvo empatije kod predstavnika vlasti deluje šokantno, ali i to je samo optička varka. Da bi se neko uopšte uspeo do vrha naprednjačke partijske lestvice, da bi postao visoki državni funkcioner, neophodno je da bude potpuno ravnodušan prema ljudskim bićima. Od kandidata za političko napredovanje zahtevaju se praktično sociopatske osobine. Ko ih nema u dovoljnoj meri, partija će mu pomoći da ih razvije.
Na kraju, celoj toj bulumenti nije žao ni pobijene dece u Sarajevu, ni preko osam hiljada streljanih Srebreničana, ni žena i dece koji su pakovani u hladnjače i sahranjivani u masovne grobnice; nije im žao desetina hiljada mrtvih, miliona raseljenih, nije im žao nebrojenih uništenih života. Nije im žao ni žitelja sopstvene zemlje koji su stradali od Miloševićevog režima devedesetih. Nije im žao ni onih koji su stradali tokom poslednjih desetak godina, tokom naprednjačke vladavine.
Nije žao ni ovima što su svoje prste direktno umešali u apokalipsu, a nije ni ovim mlađima što su u bandu ušli malo kasnije. Zašto bi onda imali bilo kakvo saosećanje za žrtve pobijene u dva jeziva majska masakra? Nemaju ti ljudi ni srca ni duše, imaju samo partijske knjižice i ono što su oteli od sopstvenog naroda.