Kad me ščepa duhoklonuće jer mi je duša lasnolomna, zabasam u zascenak i zascenje, pa se bacim na uzrenje dok mi na um ne ljosne kakva opazica ili prohujak, onda se više ne čuvstvujem obesuštinjeno, večnutak je moj beznemož, takav mi je umosklop, sav satkan od svetlozarja.
Nije lako dokonati na kom je jeziku napisana prethodna rečenica, liči na naš ali i nije baš, možda bi se najkomotnije osećao pod nazivom novosrpski.
U njoj je upotrebljeno 12 reči koje su imale čast da učestvuju na takmičenju za “najlepšu novu srpsku reč”. Na pobedničkom postolju našla se reč duhoklonuće koja bi trebalo da zameni depresiju, mada su šanse da se to zaista desi ravne nuli i ništici.
Dobro, lepo je smišljati nove reči, igrati se rečima i jezikom, to je jedna od uobičajenih ljudskih aktivnost, kad im zatreba neka reč koje u jeziku nema ljudi je naprosto smisle, obično bez konkursa i propozicija. Tako su, na primer, smislili reči kao što su plastenik, matematičarka, nesnađen, ufolijati, krajputaš, česmovača, roba, zamrzivač, neboder… Niko ih više i ne doživljava kao neologizme, naprosto su bile potrebne da označe nešto postojeće.
Manjina u rođenom jeziku
To sa narečenim takmičenjem nije slučaj, motivi su ponešto drugačiji, konkurs je pokrenut zbog navodnog pogubnog uticaja tuđica, zarad očuvanja srpskog jezika, jer je sve srpsko po definiciji ugroženo. Opsada srpskog jezika traje već vekovima, a poslednjih decenija je toliko uzela maha da će srpske reči uskoro postati manjina u rođenom jeziku. Najezda stranih reči je opasnija od najezde skakavaca ili okupacionih sila. Okupator dođe i prođe, a reči koje smo, potaknuti tradicionalnim srpskim gostoprimstvom, primili na konak naivno se vodeći poslovicom “Svakog gosta za tri dana dosta”, vrlo brzo puste korenje na našem tlu, ubace se u svakodnevni govor i ne mrdaju odatle.
Istina, srpski jezik je najlepše okruženje za svaku reč-izbeglicu, nema bolje jezičke klime nigde na svetu, tako da nije nikakvo čudo što strane reči, kad jednom uđu u naš jezik, više nemaju nameru da se vrate u domaju. Tuđice su se toliko namnožile da su počele da ugrožavaju naš duhovni prostor, zauzimajući sve veću jezičku površinu. Srpski jezik je kuća našeg bića, kuća u koju su se bespravno uselili tuđinci, ni broj im se više ne zna, nije daleko dan kada ćemo postati podstanari u sopstvenom otuđenom domu.
I ne spoznaj štogod tuđe
Hajka na tuđice, pozajmljenice, reči stranog porekla ponavlja se s mene pa na uštap, ponekad i češće, u okviru redovnih rituala odbrane izmaštane autohtonosti nacionalnog bića, žića, jezika, identiteta i ostalih – da izvinete na još jednoj tuđinštini – ekskluziviteta. I sama imena koja nadevamo ovoj sorti reči govore mnogo o svetonazoru (da ne kažem veltanšaungu) iz kog su potekle. Tuđice podrazumevaju zatvoren svet, mitsku Arkadiju koju ugrožava nešto strano i tuđe, zlo koje je uvek s onu stranu brda, nikad naše, uvek iz nekog drugog tabora, dakle – tipična manifestacija (da ne kažem projavljivanje) duha palanke. Kako ironično reče pesnikinja Mirjana Stefanović: “I ne spoznaj štogod tuđe, / jer će tuđe da ti uđe”.
Pozajmljenice su nehotično duhovite: neke reči smo pozajmili iz drugih jezika, uzeli smo ih na ne neko vreme, pa ćemo ih vratiti pravom vlasniku kad nam više ne budu trebale. Reči stranog porekla su, pak, najvernije realnosti. Neke reči imaju strano poreklo, dokotrljale su se iz nekih drugih jezičkih predela, ali pošto su se odomaćile, pošto ih upotrebljavamo na sveopštu polzu (da ne kažem korist), onda one zapravo više nisu strane reči, već su postale sastavni, prirodni deo našeg jezika. I šta je tu onda problem? Zar nismo svi mi, govornici jezika, njegova čeda, stranog porekla – došli smo iz ničega i vratićemo se u ništa, a na ovom svetu stranstvujemo?
Odbrana i zaštita
Srećom po etničku čistoću srpskog jezika, čuvari naše baštine na vašaru taštine su uvek budni, jer neprijatelj našeg neprijatelja nikad ne spava. Nažalost, ni najverniji kerberi tradicije, autohtonosti, autentičnosti, jedinstvene duhovnosti u svemiru i sličnih izmislica nisu se odvažili da svoje namere sprovedu do kraja. Nakon propasti projekta Velika Srbija, kad već nismo sačuvali srpske zemlje na okupu, red je da bar sačuvamo ovo malo jezika što nam je preteklo, i da opet budemo pred bitkama i u bitkama koje za sada nisu oružane, ali ni takve nisu isključene.
Zato je neophodno sprovesti radikalne mere, ove polovične sa pojedinačnom borbom protiv pokoje tuđice nisu dale rezultate. Pošto tuđice, po opštem uverenje malokalibarskih lingvista i slobodnih strelaca, ugrožavaju srpski jezik, jedino rešenje je proterivanje svih reči stranog porekla. Dakle, staro, dobro etničko čišćenje jezika. U te svrhe valjalo bi doneti Zakon o odbrani i zaštiti ugroženog srpskog jezika od tuđica svih rasa, vera i boja. Zakonom treba zabraniti upotrebu stranih reči, izraza i srodnih jezičkih zaraza. Kršenje ovog zakona biće kažnjavano odsecanjem jezika, a pismenima će ovlašćeni državni dželat (da ne kažem glavoseča) otfikariti i obe šake.
Zakonom će se utvrditi da su strane reči listom lažni azilanti (da ne kažem utočištarci) koji zloupotrebljavaju našu gostoljubivost da bi uživali u visokim lingvističkim standardima i baškarili se u blagostanju i komforu srpskih rečenica, usput nagrizajući našu leksiku svojim tuđinskim otrovima, tako da će sve strane reči biti proterane u postojbinu, sa doživotnom zabranom ulaska na teritoriju srpskog jezika.
Nije nego
Umesto tih omraženih tuđina, tuđica i tuđinčića, smislićemo domaće reči za lokalnu upotrebu. Nije bendžo, nego – američke gusle; nije biologija, nego životoslovlje; nije daktilografija, nego prstopisanije; nije epohant, nego vremenik; nije eritrodermija, nego crvenokoštvo; nije eshatologija, nego krajeslovlje; nije individualizam, nego jedinkizam; nije team building, nego družbogradnja; nije karantin, nego četrdesetica; nije aspirin, nego nebol; nije antibiotik, nego ubica na mrtvo; nije cipela, nego pokondireni opanak; nije bensedin, nego umirko; nije moler, nego soboslikar; nije plagijat, nego ukradenica; nije kliše, nego izlizanica ili oveštaj; nije Tao, nego Drum; nije spam, nego neželjenik; nije marketing, nego lažarina; nije arija, nego pevanija; nije aparat, nego sokoćalo; nije bibliofil, nego knjigoljubac; nije tetovaža, nego kožopisanije; nije mobilni, nego pokretni; nije frižider, nego hladilica; nije bojler, nego vodovar; nije respirator, nego disalica; nije jastuk, nego glavopoložajnik; nije večnost, nego vazdabivanije; nije aritmetika, nego čislopoznanije; nije majstor, nego kvariš; nije dekonstrukcija, nego – pitaj boga, sklop-rasklop, tako nešto.
Uostalom, nema boljeg čuvara etničke čistoće jezika od poezije. U to ime, jedna pesma.
Udruženi pesnički poduhvat
tamo gde su srpske reči
tamo su srpske pesme
sve reči treba da žive
u jednoj poemi
velikoj poeziji
potreban je veliki prostor
granice srpske poezije
protežu se na liniji
zverinjak-bezakonje-hajdučija-ćeranija
od vremena zla do vremena zmija
prostor pesme prvo treba očistiti od tuđica
tuđice kvare pesnički poredak
ugrožavaju naša goloruka slovesa
našu verbalnu nejač
ne uklapaju se u poetiku krvi i tla
zagađuju duhovni prostor
tuđice su zaposele
sva ključna mesta u poeziji
terorišu i eksploatišu
nevine srpske reči
tuđice su strana tela
u jeziku najstarijem
zli jezici poturaju klipove
u stihove našeg napretka
neophodna je opšta mobilizacija reči
koje se organizuju u stihove
po sistemu crnih trojki
stihovi se udružuju u strofe
i redovno postrojavaju
refleksivna lirika osmišljava
poetski projekat čišćenja
eks katedra
združena operativna komanda
sprovodi pesničke zamisli u delo
strofa za specijalne operacije
postavlja nagazne rime
između redova
smotru uniformisanih pesničkih rodova
redovno vrši otac lirske nacije
ili neki drugi arhaizam iz akademije
iz poezije proterati sve tuđice
u najhitnijem sroku
njihove kuće opljačkati pa spaliti
pokupiti sve vrednije pesničke slike
i deponovati ih u nacionalni muzej
otvoriti logore za nepodobne reči
premlaćivati ih metaforičnim pendrekom
koji bukvalno lomi kosti
uterivati im asonancu u aliteraciju
čupati im maternji jezik
dok se ne oglase onomatopejom
urlikom ranjene zveri
reči ženskog roda silovati
poetskom kiticom
u desetercu
u njih posaditi srpsko seme
tako se pesnički jezik podmlađuje
tvorbom novih reči
turcizme nastanjene u urbanoj poeziji
treba granatirati
dok se ne raspadnu na slova
na krhotine grafema
dok od njih ne ostanu
ni znaci interpunkcije
pogotovo pretvorni zarez
koji nas podseća na polumesec
veliki pesnik ratko mladić
i njegove stilske formacije
streljali su 8000 stranih reči
za samo nekoliko dana
to je remek delo
etnički čiste književnosti
nož žica rečenica
neke reči su vrednije od drugih
kosovo je najskuplja srpska reč
albanac je najjeftinija srpska reč
kroz neke reči teče prljava krv
koju treba pustiti na slobodu
neka se sliva po marginama
neka lipti u širokim mlazevima
papir trpi sve
dok traje rat
poeziju će svi pisati
nožem i puškom, tenkom i haubicom
a kad zaokružimo pesničku teritoriju
i stvorimo državu kojom će vladati
kralj pesnika
krenućemo u obračun
sa unutrašnjim neprijateljima
reči-izdajice, reči-beskućnice
reči odštampane sumnjivom bojom
rečenice izvučene iz konteksta
pesme koje pozivaju na pobunu
protiv pesničkog poretka
žanrovski hibridi
iz mešovitih brakova
neka se dobro pričuvaju
jer će biti borba neprestana
sveta srpska zemlja je tlo
natopljeno poezijom