Sastali se 1861. godine u Novom Sadu mladi Laza Kostić i stari bardovi Jovan Jovanović Zmaj i Stevan Vladislav Kaćanski e da bi napisali pesmu koju bi svekoliko srpstvo prihvatilo kao svoju narodnu himnu. Večerali u kafani kod „Zelenog venca“, pa odmah zaseli da smišljaju stihove, ali džaba, ne ide pa ne ide. Celu noć su probdeli, himnu nisu napisali. A atmosfera je bila savršena za takav poduhvat. Kako piše Laza Kostić u „Knjizi o Zmaju“, komentarišući neuspeh pesničke trojke: „A baš je bilo sve u nama i oko nas puno i krcato Srpstva i bratstva“. Piše Kostić da se u to doba, „u zanosu tadašnje srbomanije ili avtoidolatrije“, jedan njegov vršnjak, najverovatnije Damjan Pavlović, „obesmrtio čak i uzvikom ‘Srbin je Bog!'“
Dalje Kostić objašnjava o kom se Bogu radi: „I to nije bio onakav bog što ga npr. imaju na umu Madžari kad reku: ‘Magyarok istene (bog Madžara)’, jer to je samo njihov, a oni dopuštaju svakom drugom da može imati svog. Ali onaj ‘Bog Srbin’, to je bio onaj pravi, jedini, opšti Bog, onaj Savaot, Jehova, Alah il-Alah, kome se sav bogodušni svet moli i klanja. On je tada bio Srbin!“ Nije ovo usamljen primer nacionalne megalomanije, u to doba se pevalo:
Srbin mi otac, Srbkinja mati,
Deda mi beše kolena tog,
I nebo samo srbske je boje,
U njemu gore Srbin je Bog!
Srbin, Srbin über alles
Obogotvorenje nacije dobilo je svoj konačni izraz u etnifikaciji Boga koji se, izgleda, na nebeskom popisu stanovništva izjasnio kao Srbin. To je najviša tačka do koje može ići sumanutost nacionalističke mitologije u svojoj naivnosti i tupoumnosti. Bilo bi zabavno razraditi osnovnu postavku ove specifične teologije i primeniti je na čitavu nebesku hijerarhiju. Ako je Bog Srbin, nema sumnje da su i anđeli iste nacionalne pripadnosti, a iz toga neminovno proizlazi da je i đavo – Srbin. To baš i nisu imali na umu zajapureni romantičari, njima je bilo samo važno uzdići sopstvenu naciju na najviši zamislivi pijedestal, u rajsko naselje.
Jovan Skerlić navodi silne slične primere nacionalne megalomanije tog vremena. O tadašnjoj društvenoj atmosferi rečito govori odlomak iz „Avtobiografije“ Nikanora Grujića, pesnika, pisca i vladike pakračkog, u kojem opisuje u kom ga je duhu vaspitavao otac, siromašni baranjski učitelj: „Nikad nisam čuo iz njegovih usta take pripovetke, u kojoj bi bio drugi ko bolji od Srbina. Ako je pripovedao o latinskim školama, Srbin je u njima bio najbolji đak; gde su se rvali Srbi i Mađari, Srbin je oborio Mađara; gde su se tukli Srbi i Nemci, jedan je Srbin rasterao po pet-šest Nemaca; gde su podizali Srbi, Mađari i Nemci kakav težak kamen, Srbin ga je podizao, drugi nisu mogli“.
Skerlić navodi i istinitu anegdotu koju je često prepričavao Jaša Ignjatović, kao sliku i priliku srpskog ponosa: „U jednom ovećem društvu bio samo jedan Srbin, zalutao kao soko među vrane. ‘Pitaju ga je li Francuz; Srbin odgovori: ‘Nešto više’. – ‘Je li Englez?’; opet odgovori: ‘Nešto više’. ‘Je li Rus?’ – ‘Nije, nešto više’. Kad poslije pogađaju jednako; pitaju ga napošljetku je li Turčin, ili Kinez? Pa kad ne mogoše pogoditi, onda ga zamoliše da im kaže šta je. Onda se moj Srbin ispravi i namršti, pa zakovrčivši brk, s ponosom reče: ‘Ja sam Srbin!'“ Što bi rekao naš narod: Srbin, Srbin über alles, über alles in der Welt.
Ludilo veličine
Celokupna imaginacija tog doba kretala se u koordinatama samoveličanja bez osnova i isticanja sopstvene superiornosti: srpska istorija je bila najslavnija, srpske narodne pesme bile su bolje od Homerovih epova, srpski junaci su bili najhrabriji, srpski jezik najmilozvučniji i najlepši, a srpsko pismo najsavršenije na svetu. Danas sve te megalomanske halucinacije zvuče komično, a delovale bi i simpatično da su smeštene tamo gde im je mesto, u ropotarnicu prošlosti, kao kuriozumi jednog prohujalog vremena. To vreme, međutim, nije prošlo, a iste grandomanske priče slušamo još od druge polovine osamdesetih.
Ludilo veličine doseglo je viši nivo u teorijama tzv. autohtonističke škole, a knjiga „Srbi, narod najstariji“ Olge Luković-Pjanović brzo je postala bestseler. Na sve strane širile su se teorije o tome da Srbi naseljavaju Balkan još od neolita, da su Trojanci takođe bili Srbi, da su Grci nastali od Krićana i Srba, a postoji mogućnost i da su Srbi stariji od ameba. Ponovo moramo da slušamo galamu o slavnoj srpskoj istoriji, o Srbima kao najslobodarskijem narodu na planeti, o Srbima kao državotvornom narodu, o srpskoj veličini, moći i nadmoći.
Oživela je čak i ista nacionalistička teologija, samo je ovog puta ne propagiraju zabludeli romantičarski pesnici, već ratni zločinci i njihovi raspevani megafoni. Baja Mali Knindža ima pesmu „I Bog je Srbin“, a čuvena je rečenica „Bog je Srbin i on će nas čuvati” koju u kameru izgovara Nikola Jorgić koji je na suđenju u Nemačkoj proglašen krivim za genocid i osuđen na četiri doživotne robije.
Sanjarije o oslobođenju i ujedinjenju
Nacionalna uobraženost XIX veka donekle je razumljiva, vidi se iz aviona da je reč o najobičnijoj kompenzaciji. Hvalisanje sopstvenom umišljenom veličinom javilo se kao logična psihološka reakcija na ubogu stvarnost. Umesto da otvore oči i realno pogledaju svet oko sebe, da vide siromašno, nepismeno, zaostalo stanovništvo kao posledicu nesrećnih istorijskih okolnosti i vekovnog podređenog položaja i robovanja drugima, pa da onda razmisle kako to neveselo stanje menjati – naši su se intelektualci dali na nacionalno fantaziranje, na veličanje tog istog ubogog naroda koji od njih očekuje nekakvo rešenje, smernicu, viziju, putokaz u budućnost.
Sve je bilo podređeno sanjarijama o oslobođenju i ujedinjenju srpstva, od književnosti i istorije, pa do čitavog društva. Svi prešni poslovi odlagani su za kasnije, kad se obnovi Dušanovo carstvo, kad za to dođe vreme (koje nikad nije stiglo na naš zabačeni peron, takav mu je red vožnje). Karakterističan je primer Ilariona Ruvarca, začetnika kritičke istoriografije kod nas, koji je došao na revolucionarnu ideju da se istorija mora pisati na osnovu činjenica i dokumenata, a da su pesme i predanja o Kosovskom boju i drugim istorijskim događajima „narodno iliti pučko pričanje“, pa je zato proglašen nerodoljubivim istoričarem, čovekom koji slabi borbenu gotovost, takoreći izdajnikom.
Kritikujući Ruvarca što se preko svake mere odao činjenicama, Jaša Tomić je pisao da se i istorija stavila „u službu velike misli oslobođenja”, a Ruvarac pokušava da dokaže kako je srpski narod „poslednji“, “kako naš narod nije ništa i nema ništa”. Zanimljivo je kako Tomić hvali poete i istoričare koji su svoje pero stavili u službu nacionalne stvari: “Ondašnja ‘omladina’ je pevala. Pevala istoriju, pevala politiku, pevala ekonomiju, i da je mogla da peva hemiju, ona bi je pevala. Vrlo prirodno! Niti je onda bilo vreme da se bogatimo, niti da istražujemo koga je baš dana umro car Uroš, niti smo žudeli da pronađemo nov metal… I istorik je pevao”.
Snohvatice kao sušta realnost
Prođoše vek i kusur od tog doba, a još nije došlo vreme da se bogatimo, istražujemo, da otkrivamo nove metale i uopšte da se bavimo zaludicama, naučnim i umetničkim otkrićima, ekonomskim napretkom društva, izgradnjom institucija, stvaranjem uslova za život dostojan čoveka i podsticajne atmosfere za razvoj svakog pojedinca. Sve vredno što se na tim poljima događa i dalje je pod sumnjom, na margini, potisnuto i skrajnuto, prepušteno samo sebi. Mnogi koji bi da se bave istraživanjima i otkrićima otišli su u neke druge sredine koje ne troše svu svoju energiju i resurse na nacionalne halucinacije, već se posvećuju znanju, učenju, razvoju, inovacijama u svim oblastima ljudskog duha i praktičnog delovanja. Priče o oslobođenju i ujedinjenju svih Srba u jednu državu nisu prestale, onomad su zagovornici te himere priredili jugoslovenskim narodima omanju apokalipsu, a danas ista avet luta po dušama, samo pod imenom “srpski svet”.
Primanje snohvatica za suštu realnost, opsesivno, gotovo fetišističko vezivanje za sporedne probleme kao da su najprešniji na svetu, gubljenje vremena u koještarijama nisu bili izuzetak, već pravilo. Iza te usredsređenosti na fantazmagorije stajalo je zapravo bekstvo od stvarnosti, nemoć da se pogleda istini u oči, da se stvari vide onakvima kakve jesu, ma koliko to bolno bilo. Dovoljno je prisetiti se višedecenijske borbe na život i smrt oko Vukove reforme jezika i pravopisa, u kojoj su se bile bitke oko nasušnih problema kao što je, na primer, da li je ispravno reći tačka ili točka.
Skerlić sumira čitavu halabuku: “U trenutku kada je trebalo stvarati književnost, ono malo srpskih književnika podelilo se na dva krvno zavađena tabora, koji su najveći deo svojih sposobnosti i svojega vremena trošili na filološke i ortografske diskusije”. I to usred stanovništva koje je ogromnom većinom bilo nepismeno. Skerlić podseća na očiglednost da “ni francuskoj, ni engleskoj, ni ruskoj književnosti nije smetao etimološki pravopis, koji je na kraju krajeva samo forma i konvencija”. Što je drugde puka konvencija, kod nas je suštinsko pitanje od kog zavisi sudbina kulture, literature, duha, nacije i svega na svetu. Jedno slovo – jedan glas, to je spas za sve nas.
Ništa posebno
Nije srpski narod bio “poslednji”, ali je istina i da nije bio prvi, kako su to utvarali nacionalni romantičari. Nije Ruvarac nastojao da dokaže “kako naš narod nije ništa i nema ništa”, ali je istina i da naš narod nije bio bogznašta i da nije imao mnogo šta, pogotovo u poređenju s nacijama koje su naprosto imale više sreće. Umesto što su fingirali nadmoć nad Englezima, Francuzima, Nemcima i Rusima, naši pisci su prosto mogli da, za početak, uporede književnost ovih naroda sa srpskom, pošto im je ta oblast bila najbliža, pa da posmatraju sebe realnije, sa malo više skromnosti.
Nije tu srpski narod nikakav izuzetak, u istom položaju su bili svi narodi širom sveta koji su bivali porobljeni, a mnogi su prošli neuporedivo gore i znatno kasnije započeli sa emancipacijom. Čak ni ovo dvovekovno batrganje, dezorijentisanost, glavinjanje, neuspešni pokušaji stvaranja pristojne države – nisu izuzetak. Cela Južna Amerika započela je proces oslobađanja i stvaranja država otprilike u isto vreme kad i Srbija, čitav jedan kontinent nije do dana današnjeg dosegao željeni stepen razvoja, demokratije, poštovanja ljudskih prava, ekonomskog napretka, društvenog pluralizma. Postoji izvesna mogućnost da to baš i nije tako lako kao što se priča.
Neprekidno busanje u prsa koje probija uši, uzdizanje svoje nacije, samohvastanje, manija veličine, naduvenost, prekomerni ponos, posmatranje sebe kao nečeg posebnog i izuzetnog postali su sastavni deo atmosfere, takoreći vazduh koji dišemo. Otuda silne lamentacije nad zlehudom sudbom koja nas je zadesila, poput kakve elementarne nepogode, a svakom je jasno da zaslužujemo bolje. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što imamo protekciju na najvišem mestu, tvorac vaseljene je naše gore list, što je sasvim logično budući da smo nebeski narod.
S obzirom gde smo i kako smo, moguće je da naš daleki onostrani rođak nije sklon nepotizmu, već da nas je prepustio pukom kauzalitetu, te da i za nas, kao i za sve ostale, važi nesalomivi zakon uzročno-posledičnih odnosa. U tom jeretičkom slučaju koji nije baš sasvim nemoguć, morali bismo da se odreknemo iluzije da smo jedinstvena pojava u vaskolikoj vaseljeni i da za nas važe neka specijalna pravila. Spustimo loptu, utišajmo nacionalnu histeriju i pogledajmo u ogledalo: nismo ništa posebno, ljudska zajednica poput stotina drugih, čist prosek, mediokriteti među narodima. Sa te skromne polazne tačke nešto pametno bi se i moglo napraviti. Od megalomanije i ludila veličine niko dobra nije video. Ni mi sami, a još manje oni koji imaju nesreću da žive pored nas.