Portparolka ruskog zločinačkog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova zgražava se nad rusofobijom koja je zahvatila svet. Pod rusofobijom službenica Kremlja podrazumeva svaku osudu ruske invazije na Ukrajinu. Naši vrli putinofili po Večernjim novostima, Pečatima i ostalim Novim standardima već danima nariču nad konačnim sumrakom trulog Zapada koji se odao kensel kulturi preko svake mere, pa par slučajeva otkaza ruskim umetnicima koji nisu osudili Putinovu agresiju predstavljaju kao opštu apokalipsu.
Niko od njih ne pominje brojne tekstove u zapadnjačkim medijima u kojima se razdvajaju ruska kultura i ruska država, te ozbiljno promišlja ovaj problem. Nisu ljudi navikli na društva u kojima različiti glasovi imaju podjednako pravo na postojanje, njima je mnogo bliži jedan komandni centar iz kojeg se propisuju direktive i obavezna mišljenja, bez tih odvratnih dijaloga, rasprava, argumenata, ubeđivanja i uopšte razmišljanja.
Za to vreme ruske trupe po Ukrajini takođe sprovode kensel kulturu naveliko u okviru specijalne vojne kensel-operacije. Kenselovali su baletskog igrača Artjoma Dacišina, glumca Pašu Lija, pozorišnu i televizijsku glumicu Oksanu Šveć i mnoge, mnoge druge. Ruska država na stranom terenu ima specifičan model kenselovanja – otkazivanje se vrši bombom ili granatom, jednom zauvek. Otkaz iz života.
Hapšenje, logor, otrov, kućni pritvor, robija
Kenseluje ruska armada bez ikakvog kriterijuma, sva zanimanja, žene, decu, starce, bebe, sve uzraste, od sedam do sedamdeset sedam godina, pa i šire. Ne zadržavaju se Putinove oružane snage na otkazivanju ljudi, već s podjednakom efikasnošću kenseluju privatne kuće, stambene zgrade, vrtiće, umetničke škole, pozorišta, skloništa, porodilišta, bolnice, staračke domove. Bez obzira da li u tim objektima ima ljudi ili ne, njima ljudski život ionako vredi manje od zarđale kopejke. Kenseluju ognjem i mačem čitavu jednu zemlju, jer ona po suludoj imperijalnoj logici ne treba da postoji. Ili će Ukrajinci biti Putinovi robovi ili ih neće biti.
Na domaćem, ruskom terenu za kenselovanje je uglavnom zadužena policija uz pomoć tajnih službi, a tu su i mafijaške snage da pomognu, kad zatreba. U Rusiji je ionako teško razlikovati ove kategorije, sve je prepleteno. U proteklih par decenija Putinove vladavine kenselovano je na desetine novinara raznim ubilačkim sredstvima, politički protivnici su tretirani otrovom i robijom, a nepokorni umetnici radnim logorima, kućnim pritvorima i raznim vrstama zlostavljanja. Članice benda Pussy Riot Marija Aljohina i Nadežda Tolokonikova završile su u zatvoru zbog performansa u Hramu Hrista Spasitelja, pozorišni i filmski reditelj Kiril Serebrenikov proveo je godine u kućnom pritvoru, Putinova omladina je javno spaljivala knjige Vladimira Sorokina na ulici, a usput su ga optuživali za ekstremizam i ruganje vrednostima pravoslavne crkve.
Kenselovanje Božjih zapovesti
U međuvremenu je praksa policijskog kenselovanja drastično proširena, pa se iza rešetaka našlo petanestak hiljada demonstranata protiv rata u Ukrajini. Neki su uhapšeni jer su nosili prazan transparent, bez ikakvog natpisa, a jedna devojka je privedena zbog teške blasfemije – nosila je transparent na kojem je pisalo: „Šesta zapovest: Ne ubij!“ I to ispred pravoslavne crkve! Tim antiputinovcima stvarno ništa nije sveto, a posle kukaju kad ih policija pendreči, šamara i preti im silovanjem. Zato je ruska država lepo zapretila kaznom zatvora do 15 godina svakome ko proslovi nešto istinito o ruskom satiranju Ukrajine.
U žargonu totalitarnog sistema to se zove – širenje lažnih vesti. A istina je ono što kažu gospodari države i vaskolikog stanovništva, s tim što ta istina može da se menja, budući da zavisi samo od ljudske samovolje, a ne od mrskih činjenica i realnosti. Ruska država kenselovala je i malobrojne preostale slobodne medije, kao i neke društvene mreže. Nezavisni mediji i internet samo prave probleme tiraninu, sve je bilo mnogo jednostavnije u vreme neprežaljenog druga Kobe, tad se znao neki red. A ni carska Rusija nije bila loša, iako znatno manje radikalna u progonu slobodne reči, uprkos silnim naporima cenzure, crkve i čitavog državnog aparata, pogotovo u vreme Nikolaja I.
Zločin u ime naroda
Ako već pričamo o ruskoj kulturi, možda nije zgoreg pomenuti da su se stotine pisaca, umetnika, muzičara, profesora, novinara i intelektualaca pobunile protiv rata. Pomenuti Sorokin je odmah po početku agresije napisao tekst protiv Putina, tvrdeći da „njegov cilj nije Ukrajina, nego zapadna civilizacija. Mržnju protiv nje sisao je s crnim mlijekom KGB-a”. Sorokin nema nikakvih iluzija ko je odgovoran za Putinovo samovlašće koje je na kraju dovelo do razaranja Ukrajine: “Tko je kriv? Mi, Rusi. I morat ćemo nositi tu krivicu dok se Putinov režim ne sruši. To rušenje nadolazi. Napad na slobodnu Ukrajinu početak je njegova kraja”.
Ruski pisac u emigraciji Mihail Šiškin u otvorenom pismu poručuje nešto slično: “Ja sam Rus. U ime mog naroda, moje države kao i u moje lično ime, Putin čini monstruozan zločin. Putin nije Rusija. Rusija oseća bol i stid. U ime moje Rusije i u svoje ime, molim Ukrajince za oproštaj. Isto tako znam da zbog svega što se tamo čini, nemoguće je oprostiti”. Najbolji deo ruske inteligencije uvek je bio protiv autokratske vladavine, bar u poslednjih dvesta godina, još od Puškina, Hercena, Turgenjeva i Bjelinskog, pa sve do naših dana.
U toku je novi talas ruske emigracije, iz Putinovog izolovanog budžaka beži ko god može. Primabalerina Boljšoj teatra Olga Smirnova napustila je Rusiju, karijeru će nastaviti na trulom, kenselujućem Zapadu, u Holandskoj nacionalnoj operi u Amsterdamu. “Nikada nisam mislila da će me biti sramota zbog Rusije”, rekla je Smirnova. Iz Rusije je emigrirala i znamenita spisateljica Ljudmila Ulicka. Rusiju je napustila slavna pevačica Ala Pugačova sa mužem komičarom Maksimom Galkinom, filmski reditelj Timur Bekmakbetov pobegao je u Izrael, otišli su i reditelj Kantemir Balagov, scenarista i glumac Semjon Slepakov, filmski kritičar Anton Dolin, glumica Čulpan Hamatova, pevač Valerij Leontjev, pesnikinja Vera Polozkova. Iz Rusije je emigriralo i preko 150 novinara otkad je Putin započeo rat, a usput krenuo sa zatiranjem slobode govora u svom spahiluku.
Dobro utabanim putevima egzila
Pre par dana iz Rusije je emigrirala i čuvena rok zvezda Zemfira, “ruska Dženis Džoplin”; zajedno sa svojom partnerkom, glumicom Renatom Litvinovom otputovala je u Pariz. Pre odlaska, Zemfira Talgatovna Ramazanova objavila je na svom YouTube kanalu novu verziju pesme “Ne pucajte” (“Nje streljajte”) sa snimcima na kojima se vide jeziva razaranja u Ukrajini i slike sa antiratnih protesta u Moskvi. Prethodno je izbrisala stotine snimaka sa svog kanala, ostavila je samo ovu protestnu pesmu i obradu pesme “Pusti” ukrajinskog benda Okean Eljzi. Sa instagrama je takođe sve obrisala, ostao je samo natpis: “Ne ratu!”
Kad se Zemfira krajem devedesetih pojavila na sceni, starije generacije ruskih rokera zamerale su joj što nije direktnije politički angažovana. A ona je pevala o ruskoj stvarnosti, o mladim zavisnicima od heroina, o umiranju od AIDS-a, o beznadežnoj atmosferi odrastanja u postsovjetskim radničkim naseljima kakva je bila i njena Černjikovka u Ufi, glavnom gradu Baškirije. Danas više ne bi imali šta da joj zamere. Zato je tu poslanik Putinove Jedinstvene Rusije Sultan Hamzajev koji predlaže da se svima koji napuste otadžbinu u ovako sudbonosnom trenutku zabrani povratak. Pošteno, ionako neće imati gde da se vrate, previše ih je otišlo, do sada oko 200.000, a to je tek početak. Mesta u logorima će ionako biti popunjena “petokolonašima” koji ne uspeju da se domognu slobodnog sveta, kako je kremaljski hazjajin nedavno najavio u svom staljinističkom govoru.
Mnogi ruski umetnici krenuli su dobro utabanim putevima egzila, prateći svoje brojne prethodnike: Ivana Bunjina, Vladimira Nabokova, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, Gajta Gazdanova, Sergeja Dovlatova, Sašu Sokolova, Nikolaja Berđajeva, Lava Šestova, Nataliju Gončarovu, Sergeja Bulgakova, Ninu Berberovu, Zinaidu Hipijus, Vasilija Kandinskog, Sergeja Rahmanjinova, Igora Stravinskog, Olgu Preobražensku, Fjodora Šaljapina, Vaclava Nižinskog i nebrojene druge ruske emigrante. Pod sloganom: kenseluj Rusiju pre nego što ona kenseluje tebe.
Propašćemo u ovoj mukloj tišini
Oni koji ostanu u Rusiji u ovom najmračnijem času dobro znaju šta ih čeka, takođe na osnovu bolnog iskustva prethodnih generacija. Progon, zlostavljanje, šikaniranje, cenzura, hapšenje, robija, logor, smrt – tako izgleda lepeza sredstava kojima su ruski tirani oduvek satirali sopstvenu kulturu i njene nepokorne delatnike. U najboljem slučaju moraće da pognu glavu i priklone se novom poretku, izdajući i sebe i umetnost i sve što im je nasjvetije. U Staljinovo doba nekima ni ovakvo intelektualno samoubistvo nije pomoglo da sačuvaju živu glavu. Putin je već najavio samopročišćenje društva od izdajničkih izroda i ostale gamadi, to neće biti lep prizor.
Za to vreme, Ukrajinci u Odesi i po drugim gradovima, ili po onome što je ostalo od njihovih gradova nakon ruskog “oslobođenja” bombama i granatama, pokušavaju da sačuvaju kulturno nasleđe od najezde Putinovih rušitelja i ubica. U to nasleđe spadaju i dela ruskih umetnika, tako da Ukrajinci sad čuvaju i rusku umetnost od ruske vojske. A Putinova armada roka sve, bez razlike, svejedno im je da li granatiraju spomenik žrtvama Holokausta ili pravoslavnu crkvu koja pripada njihovoj, Moskovskoj patrijaršiji. Nema te građevine koja ne zaslužuje da bude pretvorena u prah i pepeo, nema tog ljudskog bića koje ne treba preinačiti u kašu mlevenog mesa, pred ruskom bombom svi na svetu su apsolutno jednaki.
Što bi rekla Zemfira u pesmi “Ne pucajte”, u slobodnom prevodu na srpski: Nemojte ćutati, propašćemo u ovoj mukloj tišini.