Čuveni francuski bogoslov otac Bodlerije Splinopariski rekao je u jednoj svojoj propovedi: “Najveće lukavstvo demona je u tome da nas ubedi u to da ne postoji”. Ima ljudi koji sebe nazivaju pravoslavcima, ali govore: “Mi verujemo u Boga, ali ne verujemo u đavola. Đavola nema, to je samo mitološka personifikacija naših grehova i strasti”.
Ako zažmurimo na našeg najljućeg neprijatelja, ispostaviće se da smo pred njim bespomoćni i nenaoružani. Kao što se lisica pretvara da je mrtva, da bi se zatim neočekivano bacila na svoju naivnu žrtvu, tako se i demon stara da zaboravimo na njegovo postojanje, da zaboravimo na to da je ova mračna sila blizu nas, ili duboko u nama, kako bi nas iznenada napala iz podle potaje i nečasne zasede, zatičući nas nespremne tokom popodnevne dremke, kako bi paralisala našu besmrtnu dušu i dočepala je se svojim strašnim krvoločnim zubima, uvek spremnim da čereče i komadaju nevidljivo meso duše i na kraju oglođu njene metaforične kosti.
Borba sa demonima
Naše svete knjige jasno govore o postojanju satane i carstva mračnih sila. O tome je napisano u poslanicama apostolskim, naročito kod svetog apostola Đavla, gde se govori o đavolu kao o stalnom, realnom neprijatelju svakog pravoslavca nastojaščeg da se otkači sa zloduhovog lanca. U žitijima svetih, naročito u patericima svetih otaca nacije, zabeleženi su mnogobrojni slučajevi pojave i dejstva mračnih sila, kao i neodustajne borbe svetitelja sa bjesovima.
Zli dusi nemaju telo, oni su duhovna bića koja u fizičkom svetu mogu da deluju jedino preko ljudi u čije umove se uvlače preko grehovnih pomisli. Demoni najviše snage i vremena troše napadajući patrijarhe, episkope, sveštenike, monahe, podvižnike posvećene Bogu, ne žaleći da u toj borbi daju i svoj život, uprkos tome što su besmrtni. Bjesovi ispravno smatraju da ako obezglave crkvu i unište njen rukovodeći kadar, obični mirjani će onda postati lak plen za njihovo zlodejanje.
Zato se pouke o borbi sa demonskim silama prikupljene tokom vekova ratnog sukoba najvećma odnose na njihove svetosti, preosveštenstva i, uopšte, muškarce i žene u crnom. Sa Božjim blagoslovom, donosimo fragmente bogatog svetootačkog predanja i živog opita nastalog u krstaškom ratu sa zlim silama, dušekorisne pouke namenjene pre svega klericima, na spasenije i život večni.
Crna trojka
Demon darežljivosti jedan je od najstrašnijih visokih oficira Satanine vojske, njegova desna ruka u vojevanju za ljudske duše. Najčešće napada u sadejstvu sa svojim bratom blizancem – demonom nesebičnosti. Kao njihova prethodnica dejstvuje demon savestoljublja, čisteći teren u ljudskom umu za delovanje svoje demonske sabraće. Demon savestoljublja nasrće na episkopa nenadano, iz potaje, obično u večernjim časovima, kad njegovo preosveštenstvo nakon napornog radnog dana otključa eparhijski sef, broji milione evra pošteno otetih od pastve, i planira šta će sve da kupi za te novce.
Dok kroz episkopovu glavu promiču objekti žudnje poput najnovijeg modela mercedesa, elitnih prostitutki ili lanca hotela, demon se prikrade pa mu u moždane vijuge ubacuje sablažnjive slike izgladnelih odrpanaca, beskućnika što spavaju u podzemnim prolazima usred ciče zime, dece koja nemaju ni za mleko, kartonskih romskih naselja, obolelih od smrtnih bolesti bez para za lečenje… Vladika zastane na delić sekunde, prsti mu se zalede između dve banknote od 500 evra, samo za momenat, što je siguran znak da su prelesne slike podlo ubačene u njegov osvećeni i prosvećeni um delovale i probudile froncle poderane savesti.
Kupajte se u zlatu, tuširajte se srebrom
Pošto je demon savestoljublja mentalnim slikama ojađenih pripravio put đavolski i otvorio maleni portal za svoje kolege, demoni darežljivosti i nesebičnosti poput furija uleću kroz uska vrata u episkopov um i tamo započinju divlji ples zlih pomisli: “Šta će meni sav ovaj novac? Ima toliko potrebitih i nevoljnika na svetu kojima je potrebna pomoć. Možda bih mogao da odvojim nešto sitnine iz kase da nahranim gladne i zbrinem one koji nemaju krov nad glavom, samo malu sumu, ne previše, niko neće ni primetiti da u sefu nešto nedostaje”.
Uprkos silnim naporima demona, retko se dešava da vladike popuste pod dejstvom zlih duhova i zaista pronevere neku manju sumu novca na sirotinju, jer je reč o izvežbanim božjim slugama, asketama od rane mladosti, sviklim da odbijaju od sebe nasrtaje mračnih sila. U ovakvim kriznim situacijama najvažnije je da vladika što pre povrati prisustvo svetog duha, prizove se svesti i opomene se da ovo nisu njegove misli, već ubačeni elementi, pristigli iz paklenih ponora usled umora, nemara i nepažnje.
Dovoljno je da se njegovo preosveštenstvo priseti reči Gospodnjih iz Svetog pisma i demoni će istog trenutka ustuknuti pod razarajućim dejstvom božanske sile: “Kupajte se u zlatu, tuširajte se srebrom, brčkajte se u dragom kamenju, trošite i rasipajte jer se približi Carstvo nebesko” (Prva Đavlova poslanica štalskim momcima zaduženim za zlatno tele, 6,66).
Ujed demona savestoljublja
Iskusniji podvižnici, prekaljeni brojnim okršajima sa bjesovima, koji se visoko kotiraju na ATP lestvici oboženja, ne dozvoljavaju da bitka ode ovako daleko, rizikujući da budu poraženi, već deluju istog časa kad im se prišunja demon savestoljublja. Od svih duhova zlih ovaj ima najoštrije zube uvek spremne da zagrizu, a vilica mu često ostane u grču kad se domogne kakve grešne duše, uhvati i ne pušta, kao terijer, kidiše, ujeda, para meso, dok ne usitni dušu na zalogajčiće, a neki delovi ostanu zanavek u zdruzgaju i smlavu. Otuda uvreženi izrazi u srpskom jeziku koji izražavaju demonsku realnost – “grize me savest”, “griža savesti”, “grižnja”. Duša je ikona Božja, samim tim besmrtna i otporna na zub vremena, ali zato kad je savest dograbi svojim čeličnim čeljustima, na njoj ostaju tragovi i ožiljci vo vjeki vjekov, kroz vasceli život večni.
U žitijima naših svetitelja zabeleženi su brojni okršaji sa demonom savestoljublja, detaljni opisi teških megdana na život i smrt, tačnije – na večni život i večnu smrt, duhovne borbe podvižnika sa zloduhom znale su da traju i letnji dan do podne, sa neizvesnim ishodom. Jedan od najvećih megdandžija u pravoslavnom svetu, trostruki šampion u rvanju slobodnim stilom sa demonom savestoljublja, bio je blaženi Drugi Ubica, monah u manastiru svetog Ratanasija, pod mudrim duhovnim rukovođenjem igumana Glosterija.
Nakon što je treći put potukao demona do nevidljivih nogu, ava Drugi Ubica ostavio je zapis o svom protivniku, na pouku bratiji: “Neću da imam nikakva posla s njim. On je opasan – pravi čoveka kukavicom. Čovek ne može da krade, a da ga on ne okrivi; ne može da psuje, da ga on ne ukori; ni da legne sa susedovom ženom, da ga on ne uhodi. On stvara čoveku bezbroj smetnji. Jednom me je naterao da vratim kesu zlata koju sam slučajno našao. On napravi prosjakom svakog ko se njega drži. Njega isteruju iz varošica i gradova kao opasnu stvar; i svaki koji hoće da živi dobro, trudi se da se uzda u sebe i da bude bez njega”.
Pročitavši ovaj zapis, cimer iz kelije ave Drugog Ubice, otac Prvi Ubica rekao je da ga demon savesti upravo žiga u laktu ne bi li mu sprečio ruku da zakolje komšiju bogumila, gnusnog jeretika, i opljačka njegovu imovinu. Mudre reči i duhovne pouke svetih otaca naše pravoslavne crkve, ponikle iz plodnog tla empirije natopljenog demonskom krvlju, jedini su putokaz današnjem malovernom naraštaju klerika u borbi protiv nečistih sila.
Vrlina pohlepe, štit od nečistih sila
Borba protiv demona je svakodnevni posao, bez ustuka i počivke, jer đavo i njegove legije nikad ne spavaju, već razrogačenih očiju budno motre na naše unutrašnje slabosti, vrebajući priliku da nas odvuku u večnu propast. Staranje o duši, vežbanje u vrlini, svagdašnji trening u duhovnoj teretani, jačanje mišića duševnih – jedini je način da se osnažimo i pripremimo za bitku protiv sila zla. Najtvrđi štit od demona darežljivosti i nesebičnosti je vrlina pohlepe, koju treba brižljivo gajiti u vrtu duše, zalivati je zemaljskim dobrima u što većim količinama.
S druge strane, neophodno je stalno odolevati iskušenjima kojima nas demoni kušaju, jačati i čeličiti vrlinu srebroljublja u bitkama, dok ne dosegne žuđeni ideal ostavljen nam od ave Malkomija na pouku i prosveštenije: “Buja u mojoj krajnje složenoj ćudi takva nezasitna gramzivost, da ću radi poseda, budem li patrijarh, da šaljem vladike na onaj svet, izgaraću od želje da uzmem jednom blago, drugom eparhijski dom: pa kol’ko više budem imao, tol’ko će više to, k’o začin kakav, glad da mi draži, pa ću nepravične kavge da kujem i zapodevam sa odanima i s valjanima i da ih rad imetka satirem”.
Majstori obmane, iluzionizma i prelesti
Dug je put podvižnički do ovakvog stepena oboženja, mnogo je stepenika na lestvici koje treba dosegnuti upornim treningom i askezom. U trci ka rajskom naselju čekaju nas mnoge prepone, postavljene od demona da nas sapletu, ne bismo li pali kao proštac, baš kao što su oni nekad, vo vremja ono, postali pali anđeli i od Boga Savaota otpali.
Demonske prepreke uzimaju razna obličja, jer su zli dusi majstori obmane, iluzionizma i prelesti. Tako se, na primer, jednom javljaju kao prosjaci ispred hrama gospodnjeg, odmah po završetku službe božje, sa ispruženim dlanovima, u očekivanju milostinje. Drugi put iskušenje poprima obličje porodice koja moli da je ne iselite iz stambenog objekta vraćenog crkvi, trećom prilikom prepona se materijalizuje kao siromašni parohijanin koji navodno ne može da plati uobičajenu tarifu za svešteničke usluge, četvrtom – kao hiljade stradalih u poplavama koji, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, očekuju upravo od černorizaca da im pomognu. I tako redom, skoro do beskonačnosti.
Ne treba smetnuti s uma da je jedno od đavolovih imena – legija, što znači da on, bivajući jedan, može na sebe navući toliko različitih oblika koliko ima ljudi na svetu. Bivajući svako ili bilo ko, đavo nam se ukazuje kao da nije niko posebno, što nas vraća njegovoj prvobitnoj podvali, tj. sumnji u samo njegovo postojanje. Samo nas uporno vežbanje u pohlepi može sačuvati od ovakvih podmuklih iskušenja, razbistriti nam um da brzo prozremo pravu prirodu utvara koje nam iskrsavaju na putu do rajskih vratnica i večnog blaženstva u Sefu Nebeskom.