foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Ravnodušnost kao zločin protiv čovečnosti

Pejzaž sa Ikarovim padom

“U vezi sa patnjom nikad nisu grešili / Stari majstori: kako su samo dobro razumeli / Njeno mesto u ljudskom životu, ona se dešava / Dok neko drugi jede ili otvara prozor ili prosto tromo korača” – ovako počinje pesma “Musée des Beaux Arts” Vistana Hjua Odna, inspirisana slikom “Pejzaž sa Ikarovim padom” Pitera Brojgela Starijeg. Završni deo pesme izravno se poziva na sliku:

U Brojgelovom Ikaru, na primjer: kakva lakoća
S kojom sve se okreće od nesreće; orač je, može biti,
Čuo pljusak, krik bespomoćan,
Ali mu to nije bilo važno; sunce je, kako treba,
Sjalo na bijele noge što nestaju u zelenoj vodi,
A skupa fina lađa, koja je morala opaziti
Nešto čudesno, dječaka što pada s neba,
Negdje je imala stići, i nastavila mirno da brodi.

Nije Odn jedini pesnik na kog je Brojgelova slika ostavila upečatljiv, uznemirujući utisak, ali je njegova pesma najpoznatija. Nije ni čudo što je “Pejzaž sa Ikarovim padom” duboko pogađao i nadahnjivao pesnike, primoravajući ih da u sebi pronađu neki odgovor na stvarnost koju im je veliki flamanski slikar iz XVI veka učinio vidljivom. Ni današnji posmatrač ne može ostati ravnodušan pred slikom, a upravo se o tome i radi – o ravnodušnosti.

Pieter Bruegel Stariji, oko 1560, Kraljevski muzej u Briselu

Život ide dalje

Seljak mirno ore njivu usred bujnog morskog predela, držeći plug u koji je upregnut konj; pastir ravnodušno čuva stado ovaca zagledan u nebo, ribar stoji na obali i zabacuje udicu u morsku vodu, malo dalje brod plovi u smeru zalazećeg sunca, vidimo mornare na palubi i katarki kako obavljaju svoje rutinske poslove. Morske stene, nekoliko plovila u daljini, primorski grad okupan sjajem sunca na zalasku, ptice koje nadleću predeo. Dobro, to je idilični pejzaž, ali gde je Ikar? U desnom donjem uglu slike, teško uočljive na prvi pogled, između ribara i broda, dve gole noge nemoćno se praćakaju u vodi, a iznad njih lebdi nekoliko pera – Ikar se upravo davi.

Niko na to ne obraća pažnju, svi akteri gledaju svoja posla i mirno nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti, kao da se ništa ne događa. Niko nije čak ni primetio da je Ikar pao s neba i da umire. Život ide dalje. Jeziva, ali i komična predstava ravnodušnosti prema ljudskoj patnji. Ili je reč o simultanosti ljudskog iskustva, o naporednosti patnje i drugih zbivanja: dok se neko muči i umire, ostali jednostavno nastavljaju sa svojom svakodnevicom.

Priroda, carstvo nevinosti i indiferentnosti

Vilijam Karlos Vilijams posvetio je čitav ciklus pesama Brojgelovim slikama, jedna od njih nosi naslov po slici “Pejzaž sa Ikarovim padom”. Kod Vilijamsa je sve svedenije i jednostavnije, u skladu s njegovom poetikom, on suprotstavlja prolećnu raskoš prirode i Ikarovu nesreću:

Po Brojgelu
kada je Ikar pao
bilo je proleće

seljak je orao
svoju njivu
sva raskoš

prirode se
razbudila trepereći
pokraj

ivice mora
obuzeta
sobom

znojeći se na suncu
što je istopilo
vosak krila

nevažno
na pučini
voda je

prsnula sasvim neopaženo
to se
utopio Ikar

Nasuprot Odnu koji se usredsredio samo na ljudski element na slici, na aktere pored kojih Ikar umire, Vilijams u prvi plan stavlja ravnodušnost prirode obuzete sopstvenim prolećnim obiljem i bujanjem života – za nju Ikarova smrt takođe ne postoji, baš kao ni za orača, pastira, ribara i mornare na brodu. Nije samo ljudski poredak izvitoperen, već i onaj koji pripada vanljudskoj stvarnosti, priroda je carstvo nevinosti i indiferentnosti prema ljudskim mukama, nevoljama i smrti. Sunce koje je istopilo vosak kojim su bila zalepljena Ikarova krila i tako prouzrokovalo njegov pad – mirno zalazi, kao i svakog drugog dana, obasjavajući podjednako i grešne i pravedne, i mučenike i mučitelje, i davljenike i neme posmatrače.

Prava i obaveze

Na Brojgelovu sliku reagovao je i Tadeuš Ruževič u poemi “Didaktična priča” sačinjenoj iz pet delova. Završni deo poeme nosi naslov “Prava i obaveze”:

Ranije ne znam kada
ranije sam mislio da imam pravo dužnost
da vičem na orača
gledaj gledaj slušaj panjino
Ikar pada
tone Ikar sin sna
odbaci plug
odbaci zemlju
otvori oči
tamo se Ikar
utapa
ili onaj pastir
leđima okrenut prema drami
krilâ sunca lêta
pâda

govorio sam slepci

Ali sada evo ne znam
znam da orač treba da ore zemlju
pastir da čuva stado
Ikarov slučaj nije njihov slučaj
mora tako da se završi
I nema u tome ničega
potresnog
što lepi brod plovi dalje
u luku predodređenja

Ruževič je poemu napisao 1962. godine, a raniji period o kojem govori verovatno je onaj neposredno po završetku Drugog svetskog rata u kom se pesnik borio protiv fašizma. U to doba Ruževič nije bio tako pomiren sa poretkom stvari. Izašavši iz ljudske klanice pisao je optužbu protiv sebe i čitavog sveta, obraćajući se sveštenicima, sudijama, umetnicima, učiteljima: “nisam mlad / neka vas moja nevinost / ne uzbuđuje / ni moja čistota (…) dvadeset mi je godina / ja sam ubica (…) ubio sam čoveka / i crvenim prstima / milovao sam bele grudi žena”.

Pevao je o krivici koju preživeli osećaju prema mrtvima što “se sećaju / naše ravnodušnosti”, doživljavao je sebe kao čoveka koji je preživeo kraj sveta i sada uči sve od početka, šta je čovek, drvo, sto, voda; sricao je azbuku života poput deteta: “ponavljao sam sebi / ljudski život je važan / ljudski život ima veliku važnost / vrednost života /premašuje vrednost svih predmeta / koje je stvorio čovek”.

Nije Ruževič odustao od protesta protiv nepravde, zla i ravnodušnosti, nastavio je do kraja života da piše poeziju o gnusobi sveta, samo je ovde zeru ublažio oštricu svoje optužnice, približavajući se Odnovoj poetskoj interpretaciji Brojgela. Ne možemo biti odgovorni za sve na svetu, to je preveliki teret za ljudska pleća, savesno obavljati svoj posao na zemlji – možda je to najviše što svako od nas može da učini.

Svakom poslu pod nebom ima vreme

Godine 1958. Vitold Gombrovič na istu temu zapisuje u svoj “Dnevnik”: “Dijagnoza je ovakva: iz veka u vek proširivali smo naše vidike; naše viđenje najzad je obuhvatilo čitavu našu planetu; tražimo moral ‘za sve’, prava ‘za sve’, sve ‘za sve’ – i uto se pokazuje da to prevazilazi naše snage (…) i evo, sad se u meni likvidiraju pan-jednakost, svepravednost, sveljubav i uopšte svekolika opštost – nije da to ne bih hteo – nego ne mogu s tim da se snađem – jer nisam ipak Atlant koji na ramenima nosi ceo svet!” Gombrovič nalazi uzan izlaz iz ovog moralnog bankrotstva: “Suziti se! Ograničiti se! Živeti samo onim što je moje! (…) Dovde su mi došle ideje koje me teraju da brinem o Kini – a Kinu ne znam, nisam je video, nisam bio tamo!”

Orač, čobanin, ribar i mornari kao da su preuzeli Gombrovičev recept – ograničili su se na svoj mali svet i svoje delatnosti, a u poznom srednjem veku drugog izbora nisu ni imali. Sunce zalazi, bliži se smiraj, ostalo je sasvim malo vremena da seljak poore njivu, inače će mu vlastelin odrati kožu s leđa; pastir mora da napase ovce i vrati ih u tor pre mraka; ribar koristi poslednju šansu da nešto upeca i donese večeru kući; brod mora da uplovi u luku za videla.

Neki istoričari umetnosti upravo ovaj aspekt slike ističu u prvi plan, recimo Lyckle de Vries koji govori o tome da su ljudi osuđeni da zarađuju svoj hleb u znoju lica svog, da su i dan i život kratki, te da se plug neće zaustaviti zbog čoveka koji umire, kako veli holandska poslovica. De Vries se poziva na Knjigu propovednikovu i biblijsku etiku rada, po kojoj izvesnost smrti nije razlog za dangubljenje ili fatalizam: “Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire; vreme kad se sadi, i vreme kad se čupa posađeno”. Pod onim istim nebom sa kog Ikar pada kao meteor.

Bićete kao bogovi

U odbranu naizgled ravnodušnih posmatrača treba reći – istina je i da “Ikarov slučaj nije njihov slučaj”. Likove za svoju kompoziciju Brojgel je preuzeo iz Ovidijevih “Metamorfoza”, a tamo jasno stoji kako su posmatrači čudesnog leta pomislili da su Dedal i Ikar bogovi. U osmom pevanju “Metamorfoza” Ovidije opisuje zemaljsku publiku nebeske predstave:

Vidi ih ribar ribu na udicu dršćuću loveć,
Vidi ih naslonjen ratar na ralicu, čobanin o štap
Te se čude i misle da bogovi to su, kad mogu
Letjeti po zraku.

Za sve koji prisustvuju Ikarovom strmoglavljivanju s nebesa – ne pada čovek u vodu, nego bog. Male su šanse da besmrtni bog može da se utopi, a smrtniku je bolje da se ne meša u poslove nebesnika, od prekoračivanja granica ljudskog sveta niko dobra nije video. Ko je lud da se usudi da uopšte priđe bogu koji se upravo sunovratio u more? Ikarov pad pripada jednom svetu – mitološkom, a sve ostalo na Brojgelovoj slici – običnom svetu ljudske svakidašnjice ispunjenom teškim radom. Čak i da nisu letela večna bića, već neki neobični ljudi – počinili su hibris, poželevši da budu kao bogovi, pa je Ikarov pad božja kazna za ljudsku gordost. A ko bi se od običnih ljudi koji oru zemlju, čuvaju ovce, pecaju ribu, plove brodom – usudio da se usprotivi volji bogova i izloži njihovom gnevu? Pa oni se ne bune ni protiv zemaljskih vladara, a kamoli protiv božanskog poretka.

U odbrani prava na obdelavanje sopstvenog vrta neki su bogme i prekardašili, poput narečenog De Vriesa koji veli: “Brojgelova slika efikasno, lepo i razumno organizovanog sveta ne poriče krhkost ljudskog života”. Da Brojgelov svet nije efikasno, lepo i razumno organizovan jasno je svakom ko je video, na primer, “Trijumf smrti”, “Ludu Gretu” ili “Put na Golgotu” – sve može da bude taj svet, samo ne razuman i lep. Čak i ako apstrahujemo Ikara, na Brojgelovoj slici, na levoj strani, na ivici njive, iza poslednje brazde, tamo gde počinje zelenilo – stoji jedva primetan, ali jasno vidljiv leš nepoznatog čoveka koji leži na leđima, a mi mu gledamo u potiljak. Koliko je meni poznato, u efikasno, lepo i razumno organizovanom svetu mrtva ljudska trupla ne leže razbacana po obradivom zemljištu, niti čine sastavni deo idiličnih prolećnih krajolika.

Prikupljanje dokaza za optužnicu

Uprkos svim pokušajima da odbranimo zemne protagoniste Brojgelove slike, biće da je najbliži istini pisac i umetnički kritičar Džon Berdžer koji kaže da je Brojgel “bio ponajmanje sklon praštanju od svih umetnika koji su ikada živeli. Iz slike u sliku, Brojgel je prikupljao dokaze za optužnicu za koju nije imao dovoljno razloga da veruje da će ikada biti podignuta”.

Zločin za koji je slikar skupljao dokazni materijal bila je upravo ravnodušnost u svim raspoloživim oblicima: “Ravnodušnosti seljaka koji ore dok Ikar pada s neba, ravnodušnosti gomile koja hrli da gleda raspinjanje na krst, ravnodušnosti španskih vojnika (samo su izvršavali naređenja) prema preklinjanjima Flamanaca koje pljačkaju i ubijaju, ravnodušnosti slepih prema upozorenjima da ih predvodi slepac, ravnodušnosti pijanih prema živima, ravnodušnosti onih koji igraju igre prema proticanju dragocenog vremena, ravnodušnosti Boga prema smrti”. Istini za volju, u gomili koja prati Hrista na putu ka Kalvariji nisu svi ravnodušni, ima tu dosta lica koja oduševljeno hrle da gledaju prikivanje na krst, takva spektakularna predstava se ne propušta.

Berdžer podseća da je Brojgel nimalo slučajno bio Brehtov omiljeni slikar, te da obojica “žele da shvatimo kako je nepružanje otpora jednako ravnodušnosti, kako je zaboravljanje ili neupoznavanje s nečim takođe jednako ravnodušnosti, kao i da ravnodušnost znači odobravanje”. Brojgelovo slikarstvo objavljuje se kao optužnica protiv Boga, prirode, poretka stvari i čitavog čovečanstva. Racionalizacija uznemirujućeg sadržaja s kojim nas suočava slikar, razne interpretativne utehe mogu da potraju neko vreme – dok ponovo ne pogledamo sliku. A tamo zatičemo prizor koji smo ostavili: Ikar se utapa u moru okružen strašnom ravnodušnošću ljudi koji prisustvuju njegovoj tragičnoj smrti. Nema tog učenjaka, pesnika ili interpretativnog modela koji može da poništi osećanje duboke nelagode koja nas obuzima pred Brojgelovim delom.

O predusretljivosti prirode prema zločincima

Posle malo pomnijeg razgledanja slike postaje jasno da nezainteresovanost ljudskih protagonista za nesreću koja se odvija pokraj njih nije ono što najviše onespokojava. Ravnodušnost prirode je neuporedivo strašnija, ali ne one prolećne raskoši o kojoj piše Vilijams, u pitanju je nešto mnogo gore. Nije reč ni o uobičajenoj ravnodušnosti živog sveta iz Brehtove pesme „O predusretljivosti prirode“ koju citira Berdžer povodom Brojgela: “Ah, o nogu krvnika koji beži ipak se trlja / Pas što uporno traži ljubav. / Ah, čak i čoveku što skrnavi dete iza sela / Još se klanjaju brestovi lišća senovita i lepa. / A i vaše krvave tragove, o vi, ubice, / Preporučuje našem zaboravu prašina ljubazna, / Slepa”. Nema ničeg prirodnijeg od nehaja prirode prema zločincima i žrtvama, od slepila brestova i prašine za ljudsku patnju i etičke probleme.

Tako se i svrake na Brojgelovoj slici “Svraka na vešalima” ponašaju sasvim prirodno dok ljudi nesrećnu žrtvu vode ka omči: jedna mirno stoji na vrhu vešala, a druga u njihovom podnožju. Svrakama je svejedno čime su se ta čudnovata ljudska stvorenja ovog puta zabavila, samo dok ih niko ne dira. Što reče Odn u citiranoj pesmi: “Čak i užasno mučeništvo mora da protekne / Kako bilo, u nekom uglu, na nečistom mestu / Gde psi provode svoj pseći život, a mučiteljev konj / O drvo češe nevinu stražnjicu”.

Čudovišne životinje

Ljudi imaju slobodnu volju i mogu da obuzdaju svoje instinkte, da upravljaju sopstvenim emocijama i postupcima, pa tako mogu da odluče da ne primete patnju drugih ljudi. Međutim, životinje nemaju tu slobodu, one jednostavno slede sopstvene instinkte i ponašaju se po unapred utvrđenom obrascu. Životinje na Brojgelovoj slici se ne ponašaju tako i to je ono od čega se diže kosa na glavi.

Ikar pada u vodu sa ogromne visine, uz bučni pljusak i koprcanje, a pastirov pas gleda na drugu stranu, baš kao i njegov gospodar. Ovce i dalje mirno pasu, kao da se ništa ne događa. Ptica koja stoji na grani iznad ribara nije se ni pomerila. Stvarne životinje u stvarnom svetu nikada ne bi tako reagovale. Nema psa koji se ne bi bar okrenuo prema mestu gde je Ikar pao, a verovatno bi i potrčao na tu stranu. Ne postoje ovce koje se ne bi uplašile od gromoglasnog pljuska i pobegle u suprotnom smeru. Teško da bi ijedna ptica ostala na grani dok pored nje s nebesa pada ljudski projektil.

Brojgelove životinje se ne ponašaju kao životinje, već kao ljudi. I to ljudi nemarni, otupeli, neljudski ravnodušni prema stradanju i muci bližnjih. Životinje na Brojgelovom platnu deluju tako krotko, pitomo, bezazleno, nevino, a zapravo su čudovišta, mnogo čudovišnija od onih nakaznih stvorenja sa slike “Luda Greta” i sličnih bošovskih prikaza. A čudovišna su zato što ih je Brojgel volšebno preinačio i učinio tako sličnim ljudima. Njegova optužnica je sveobuhvatna, nikog ne izostavlja, čak ni one koji nisu pojeli plod sa drveta poznanja dobra i zla. Nema nevinih na ovom rugobnom, unakaženom svetu.

Naši savremenici

Kolumne u principu ne bi trebalo da se bave flamanskim slikama iz polovine XVI veka, niti njihovom pesničkom obradom od pre 60 ili 80 godina u Engleskoj, Americi i Poljskoj, već bi valjalo da se uhvate u koštac sa živom savremenošću, sa gorućim problemima našeg prostora. Nije posao kolumniste da analizira starostavne ekfraze, već aktuelne političke fraze. Međutim, ako za trenutak zaboravimo datume i hronologiju, lako možemo primetiti da i Brojgel i citirani pesnici zapravo govore o našoj stvarnosti, kao da su slikali i pisali danas i ovde.

Što bi rekao Džon Berdžer: “Brojgelove slike mogu nam o modernom ratu i koncentracionim logorima reći više od skoro svih drugih, naslikanih kasnije”. Ali i o posleratnom dobu, o ravnodušnosti nemih posmatrača, o okretanju glave na drugu stranu i zabijanju glave u krvavi pesak, o zatvaranju očiju, o onima koji nisu ništa znali dok se događalo neizrecivo, a danas o tome znaju još manje. Kad malo pažljivije pogledam “Pejzaž sa Ikarovim padom”, među Brojgelovim drevnim figurama lako prepoznajem komšije, rođake, poznanike, prijatelje, neprijatelje, bližnje i daljnje. A ponekad ugledam i samog sebe.

Tomislav Marković