Predstavljanje rezultata rada Ministarstva prosvete. Prezenter je nervozan, slušaće ga sam krem srpske administracije, ali za nervozom nema potrebe: agenda je jasna a rezultati su kontigentni sa dosadašnjim delovanjem što ovog ministarstva, što ostatka administracije. Izdvajanje nekoliko katedri sa Filozofskog fakulteta i formiranje novog i patriotskijeg “Fakulteta srpskih nauka” ne bi trebalo da predstavlja problem. Prezenter stoga smelo započinje svoj ekspoze:
Operacionalizacija business plana uspela je da se realizuje za samo nekoliko meseci: efikasnost administracije u Srbiji je njen ozbiljan adut, ukoliko se se meri aršinom destrukcije uspostavljenih društvenih institucija. E, pa uspešno smo uništili još jednu: koliko decembra prošle godine najavili smo zamenu postojećih univerziteta bržim, jačim i boljim, ukidanje bilo kakvih akademskih standarda čime smo postojećim – ispostavilo se: poprilično neposlušnim – akademskim institucijama pripretili autsorsovanjem proizvodnje akademskog kadra tržištu (mada smo ga kroz gorepomenuto ukidanje bilo kakvih standarda ponudili bilo kome ko ima dovoljno novca da otvori neki “univerzitet”). Brži, bolji i poslušniji fakultet je napravljen pravim pravcatim blitzkeigom, te smo na niškom Univerzitetu kasapljenjem par onih zastarelih fakulteta formirali “fakultet srpskih nauka.” Biće tu za svakoga po nešto: srpski jezik, istorija, ruski jezik i književnost, arheologija te na kraju (ni najmanje slučajno) “nacionalna bezbednost”.
Klanje fakulteta i dovođenje na njegovo mesto ovog Frankenštajnovog čudovišta legitimišemo solidnim nanosom kvazi inteletualne patine pa tako u zvaničnom saopštenju tvrdimo da smo napravili “državno podržanu naučnu ustanovu od nacionalnog značaja namenjenu očuvanju, unapređenju i institucionalnom razvoju nacionalne kulture, jezika i identiteta, što se smatra odgovorom na duboku i kompleksnu potrebu srpskog društva.” U saopštenju smo, tako, uspeli da umešamo sve ključne tačke Velike Tranzicione Manipulacije – “duboke potrebe”, “nacionalne identitete”, “nacionalne značaje” i slične trice i kučine – ali nismo pogrešili kada smo rekli da je u pitanju “duboka potreba.” Imajući u vidu istorijski i političko-ekonomski kontekst u kojem se nalazimo i nasušnu potrebu da pod hitno pojačamo regulaciju društva, njegovih eventualno nedisciplinovanih delova, posebno fakulteta koji su se u poslednjih godinu dana pokazali kao poprilično neposlušni.
Vrhunski utrenirana javnost odreagovala je previše mlako, čak i za naše standarde: lepršave i ušećerene najave egzekucije jednog od malobrojnih preostalih prostora slobode, koje su Narodu oduševljeno razglašavali komunikacioni aparati duboke države – Politike, Tanjugzi i ostale Novosti – legao je na javno mnjenje koje je poprilično umrtvljeno za delikatnija akademska pitanja a i inače halapljivo guta sve što se podmaže sa dovoljnom količinom “nacije”. Dodatno, onom neposlušnijem delu javnosti sada je pažnja koncentrisana na nešto što vidi kao potencijalno veće i važnije – moguće obećanje političkih promena. Naravno, javnost misli da je u vlasti tajna; da će jednostavnom promenom vladajuće strukture sve doći na svoje mesto te da će malne po automatizmu odluke koje donosi ova vlast biti obrtane; generalno tumačenje izmišljanja Fakulteta srpskih nauka rezonira sa ovim opštim uverenjem i ovaj potez tumači kao ništa drugo do jednu osvetu, propuštajući, pritom, da se uvidi strukturni mehanizam koji stoji iza ove transformacije visokoškolskog i akademskog sistema.
Ali greši u potpunosti – jer ne dešava se klanje jednog fakulteta i njegova zamena intelektualnim lešom da bi se vlast sačuvala, već vlast, ovakva kakva je, i jeste vlast zato što može da jedan fakultet zakolje i na njegovo mesto dovede fakultet sa temua, opremljen odanim kadrom, nakinđurenog beskrajno patetičnim atributima kvaziintelektualizma i izvrši ovakvu intervenciju u samu materiju stvarnosti, bez mnogo bojazni od otpora. Naime, formiranjem “Fakulteta srpskih nauka” smo ukazali da je i samo znanje o stvarnosti sasvim u domenu moći političke elite, plastelin koji možemo oblikovati kako nam se digne, da smo, na kraju, kadri proizvoditi čak i samu istinu. A upravo ta “naša istina” – naspurot nekoj drugoj, u krajnju ruku “njihovoj” – i jeste centralni motiv izgradnje nacionalne države i njenog Naroda poslednjih par decenija. Kulturnu smo produkciju već odavno kooptirali. A da nije stvar samo trenutne konstelacije, već da je u pitanju dugotrajni kontinuitet, podsećamo da nije u pitanju bila naša izmišljotina, već jedne od naših državotvornih prethodnica (DSS-a), koja je kulturi u zadatak naredila da proizvodi “pozitivnu sliku o Srbiji” te da se slučajno ne usudi da joj ispadne neki nepatriotski gaf. Nauku, dakle, neposredno nakon kulture, stavljamo u potpunosti u službu vladajućeg ideološkog režima.
U tom smislu valja tumačiti i to što se na udaru nalaze prevenstveno društvene i humanističke nauke: one su – pošto potencijalno imaju tu nezgodnu osobinu da vire iza dimne zavese dnevne politike – izrazito opasne sa jedne strane. Ali su sa druge strane veoma i pogodne: kada se urede i očiste od naznaka i potencijala kritičnosti prema režimu i, još važnije, političko-ekonomskom uređenju, predstavljaju najpogodni mehanizam projekcije moći. One ostale, koje popularno zovu i STEM oblastima, nisu u fokusu zbog jednostavnog razloga: već su dobrano kooptirane, pa od njih opasnosti nema (za sada), jer njihovu poslušnost je do skoro dobrano regulisalo samo tržište – mada nismo sigurni šta će se desiti kada budu otkrili da su uprkos sopstvenoj ubeđenosti u superiornost ipak samo radna snaga. Poslednjih godina, kako su svi počeli da se bave STEMovima, ima ih podosta ispred vrata svake IT firme pa im se plate i karijerne mogućnosti nalaze u vrtoglavom padu. Možda, na kraju, pretnja koju danas upućujemo prvenstveno Filozofskom fakultetu u Beogradu dođe i do njih.
Na kraju krajeva, autonomija univerziteta poslednjih decenija i nije bila previše “autonomija” obzirom da je – od kada je vezana za profitabilnost a onda šutnuta na tržište kao da je u pitanju bilo kakva druga fabrika (mada, pogledano iz rakursa neoliberalizma – univerziteti to i jesu) – strateški ovisila što o mogućnosti što o volji državnog aparata. Osuđeni su tako univerziteti, otkada je i njihove privatizacije, na temeljno uvlačenje u guzicu državnim strukturama i potrebama Države, pa će tako biti i sada – Niški je univerzitet pao i od sada će proizvoditi viskokvalitetno mazivo za ideološku mašineriju i nadamo se da ostali univerziteti i institucije sada dršću od straha da im ne bi ovakva sudbina zakucala na vrata.
Akademski kadar je uspešno sakupljen sa dna kace, neki jednostavno iz redova vladajuće partije, a svi listom iz redova kulta dominantne ideologije – i biće sastavljen od patriota različitih fela i pravaca, moguće je i guslara i narikača; bibliografije viđenijih funkcionera ovog fakulteta više će podsećati na deseteračku poeziju, i računamo da će njhova vernost biti zagarantovana prostom činjenicom tanke akademske pozadine.
Ali da ne pogrešite, njih štednje neće zadesiti: sloboda univerziteta od egzistencijalne sigurnosti se pokazala kao veoma efikasno oružje u njihovom pacifikovanju, a zadatak “fakulteta srpskih nauka” je da bude sve sem toga pa će pomenuti kadar, kao kompenzaciju i naknadu, imati obezbeđenu materijalnu sigurnost zagarantovanu učešćem u sada već dobrano razvijenom tržištu centralne tranzicione ideologije – tržištu slepog obožavanja fetišizovane nacije. Stoga potez zapravo dolazi iz arsenala neoliberalizma: kombinovan sa obimnim nacionalno usmerenim izdavačkim sektorom (koji takođe egzistira na onom otrovu šovinizma sipanom dvedesneke) biće savršena demonstracija jednog privatno javnog partnerstva i šta se to može sa fakultetima kad im se ukine finasiranje a uklone akademske skrupule. Dakle, konačno uklanjamo i onu opasnu floskulu kojom se igra onaj nesnosni deo akademske zajednice “znanje nije roba”. Jeste, jeste, sad ćete tek da vidite: znanje koje proizvede novostvoreni “fakultet” biće veoma cenjena i prestižna roba na pijaci ideologija, i mi i niko drugi ćemo napraviti superiorni tržišni proizvod – znanje u funkciji učvršćivanja vladavine dominantne političko-ekonomske i ideološke strukture.
Groteskniji element je i to što smo kao jedan od obrazovnih programa budućeg-a-sadašnjeg fakulteta stavili i “nacionalnu bezbednost”. Jer kad se bezbednosti i ostale vrste policijskog nadzora nađu u orbiti humanističkih nauka – nekome se ne piše dobro, i obično znamo obrise tog nekog nezgodnog subjekta. A baš ovakva maligna pandurizacija humanističkih nauka neophodna je zarad dvostukog cilja: i kao oblik realnog nadzora i pretnje ali i kao spomenički element koji govori reč dve o samom nastanku nacije u čije ime će da govori, misli i čuva (što nasleđe, što vlast).
“Fakultet srpskih nauka”, dakle, treba i da na ovaj način ovekoveči policijsku prirodu države i njenog pendrekom uterivanog identiteta. A tek kao nusproizvod rešavamo i potencijalni problem psa kojeg hraniš a koji ima običaj da se okrene i ugrize hraniteljsku ruku ili hranitelju napravi neku drugu vrstu problema, na primer nekog problema koji bi ugrozio delikatni međunarodni balans države koja sedi na četiri stolice i – uglavnom prodajom sopstenog stanovništva interesima svih redom međunarodnih igrača – pokušava da održi međunarodne čunjeve u vazduhu (mada, primećujemo da počinju da padaju jedan po jedan i na kraju neće ostati niti jedan). Drugim rečima u pitanju je i svojevrsni osigurač koji treba da obezbedi kontinuitet operacije indoktrinacije u onim trenucima kada se primenjene tehnike regulacije mišljenja pokažu kao nedovoljni i kada standardno ispiranje mozgova valja podvući i pretnjom njegovog prosviravanja.
Ali tek pogledano kroz globalne trendove – cilj i učinak strategije postaju transparentniji. Tako je na konvenciji američkih konzervativaca J. D. Vens pre par godina rekao da “univerziteti kontrolišu zanje” te nakon pola sata huškanja i bulažnjenja zaključio da su univerziteti neprijatelji te da im se pod hitno mora objaviti rat.[1] Ali podsećanje da je ukidanje humanističkih fakulteta i na globalnom nivou trenutno zadatak broj jedan svih desnica svih fela te da ih mi u Srbiji jednostavno “pratimo” nije dovoljno jer u pitanju nije “revolucija dostizanja” kako bi to nazvao Habermas. U ovom smo procesu dobrano isprednjačili – pretvaranje univerziteta (ili ostalih mehanizama stvaranja i sticanja znanja) u političke kerbere centralnih ideoloških struktura započeli smo još pre trideset pet godina kada smo i formirali tvrdo jezgro akademskog šljama u službi Države i njenog raison d’ etat-a. Kolonijalni položaj smo, zapravo i obrnuli naglavačke i inovacijama u oblasti kontrole društva se bavimo mi dok prepisuju oni koji se nalaze u metropolama.
Postmoderni karakter koji ovdašnja vlast vešto krije iza patine fiskalne racionalnosti se u ovim okolnostima pokazuje kristalno jasno. Imajući u vidu da je “akademija” deo nasleđa samog prosvetiteljstva, borimo se i protiv ovog ostatka prošlosti (ne bi li Narodu podarili noviju, bolju i jaču prošlost). Prosvetiteljstvo, naime, ima nekoliko sine qua nonova: svako može da saznaje i zna te sve što se naukom sazna smatra se validnim koliko god nam to smetalo.
A univerzitet koji nastaje ne bi li servisirao potrebe nacionalne države i njene ideološke strukture zastarelu matricu, jednom reču, diže u vazduh. Otvaraju se vrata za svašta: od relativizacije istorije, preko negiranja klimatskih promena pa sve do elementarnog viđenja stvrnosti (ponavljamo: kad ovako pravimo fakutete, onda je sama stvarnost samo plastelin u rukama političke moći), što i jeste krajnji cilj: oslobađanje od stega nekakve budalaštine “realnosti”. A imajući u vidu da je slična operacija barem jednom neuspešno isprobana – smeštamo ovo u kategoriju istorijskih repriza. Dakle, u pitanju je i borba protiv degenerisanog znanja novijim sredstvima u kojoj spaljivanje knjiga ostaje nevidljivo jer se sagorevaju na lomači tržišta u kojoj je tačno samo ono što je korisno i koja neumoljivo guta sve što nije pogodno. A trećim rečima: u pitanju je ozbiljna kopneno vazdušna bitka protiv kompletnog nasleđa prosvetiteljstva te konačno odbacivanje njegovih tekovina.
Mada, priznajemo, i pored svega toga ova snaga intervencije u humanistiku, akademsku sferu, sistem obrazovanja, znanja o stvarnosti i načine na koje je spoznajemo je obrnuto proporcionalna snazi intervenisanja u sadašnjost, konkretno u političku ekonomiju ili pak globalne trendove političke regulacije. A to je sve zato što se nalazimo u istom sosu: živimo u svetu za čije kontradikcije više nema rešenja, svi problemi i simptomi su terminalni, pa se kao ispravna i jedina moguća i prihvatljiva politika nameće beskrajna i sve oštrija regulacija. Jer, u ovim poodmaklim stadijumima je moguće samo još upravljati kontradikcijama, ako može efikasno, ako ne može onda čistom i beskrupuloznom silom; jedine stvari koje su ostale u dometu su upravljanje haosom i vešti menadžment kotla koji je pred pucanjem.”
[1] Ništa strašno neobično, podsetimo da je Donald Tramp pre nekoliko meseci naredio NASA-i deorbitaciju dva satelita koja su davala neprocenjive podatke o klimatskim promenama jer se ti podaci Trampu “nisu svideli” – poprilično smo sigurni da će se svi podaci koje pruži novonastali niški fakultet i našim vlastim i njihovim mentorima svideti.