Migranti se vraćaju! Iako po nekom “opštem shvatanju” pojma “migrant” – migrant ne bi trebalo da bude figura koja može da se “vraća”. Migrant je, naime, subjekt koji ili odlazi ili dolazi i u zavisnosti od tog koordinatnog sistema stiče ovu ili onu vrstu prezira ili divljenja – transformisanih u mitologizovane oblike nepoželjnog tuđinca (često druge boje kože i kulturoloških navika koji dolazi po naše poslove) ili mitologizovanog preduzetnog pojedinca (koji hrabro zakorači u nepoznato i odlazi negde tamo), pripadnika dijaspore ili čak revolucionarnog subjekta.
No, pravolinijsko kretanje – ka “tamo” ili ka “ovde” – nešto zapravo mistifikuje: nužnost jedne posve drugačije vrste “cirkularnosti” koja se aktivno i održava i proizvodi savremenim regulatornim mehanizmima u svim tim životima koji se žive u prostorima između fiksnih administrativnih ili kvazi-prirodnih formacija (država, državljanstava i nacionalnih identiteta). Jer ako je gorepomenuti koordinatni sistem dođoša, gastarbajtera, neugodnih pojava koje “smetaju” potpuno dominantan i orno reprodukovan od strane mejnstrim medija i javne sfere, to onda znači i da je na ovaj ili onaj način taj diskurs “poželjan” – i čini se da postoji njegova relativno jasna funkcija: proizvodnja unutarklasnog sukoba i tenzija ne bi li neki važniji oblik dominacije i hijerarahije prošao neprimećeno.
Ali ovoga puta nije u pitanju samo povratak 2015, barem što se Srbije tiče. Tada su reke izbeglica i migranata koje su tekle evropskim jugom i balkanskim poluostrvom (a poneki su i ostali da plutaju širom Mediterana) izazvale medijsku reakciju na kojoj je kapitalizovala – tek sada vidimo – evropska i globalna desnica, uhvativši svoju omiljenu igračku: proizvodnju straha od svakakvih drugih i drugačijih.
Ali Srbija se tada samo malo nezgodno poprečila ali nije zapravo bila konačni cilj neugodnih pojava koje su se kretale trbuhom za kruhom, pa je Srbija tada mogla da tiho odigra ulogu medijatora bez previše posledica po unutrašnju stabilnost ili međunarodni položaj.[1] Te godine je medijska reakcija bila centralna problematika, ali danas je situacija, čini se, sasvim drugačija.
Srbija je tako pre nekoliko meseci potpisala niz sporazuma po kojima će nekoliko stotina hiljada radnika iz Afrike doći u Srbiju i raditi, dopunjavajući sada ove redovne i uobičajene parije koje viđamo u fabrikama, na dostavljačkim biciklima ili iza volana autobusa gradskog saobraćajnog prevoza. Mediji su tada listali navodne olakšice i rupe u zakonu koje se kreiraju za ove strane radnike – a zapravo ne za radnike, već za one koji će ih pozapošljavati, dakle, da ne okolišamo: poslodavce – a sami su migrantski radnici, iako se još ni na granici nisu obreli, dočekani odavno spremljenim i već utegnutim arsenalom rasističkih predrasuda. Te će nam otimati poslove, te će nam pootimati žene, decu i kućne ljubimce te ih, zavisno od kulinarskih i seksualnih preferencija, pojesti ili pojebati. Vokabular je izgleda bio spremljen – i samo je čekao – zapravo “negde tamo”, i dobrano podseća na rečnik koji teče što javnim sferama razvijenih država, što njihovim državnim aparatima, što tamnim meandrima toksičnih društvenih mreža – ukoliko između njih još i postoji ikakva razlika.
Jer izbeglice i migranti sada dolaze ne da bi samo protekli i dokopali se neke Zapadne Evrope; ovoga puta oni dolaze ne bi li na neko vreme i ostali (i radili), te replikacija jezika rezervisanog za ksenofobna društva metropola ne bi trebalo da začudi – pa hajde da baražiramo svu tu očekivanu ksenofobiju (uvek već nužno pogrešno usmereni klasni bes).
Politička ekonomija i migracija, a ne zvona i praporci
Siloviti uvoz strane radne snage valja čitati drugim rečnikom, onim političko-ekonomskim koji daleko bolje i uspešnije razrešava dileme. Radna snaga koja dolazi sa strane rešava jednu političko-ekonomsku kvadraturu kruga. Centralna marksistička literatura već daje odgovore: proces proizvodnje je proces izvlačenja profita kroz proces proizvodnje koji transformiše radnu snagu, ulivajući je u robu tokom procesa prozvodnje, u upotrebnu i razmensku vrednost (svih) roba. No sine qua non ovog procesa je isplaćivanje nadnice radnicima niže od vrednosti koju oni uliju u proizvod (što samo po sebi nije nužno problematično – ono što jeste problematično su kontradikcije koje iz toga proizlaze). Drugim rečima, profit je isključiv proizvod potplaćivanja jedne od roba (radne snage) koje učestvuju u proizvodnji dobara. Drugim rečima, “potplaćivanje rada” je jedino mesto koje strukturno može biti izvor profitabilnosti procesa proizvodnje te je ono i nužno i neizbežno u procesu proizvodnje.
No, smanjenje cene rada zapravo ne može ići beskrajno – jer ona ima svoju čvrstu donju granicu: cenu reprodukcije kapaciteta radnika da se na poslu pojavljuje i radi. Što razliku između potencijalne razlike između cene rada i cene reprodukcije čini ključnom makroekonomskom merom. Jer radnici čija je cena reprodukcije manja, imaju inherentnu prednost u odnosu na radnike čija je cena reprodukcije veća – te jedna te ista cena rada ovim prvima omogućava biološku reprodukciju dok za potonje ista ta cena ne mora nužno biti dovoljna.
Kompleksnija marksistička analiza zapravo završava i kao banalna očiglednost: radnici siromašnijeg i socijalno nesigurnijeg područja (ili dela sveta) nužno su “jeftiniji” i isplativiji za zapošljavanje od radnika iz metropola – što znači da je razlika između ove dve grupacije koje se konstantno forsiraju u konkurentski položaj strukturna.
Dakle, u centru je kontradikcija i ta se kontradikcija rešava primenom uobičajenog regulativnog aparata savremenih država: povećanjem voljnosti populacija – uglavnom smanjenjem egzistencijalne sigurnosti i ukidanjem kolektivnih i javno finansiranih servisa za zadovoljavanje osnovnih potreba – da se uključe u cirkulaciju kapitala kao radna snaga (a to mu dođe i kao zgodna osnova za analize manje-više svih savremenih fenomena: na kraju svih njih se nalazi povećanje bazena radne snage) u okviru čega migranti postaju zapravo pretnja kojom savremena država vitla iznad glava domicilnog radništva.
No, vratimo se samo na trenutak: generalna donja granica cene neke robe je cena njene proizvodnje: ostale robe (mašine, prostor, materijali, licence, sve što učestvuje u procesu proizvodnje), kako se nabavljaju na tržištu u obično nevanrednim okolnostima – generalno se nabavljaju za cenu koja ne može ići ispod cene njihove proizvodnje (ako želite da proizvedete neku robu, ne možete sistematski da je prodajete za manje nego što vas je koštalo da je proizvedete) i generalno se vrlo retko i tek u posebnim uslovima mogu nabaviti po cenema nižim od cene njihove proizvodnja. Ali radna snaga je jedna posebna vrsta robe i na nju se često ne reflektuju pravila koja važe u slučaju ostalih roba.
Tako je samo cena radne snage jedina roba koja se strukturno može nabaviti čak i po manjoj ceni no što je cena njene reprodukcije. Cenu reprodukcije radne snage – biološko, zdravstveno, obrazovno a u poslednje vreme u fokus dolazi i psihološko – naime podnose (i) infrastrukturne društvene institucije kao što su porodice (u slučajevima države blagostanja – javno zdravstvo, javno finansirano školovanje nose deo te cene), što posebno feministička literatura zapaža i kao najbitniju komponentu ove socijalizacije proizvodnje beleži neplaćeni ženski rad, pa Titi Batačarja beleži i uvid da prilikom svojih cikličnih kriza kapitalizam primarno rekonstruiše mehanizme socijalne reprodukcije najčešće povećanjem pritisaka na nj (a mi dodajemo da je možda jedini izuzetak – postratni model države blagostanja u kojem je cenu reprodukcije na sebe preuzela država izgradnjom širokog spektra javnih institucija – ali i tada je to uradila sa posve istim ciljem: smanjenjem ukupne cene rada i “otpušivanjem” začepljenih tokova cirkulacije kapitala).
Dakle, cena rada može da ode ispod cene sopstvene reprodukcije zbog dve proste činjenice:
- U svakom pregovaranju o visini nadnice radnici su nužno egzistencijalno ucenjeni, zbog neposedovanja mogućnosti autonomne egzistencije (pa je, čak i tržišnim rečnikom rečeno, nemoguće identifikovati njenu “tržišnu” cenu – uslov mogućnosti identifikacije tržišne cene je da oni koji stupaju u trgovinski odnos budu slobodni da u razmenu stupe ili ne stupe. A radnici jednostavno, usled nužnosti egzistencije, nisu slobodni da u razmenu ne stupe).
- I organizovani smo u samoodržive perpetuum mobile jedinice za biološku reprodukciju (porodice)[2] u okviru kojih se ogroman deo rada besplatno – zbog usvojenog sistema vrednosti, ali i određenih zakonskih regulativa – sliva u reprodukciju radnika.[3] U tom smislu, prednost na tržištima rada imaju radnici čija je cena biološke reprodukcije (i posledično i cena reprodukcije porodice) niža – pa i čitav podregulativni mehanizam koji obezbeđuje viškove upravo takve radne snage.
Trka do dna
Ali sa razvojem ekonomije najniži mogući nivo nadnice koji omogućava ono “fizičko pojavljivanje” radnika zapravo raste, a tako u isto vreme raste i onaj nivo minimalne nadnice koji omogućava radnicima da se fizički pojave na poslu – strukturno time povećavajući cenu porocesa proizvodnje. Uz to – nužni pritisak na povećanje zavisnosti od političko-ekonomskog procesa i komodifikaciju svih segmeneta društva (koje kompleksni aparati savremene privatizatorske države neverovatno efikasno primenjuju da bi radnici strukturno bili primoraniji da rade) smanjuje obim mehanizama nemonetarne i nekomodifikovane socijalne reprodukcije – što opet znači da se potrebe koje se zadovoljavaju putem mehanizama socijalne reprodukcije sada moraju zadovoljavati na tržištu te poslodavci moraju podnositi njihovu cenu (najbanalniji primer je zdravstveno osiguranje – ukinite garantovano zdravstveno osiguranje i radnici će morati da snose troškove tako što će ga nabavljati “na tržištu”, a to znači da će utoliko same plate morati da se povećaju – jer pri strukturnom rastu cena egzistencije i strukturnoj stagnaciji nadnica, neraditi često postaje racionalnije a to smanjuje bazen rezervne radne snage).
Strukturno, tako, raste cena reprodukcije radničke klase, i to se ne može rešiti interno u jednom ekonomskom sistemu već samo uvođenjem faktora “spolja” (uvoz radne snage koje je delimično izolovana od interne logike jednog zatvorenog ekonomskog sistema).
A istorijski i geografski kontekst obezbeđuju konačni strukturni bazen rezervne radne snage: zemlje globalnog juga, siromašnog istoka, bednog Balkana i izgubljene Istočne Evrope[4] obezbeđuju mase ljudi koje su spremne da rade za nadnice koje jednostavno ne omogućavaju reprodukciju domicilnog stanovništva zemalja u kojima se rad obavlja.
Enter supereksploatacija: fenomen direktno iz političke ekonomije koja beleži mogućnost smanjenja cene nadnica ispod nivoa socijalno neophodnog minimuma.[5] A to omogućava specifičan geopolitički i ekonomski okvir – migrantski radnici se kreću i rad obavljaju na jednom mestu, ali je makar deo njihove reprodukcije obezbeđen tamo gde je cena te reprodukcije manja (na globalnom jugu ili evropskom istoku), pa to otvara mogućnost radikalnijeg potplaćivanja radnika.
No, ipak, kontradikcija je samo privremeno rešena: eventualni trajni ostanak cenu reprodukcije gura na gore što bi i migrantsku radnu snagu učinilo strukturno skupljom i ta se kontradikcija rešava proizvodnjom trajne administrativne i/ili socijalne prekarnosti migrantske radne snage te uspostavljanjem relativno trajne blokade – putem administrativnih prepreka – trajnog naseljavanja i situiranja.
Ovako pogledano, problem migracija nije u migracijama i migrantima no u strukturnoj i nerešivoj kontradikciji – pa je upravo zbog toga i svaki socijalni resantiman uperen prema migrantima uvek već pogrešno usmeren. Jer rešenje nam je pod nosom, pa da i to razrešimo: nema dampovanja cena rada – ukoliko radite, ne može vaša cena rada da ide ispod cene rada u zemlji (zakonskog minimalca) a ni porezi i doprinosi ne mogu da se smanjuju samo zato što su radnici strani. Dakle, jednostavno je – ali i poprilično neprihvatljivo pogledano iz rakursa interesne grupe.
Ali u datom političko-ekonomskom kontekstu i nemoguće: profitabilnost strukturno zavisi od širenja što tržišta to i mobilizacijske baze za radnu snagu, a migranti su tu samo poslednji u lancu ishrane, pa se rešenje “novog tipa migrantske krize” nalazi u solidarnosti sa tim migrantima – ne u mržnji koju će stanovništvo nesumnjivo prema njima pokazati.
Naravno, u kontekstu Srbije – periferne ili poluperiferne države Evrope – čini se da promena u migratornoj dinamici označava i neku vrstu promene u ekonomskoj sferi. Jednostavno rečeno, dolazak migranata označava i generalno poboljšanje položaja radništva i porast njihovog standarda. Ali to bi bilo pogrešno: jer potreba za uvozom radikalno jefitinije radne snage je nužna refleksija ne “poboljšanja ekonomskih pokazatelja” pa i “generalnog standarda” već ponajpre strukturnih kontradikcija koje postaju sve manje savladive – pa se zarad njihovog privremenog rešavanja mora pristupati tehnokratskim rešenjima kao što je uvoz rade snage.
Drugim rečima, marksizam ne bi trebalo da se bavi “mobilnošću rada”, kao da se radi o nekakvom slobodnom kretanju ljudi. Naprotiv, trebalo bi da mu pristupa kao prinudnom, ako ne baš i prisilnom, kretanju radne snage u lancu globalne akumulacije u kojem Srbija učestvuje kao polu-periferija, kako bi zadržala svoju poziciju u sistemu koji je i samu reprodukuje kao zavisnu. Narativ o “manjku radne snage” i potrebi za uvozom oduvek je služio samo kao opravdanje za obaranje cene rada i proističe iz dominantne ideologije kako bi maskirao problem eksploatacije nekakvim “demografskim problemom,” i politički odgovor levice ne sme ostati na liberalno-moralističkoj borbi protiv rasizma, jer se time prećutno legitimiše ne samo eksploatacija, disciplinovanje i prekarizacija domaće radne snage, već upravo i aktivno geopolitičko formiranje globalnog juga kao geografije beskrajne egzistencijalne nesigurnosti i bede.
[1] Pa čak i da sama kapitalizuje na situaciji. Odakle zapravo mogućnost uspeha onog genijalnog i jedinstvenog PR-a ministarstva unutrašnjih poslova: videa policajca koji se veselo grudva sa decom iz Sirije pre deset godina.
[2] Stoga se upravo porodice i nalaze pod posebno zlokobnim oblicima pritiska kad je kapitalizam u krizi: one se “guraju” ne bi li povećale količinu rada koju sipaju u reprodukciju ne bi li cena rada (nadnica) mogla u rezultanti biti manja, ali odatle i povratak “porodice” kao pastoralne ideološke formacije (koju, opet desnica, obožava) – ona se i sa te strane “gura” jer omogućava uslove smanjenja cene radne snage.
[3] Doduše, nije sve toliko crno: zbog toga će nam roboti i veštačka inteligencija teško oduzeti poslove: njihov tržišna cena jednostavno ne može da ide ispod cene njihove reprodukcije (cene proizvodnje). Da završimo i sa tim.
[4] Kada se pogleda iz rakursa “Zapada”. A u poslednje vreme kontradikcije – mada svakako ne i neki benefit – ovakve strukture kapitalističke proizvodnje dolaze i do bednog balkana, pa naše zemlje, tradicionalno izvoznici radne snage, sada najednom moraju da ju i uvoze. Ali to nikako ne treba pomešati sa nekakvim “prosperitetom” – naprotiv.
[5] Samo crtica: socijalno prihvaćen i uspostavljeni minimum nije samo prosta biološka reprodukcije – radnik, da bi se pojavio na poslu, nije dovoljno da se samo biološki reproodukuje, mora i čitav niz ostalih potreba da bude zadovoljen: mora da bude sposoban da se transportuje, da se obuče, zaštiti od bolesti i slično – sve bi to nadnica morala da obezbedi.