Prvo jedna urbana legenda: kažu da je jedan politički aktivista prigradske beogradske opštine Vrčin svojevremeno govorio da mu je Zoran Đinđić, predviđajući atentat na sebe rekao: “Kad me budu ubili – ti uzmi Vrčin i pobrini se da Vrčinci budu dobro.” Da je priča izmišljena za potrebe prvih sledećih izbora gotovo smo potpuno sigurni, a da li su uz pomoć priče oni i osvojeni nemamo pojma – ali svakako je refleksija one čudne moći koju mitologija ima nad nama.
A sećanje na ubistva premijera, predsednika, kraljeva gotovo je zagarantovano istorijski događaj oko kojeg će se razvijati mitovi. Državotvornost takvih mitova je takođe gotovo zagarantovana – mrtvi se ne mogu braniti od sopstvene zloupotrebe u bilo kojem političkom projektu, a država, prostom činjenicom kapaciteta za proizvodnju nacionalnih mitologija, sigurno neće propustiti priliku da zgrabi jedan tako sočan zalogaj kao što je padanje na oltaru otadžbine – koje je za razliku od padanja na oltaru za otadžbinu u ratovima ličnije i time jače. U Srbiji, međutim, vrednost mita koji se plete oko ubistva od pre 23 godine i nije previše jasna: da li je u pitanju državotvorni mit ili je u pitanju mit otpora (ovoj konkretnoj državi ili “nekoj vrsti države”) – otvoreno je pitanje. Zanimljivo je, tako, da na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, ritualno cveće na mestu ubistva ostavlja premijer… Čekajte da pogledam kako se zove… Đuro Macut, ali ne i neka odlučnija politička ličnost, i svakako ne ona najodlučnija – i čisto sumnjam da je to bila stvar gustog diplomatskog rasporeda.
Ali podsećamo da su se oko ubistva formirale dve mitologije koje poprilično dobro funkcionišu zajedno iako su naizgled dijametralno suprotne i nepomirljivo politički konfrontirane – čineći konstitutivne mitove za takozvane dve Srbije, onu “narodnjačku” i onu “građansku”; “prvu” i “drugu”. Pa tako ispada da je ona najočiglednija funkcija ubistva premijera i folklora koji se oko njega formira – funkcija političke identifikacije: politički se prepoznajemo i raspoznajemo i sa protivnicima i sa saborcima manje-više time kako se pozicioniramo prema atentatu iz 2003. godine. U tom smislu, godišnjica je i faktor homogenizacije i za jednu i za drugu političku stranu ali funkcioniše i kao neka vrsta sidrišta: na kraju, sve se navodno i zna o vašoj političkoj poziciji kada se zna vaš odnos prema atentatu.
No – imaju mitovi i svoje druge aspekte: posegnete li za mitom gotovo je sigurno da postoji nešto što pokušavate da sakrijete te će vrlo često biti iskorišćeni u funkciji krpljenja procesa koji bi valjalo da ostanu nevidljivi. Pa odatle, vrlo verovatno, i sve ove ambivalentnosti: vrlo lako bi administracija jednostavno marginalizovala godišnjicu atentata – a Macutu bi bilo javljeno da ostane na mestu – da nešto ne baštini. Dosta toga je dakle i nejasno i čudno i ambivalentno, upotrebljeno i zloupotrebljeno i baš zbog mitoloških magli – događaje koji se naknadno pretvaraju u mitove valja ponajpre posmatrati kao integralne delove nekih strukturnih procesa.
A možda i nije previše teško identifikovati koji su ti procesi – samo pogledajte koji politički projekti preživljavaju uprkos svim političkim gibanjima, menama i smenama vlasti. Ja bih, tako, kao verovatno najvažniji strukturni proces izdvojio privatizaciju (zapravo, od početka osamdesetih, beskrajna privatizacija ovog ili onog – u socijalističkim zemljama je to bilo u obliku “tranzicije iz socijalizma u kapitalizam”, u onim razvijenijim je bilo agresivno rastavljanje države blagostanja – je globalna neupitna ideološka matrica a mi smo tu posebni samo po konkretnom obliku u kojem će se ona dešavati, odvijati i… legitimisati) prema kojoj se niti jedan politički faktor kritički ne odnosi a kamoli da se usudi da je još i preispita. A sve ono što identifikujemo kao “politiku” (izbori, politička borba, medijska nadgornjavanja i premeranja, praktične politike, pa čak i oblici formiranja otpora) – zapravo se nalaze u funkciji ovog centralnog političko ekonomskog i istorijskog procesa. Pa tako valja tumačiti i sve političke mene koje smo poslednje četiri decenije imali – raspad jedne, druge i treće države, smene političkih elita, (re)demokratizacije i (re)autoritarizacije. Pa na kraju krajeva u tom kontekstu valja čitati čak i istorijsku ulogu premijera koji je imao tu nesreću da vodi vladu Srbije od 2001. do 2003. i njegovo ubistvo.
Pa hajdemo skicu: tom je centralnom procesu Milošević obezbedio inicijalnu kapislu i načinio prvi (u izvesnom smislu i najteži) rez, dok su ulogu anestezije odigrali ratovi i posledični efekat šoka. No, i Miloševićev režim, upravo zbog toga što je morao načiniti baš takav politički kontekst, je imao probleme koje integralno nije mogao rešiti: privatizacija je polako ali sigurno postajala otežanija u okolnostima međunarodnih sankcija, mada tu valja dodati i prostu činjenicu da nedemokratski režimi jednostavno ne mogu da legitimišu stvari. Stoga je bila potrebna neka (makar naizgled) demokratska politička elita koja će se otarasiti međunarodnih sankcija i promene dvehiljadite su odgovorile upravo na te kontradikcije: nova vlast je imala i demokratski legitimitet i sankcije su ukinute.
Ali jedan je od nužnih uslova nastavka procesa privatizacije (otvaranja ka spolja koje je neophodno jer uvoz robe spolja čini domaću proizvodnju nerentabilnom te obara cenu proizvodnih kapaciteta i ultimativno omogućava grabež) izazvao sukob dve frakcije kapitala: domaće i strane. U tom smislu, vlada između 2001. i 2003. i njen premijer su se suočavali sa problemima sa kojima se ni jedna pre toga niti i jedna posle toga nije morala nositi: em je otpor privatizaciji odozdo bio žestok, em je sukob dve frakcije bukvalno ključao na svakom mestu, pa je možda najpreciznija ocena da je premijera 2003. godine odstrelila naoružana milicija domaće frakcije kapitala kojoj nije odgovaralo da nad primitivnom akumulacijom potpuni suverenitet eventualno zgrabi strani kapital, što je bila realna opcija. Naprotiv, odgovarala joj je privatizacija regulisana banalnim patriotizmom – dakle tačno ono što je dobijeno od Koštuničinih vlada.
Ovakva “patriotska privatizacija” i njene iteracije su se nastavile sve do 2012, kada na vlast dolazi politička snaga čiji zadatak više nije provođenje privatizacije već upravljanje uveliko ideološki i političko-ekonomski stabilizovanim sistemom. Na kraju krajeva, privreda je te 2012. uveliko transformisana a ideološka hegemonija uspostavljena; pa SNS sada polako ali sigurno privatizuje i pritiska institucije perifenog političko ekonomskog značaja (fakultete, na primer, na koje se danas vrši strahoviti pritisak, kojeg javnost uglavnom i nije svesna. Mada, da se ne lažemo, u eri smo veštačke inteligencije pa su “visoko obrazovanje” i obrazovanje generalno, bojim se, institucije koje broje svoje poslednje dane).
Na koncu, pogledane iz ovog ugla, sve političke mene su se dešavale ne bi li se proces privatizacije nastavio i/ili olakšao: devedesetih je valjalo lomiti ideološki otpor za šta je savršenu ulogu odigrala ratna histerija (privatizacija je ipak najslađa kad dolazi u pratnji bajoneta), nakon dvehiljadite je valjalo savladati otpore radničke klase koja je očekivala nešto drugo nego što je dobila, te upravljati ozbiljnim sukobom frakcija kapitala koje se bore za svoje delove kolača. Danas tih problematičnih stvari više jednostavno nema a menadžment je em lagan, em je olakšan činjenicom da spoljašni faktori ovde jednostavno podržavaju bilo koga ko bi mogao da deliveruje stabilnu političku situaciju. Ali, kako god bilo, sve ove faze samo su deo jednog jedinog procesa kompleksne i dubinske političko-ekonomske transformacije.
Ali, proces bi se – kakav god da je bio i kako god da je tekao – zapravo završio poprilično istim rezultatom: konačnom političko-ekonomskom i ideološkom stabilizacijom. A na kraju krajeva – zato i jesmo tu gde jesmo: nama upravljaju kompradorske elite koje nam mažu oči pitanjima nacije, dokle se privreda razvija u skladu sa interesima globalne cirkulacije kapitala (dakle, uklopili smo se u svetske tokove); a eventualno radikalniji alternativniji političko-ekonomski modeli su sasvim marginalizovani te su rizici za centralni politički proces potpuno eliminisani.
I upravo tu valja tražiti i odgovor na pitanje neverovatne i neočekivane stabilnosti sadašnjeg režima – njegov kapacitet za sinhronizaciju frakcija kapitala i homogenizaciju državnog aparata nije samo posledica beskrupuloznosti (mada jeste svakako i toga), već ponajpre istorijskog momenta u kojem dolazi na vlast: privatizacija je gotova i uspostavljena je potpuna ideološka hegemonija, populacija je ideološki poprilično pasivizovana, nema više onih previše bolnih rezova i ostalo je samo upravljati onim već stablizovanim i uspostavljenim političko ekonomskim sistemom.