“Slobodni izbori su centralna vrednost i cilj demokratije” – najčešće opšte mesto i zabluda u koju će gotovo redovno upasti makar deo javnosti kada počne da razmišlja o “demokratiji”. A zabluda je – uzmimo samo jedan element – jer zaboravlja da su za slobodne izbore (čak i ako uzmemo da su baš izbori jedna od centralnih institucija demokratije) potrebni određeni uslovi: slobodni građani na primer. Tek na koncu dodajemo i dva centralna ali često zaboravljena oblika slobode; sloboda od stalnog egzistencijalnog straha i straha od pada u sasvim prekarne odnose (straha koji posebno sada pogađa takozvanu srednju klasu) – dve slobode koje su, inače, nespojive sa savremenim političko-ekonomskim sistemom. U skladu sa tim da konstatujemo na samom početku: u Istočnoj Evropi, jednostavno nema potpuno slobodnih izbora.
Sve u svemu – slobodne građane jednostavno ne dobijate na tacni, pa se često zanemaruje paradoks koji stoji u samom centru liberalne teorije koja počiva na ideji slobodnog pojedinca: individua je proizvod kolektivnog delovanja. Drugim rečima, polazi se od aksioma da pojedinac, kompletno biće sa odgovornošću, savešću, usvojenim moralnim i etičkim sistemom jednostavno pada već formiran na ovaj svet i nastavlja da obitava, po mogućstvu, kao slobodan i prenebregava se da svakog pojedinca uvek već formira socijalni i istorijski kontekst – u najmanju ruku ga je potrebno obrazovati i osposobiti, obučiti da ne naseda odveć lako na propagandu, da se snađe sa velikim količinama inforamcija sa kojima je sada već zaista ljudski nemoguće snaći se.
Ali uprkos ovim gotovo strukturnim ograničenjima koja zaprečavaju slobodu u “slobodnim izborima” u ovom drugom delu Evrope – uobičajeni folklor nakon svakih izbora – pa i mađarskih ali i naših lokalnih od pre par nedelja, koji su ponajmanje bili izbori, a ponajviše (ne baš u potpunosti uspeli) pokušaj dirigovane, simulirane i nasilu izgurane aklamacije – je pojava komentarijata koji drobi procente, deliće procenata, trendove, faktore, uticaje, stilove obraćanja i oblačenja, vremenske prognoze i slično (kao da su u pitanju marketinške kampanje[1]). Povremeno će se neko uputiti i u psihoanalize što kandidata što glasačkog tela te se zakopati u beskrajnom lavirintu estetskih preferencija i paramarketinškog formiranja “poželjnog kandidata”. Tako je i u slučaju izbora u Mađarskoj gde su se pomno analizirali svi nivoi delovanja novog premijera Mađarske.
Dobrano veštije od estetskih preferenci, to rade ozbiljniji analitičari – pa izdvajamo Dragana Markovinu. Ali Markovina tvrdi nešto potpuno pogrešno, iako je sve što je rekao tačno: ono što jeste tačno to su sve ove tačke koje je on identifikovao kao strateške greške koje su Evropa i Evropska unija – vrlo verovatno najbirokratizovanija i najrigidnija institucija u istoriji – pravile prema zemljama istočnog bloka, uglavnom opet iz čiste arogancije poslednje tri i po decenije. I sve stoji: i bila je potpuno neutemeljeno arogantna, svoj je političko-ekonomski model uzimala za bogom dan iako je bio samo privremena privilegija, Istočnu Evropu je infantizovala, potpuno se pogrešno koncentrisala na korupciju[2] i prelako odbacila apsolutno svo progresivno nasleđe socijalizma, intenzivno silovala društva da izvrše rapidnu privatizaciju koja je redovno imala katastrofalne posledice – sve je tačno. A zapravo uzeto kao celina – sve je pogrešno.
I zato samo da podsetimo: tranzicija je (barem u Istočnoj Evropi) transformcija iz socijalizma u kapitalizam ali i u poluperiferni položaj u kojem vladaju materijalne zakonitosti hijerarhijskog odnosa metropole i periferije među čije posledice spada i zaprečavanje mogućnosti emancipacije iz tog poluperifernog položaja. U tom smislu, bilo kakva demokratizacija može da se desi samo ukoliko ne bi u pitanje dovela poluperiferni položaj (a u nekim slučajevima kao što su zemlje bivše Jugoslavije, čak i neki znatno niži nivoi praktičnih politika su bili regulisani zarad potreba zapadnije Evrope). Pa je stoga i svaka od tih “demokratizacija” bila i krnja.
Pogledano iz ovog rakursa – sve greške koje navodi Markovina su bile i nužne i neizbežne.
Na kraju krajeva, čisto sumnjam da se se Mađari baš u potpunosti otarasili Orbana: starog Orbana sada menja novi koji u odnosu na starog baštini ključne razlike: nosi jeans, pazi na liniju, i, pretpostavljam, sluša rock i/ili tehno – ali je sve ostalo manje-više ostalo isto (ili čak i gore): ako nekom nije to bilo jasno pre izbora, u prvih par nedelja nakon mađarskih izbora je moralo da postane.
Možda bi nešto plodnije bilo političku dinamiku Istočne Evrope posmatrati uz pomoć matrice koju postavlja Rastko Močnik – zakon smene vlasti u evropskoj poluperiferiji je gvozden: kontradikcije kapitalističke proizvodnje – usled manje amortizacijske moći – znatno su oštrije na periferiji i poluperiferiji. Stoga se njima mora upravljati znatno strožije i kompleksnije te to upravljanje generalno preuzimaju (i bolje obavljaju) osetno manje suptilne političke snage dubinski ukorenjene u strukturama moći (neko bi rekao “duboka država”, a neko – “buržoazija”) i time dubinski korumpirane. Povremeno i na veoma kratko, vlast mogu preuzeti široke koalicije na platformama širokog zahvata poput “antikorupcije” ali usled heterogenosti i, ponajviše, nemogućnosti konzistentnog upravljanja kontradikcijama one vlast vrlo brzo gube i zatim ih na duže vremenske periode iznova menjaju one duboko korumpirane desne populističke narodnjačke partije.
I ukoliko sad iz rukava ne izvuče neku neviđenu kombinaciju – još desniji populizam, još rigidniju kontrolu unutarpartijske vojske, još čvršću vezu države i investicionih frakcija, još čvršću kontrolu nad državnim aparatom – Mađarev mandat je veoma ograničen. Drugim rečima, ako ne bude još brži, jači i gori od Orbana, neće se predugo zadržati na vlasti.
Kolektivno/individualno
Ali dodajmo još nešto – potpuno je pogrešan i sam pristup “političkom”. Individualizacija pristupa političkom polju – nužni pratilac beskrajne atomizacije, što rada, što političkog delovanja – zapravo je potpuno omašila to da je i sama politika kolektivni čin. Na kraju, da bi pobedio – onkraj samog sadržaja i obećanja – Mađar je morao da angažuje čitavu strukturu društva unutar jednog kolektivnog projekta i na kraju je pobedio na kolektivnom zamahu, jednom talasu kolektivne želje i kolektivnog napora za smenom jednog očigledno omraženog bivšeg režima.
U tom smislu, prateći ove lokalne izbore kao novinar, a neke ranije što kao novinar što kao član posmatračkih misija – primećujem nešto vrlo zanimljivo: vladajuća partija izbore na onim najmikrokapilarnijim nivoima organizuje u obliku kolektivne akcije iliti mobe. Angažman zahvata celo selo ne samo kao svaku individuu posebno, već kao zajednicu – zajedno se obavlja aktivnost izbora, zajedno se ljudi uključuju u političku sferu (čak iako je to na koncu na njihovu štetu).
A samo da dodamo da smo svesni da je u pitanju još jedna krađa: ukradena je kolektivna akcija a današnji desni populizam je pravi pravcati spomenik nesposobnosti levice da baštini sopstveno nasleđe kolektivne akcije pa joj ju kradu i sopstvenu suprotnost izvrću savremene desnice. Šta da radimo, odustajanje od centralnih vrednosti i strategija ima svoju cenu.
Naravno – da bi se to uradilo potreban je određen organizacioni kapacitet i materijalna baza koje vladajuće stranke – imajući praktično neograničene resurse i posebno ukoliko su beskrupuloznijeg karaktera – redovno imaju; dok te kapacitete njihove alternative danas i dalje nemaju (i samo se u posebnim uslovima, kao na primer ovih dana u Srbiji, može nadomestiti euforijom koja je nasleđena iz intenzivnih studentskih protesta). Pa zato podsećamo i na to da je Peter Mađar kolektivni zamah i talas uspeo da organizuje vrlo verovatno samo zbog obilne finansijske pomoći Evropske unije kojoj je Orban jednostavno počeo previše da smeta.
A na kraju krajeva da dodam i ovo: rezignacija – najstrašnije političko oružje svih nedemokratskih snaga a čini mi se, posebno sadašnje srpske vlasti – je isključivo moguća u kontekstu atomizacije političkog delovanja.
Drugim rečima, na ovaj ili onaj način moramo da vratimo politiku kao kolektivno delovanje.
[1] Jer u suštini danas jesu.
[2] A podsećamo na centralni problem “korupcije”: kad je “korupcija kriva” onda je sve ostalo ok. Odnosno, ova koncentracija na “korupciju” često je samo proteza arogantnog i suštinski rasističkog odnosa centra prema periferiji. I koji se vrlo često i interiorizuje.