foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Kako je Jugoslavija upropastila srpski narod

Bauk kruži Srbijom – bauk jugoslovenstva. Sve sile Srpskog sveta sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, antikomunisti i nacionalisti, šoveni i šovinisti, internet ratnici i vikend četnici, veliki, mali, srednji i Srbi svih ostalih formata. Opštu paniku izazvala je odluka brojnih odrođenih pojedinaca da se na popisu stanovništva izjasne kao Jugosloveni po nacionalnosti. Takav jeretički potez proizveo je salve besa, uvreda, pljuvačine i nekoliko omanjih nervnih slomova.

Sve što smo imali uložili smo u razaranje Jugoslavije. Poveli smo četiri naizgled besmislena rata i sva četiri smo izgubili, ali nam nije žao, jer je prokletnica najzad izdahnula, udavljena u krvi. Žrtvovali smo desetine miliona dolara, staru deviznu štednju, zajam za preporod Srbije, životni standard, mir, miran san, savest, čast, poštenje, svetlu istoriju, sopstvenu budućnost i budućnost svoje dece, perspektivu, nadu da će ikada biti bolje – samo da bismo uništili tu odvratnu zemlju u kojoj nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da prikolješ nekog Bošnjaka ili Albanca i smestiš ga u masovnu grobnicu.

Srbožderska brozomora

I nakon svih tih nadljudskih napora, nakon silnih žrtava i neljudskih podviga naših vrlih serijskih ubica staraca, žena i dece, nakon što smo se pretvorili u šovenske zadribalde i izolovali od sveta, nakon što smo se zavadili sa svim susedima i navikli da dišemo mržnju, nakon što smo se povukli u svoj brlog odakle sikćemo na čitav svet, nakon što smo postali ruski kvislinzi, nakon što smo se preobrazili u podljudska bića spremna da podrže svako ubistvo i razaranje koje počini naš kremaljski idol – Jugoslavija se opet koprca, pokazuje znake života i preti da se povampiri, makar u simboličnom obliku izdajnika srpstva koji se deklarišu kao Jugosloveni.

Pa zar smo mi zbog toga prolili more tuđe krvi? Zar ti nesrećnici nemaju nimalo poštovanja prema našoj žrtvi? Zar je sve bilo uzalud?

Prosto je neverovatno koliko neki ljudi, ako su to uopšte ljudi, nemaju pijeteta prema srpskim stradanjima u SFRJ. Nikad u istoriji se Srbi nisu napatili kao pod režimom Josipa Broza koji zapravo i nije bio Josip Broz, nego neki stranac podmetnut u okviru uobičajene svetske zavere protiv naroda najstarijeg. Napatili smo se u toj srbožderskoj veštačkoj tvorevini više nego pravedni Jov onomad, a sad su se našli neki pametnjakovići da nas vraćaju u doba najvećeg zla i postradanja.

Antisrpsko opismenjavanje

Umalo da nam zli komunisti zatru ono najvrednije što imamo, nacionalni identitet, jedva smo nekako pretekli poluvekovnu brozomoru, a autošovinisti bi da nas vrate na staro. Koliko se samo crkva naša pravoslavna napatila, to ni najpotresnija jeremijada ne bi mogla da izrazi. Ni za šta se patrijarh i episkopi nisu pitali, nisu mogli ni udžbenike da menjaju, ni da uzimaju iz budžeta koliko im duša ište, ni da nekažnjeno zlostavljaju decu oba pola, nisu mogli čak ni da sanjaju o simfonijskom uređenju države, o svetom savezu trona i oltara, a kamoli da maštaju o teokratiji kao idealnom uređenju našeg društva. I sve te nepravde koje vapiju do neba našim izrodima ništa ne znače, oni bi da se upišu u Jugoslovene tri decenije nakon što smo dotičnu umorili surovom smrću.

Teško je pobrojati sva zla koja smo pretrpeli u jugoslovenskoj tamnici svih naroda, poglavito srpskog. Komunistima ništa nije bilo sveto, radili su sve što je u njihovoj moći kako bi zatrli sve naše tradicionalne vrednosti. Prvo su krenuli da iskorenjuju nepismenost, uveli su obavezno osnovno školovanje, i za dečake i za devojčice, što je bio podmukli udar na naš identitet koji je, kao što znamo, zanavek utvrđen u usmenoj tradiciji. Krajem Drugog svetskog rata polovina stanovništva je bila nepismena, kao što Bog zapoveda, da bi taj broj do 1961. opao na manje od 20 posto.

U kraljevini su postojala samo tri univerziteta i dve visoke škole, a polovinom sedamdesetih godina bilo ih je 158, što ni trpeljiviji narodi ne bi mogli da podnesu. Između 1945. i 1960. godine broj visokoobrazovanih porastao je deset puta, sa 50.000 na pola miliona ljudi. Izgrađene su nebrojene škole, domovi kulture, osnovane silne biblioteke, a narod se navikao na čitanje i razvio perverzne kulturne potrebe, strane našem iskonskom biću.

Osnovno ljudsko pravo na čemer i jad

Najgore je što su nas komunisti izvukli iz siromaštva, gladi, jada i bede. Između 1953. i 1960. industrijska proizvodnja rasla je u proseku za 13,83 posto godišnje. U tih osam godina SFRJ je držala svetski rekord, bila je čak i ispred Japana. Šezdesetih godina godišnji rast privrede je iznosio 8,2 posto, što je danas – zahvaljujući našem samopregornom radu na uništenju svega – posve nezamislivo. Realni prihodi su između 1950. i 1965. porasli za 80 posto. Smanjivala se razlika između bogate Evrope i siromašne Jugoslavije, bruto društveni proizvod je u SR Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj 1955. godine bio četiri-pet puta veći nego u Jugoslaviji, već 1965. bio je samo tri puta veći, do kraja sedamdesetih je ta razlika dodatno smanjena.

Izgrađena su nebrojena naselja, praktično čitavi gradovi, jer je industrijalizaciju pratila i urbanizacija. Tradicionalno seljački narod se odrođavao od svog tla i navikavao na nehumani asfalt i beton, u okviru najveće akcije rasrbljavanja viđene u srpskoj povesti. Izgrađene su brojne bolnice, fabrike, izvršena je elektrifikacija, nikad se nije toliko ulagalo u sve oblike infrastrukture. Pa mi smo jedva dozvolili železnici da nam se ušunja u zemlju, a ovi komunistički ludaci udarili da asfaltiraju čak i seoske puteljke! Strava i užas za tradicionalnu, patrijarhalnu, domaćinsku Srbiju.

Ukratko – komunjare su učinile sve da bi nas približile zlom, dekadentnom svetu, da bismo izgubili dušu i ogrezli u materijalnim vrednostima. Tako su nam polako oduzimali ono najsvetije – osećanje orobljenosti, resantiman, gorčinu prema svemu na svetu. Kako pošten čovek da se oseća jadno ako živi pristojno? Kako da neguje duh opljačkanosti ako ga niko ne orobljuje? Kako da bude ozlojeđen na čitav svet ako mu je bolje nego svim njegovim precima? Uskratili su nam osnovno ljudsko pravo na čemer i jad koji čine samu suštinu našeg plemenskog bića i žića. Šta nam napraviše, zlikovci bez srca i duše!

Spasavanje redova patrijarhata

Ni to im nije bilo dovoljno, nego su aktivno sprovodili emancipaciju i oslobođenje žena. Ustav iz 1946. je garantovao ravnopravnost polova, žene su po prvi put mogle da nasleđuju imovinu i da budu birane na političke funkcije, što je bio težak udarac na naš muškobanjasti identitet koji smo jedva preživeli. Pre Drugog svetskog rata čak dve trećine žena je bilo nepismeno (mada je i to bilo nedovoljno), sada je taj solidni procenat pao na jednu bednu četvrtinu. Trećina studenata i zaposlenih činile su žene. Žene su dobile pravo glasa i pravo da zarađuju jednako kao muškarci, liberalizovani su zakoni o porodici, pa su pravno izjednačena bračna i vanbračna deca, čak je i abortus dozvoljen. Nezapamćen udar na porodicu i tradicionalne porodične vrednosti, biblijska pošast, Sodoma i Gomora.

Umalo da nam patrijarhat završi na smetlištu istorije. Sreća da smo na vreme nešto preduzeli da ga oživimo, inače od nas ne ostade ni kamen na kamenu. Stanje još nije sasvim zadovoljavajuće, ali crkva i razni desničari rade na konačnom i totalnom povratku srednjovekovnom idealu, kad se znao neki red.

Radikalne promene uticale su i na dužinu života, prosečan životni vek koji je posle Drugog svetskog rata iznosio 51 godinu (pametnom dosta) porastao je početkom osamdesetih na neskromnih i preteranih 70 godina. To više nije moglo da se izdrži, morali smo da toj pošasti stanemo u kraj, pa smo učinili sve što je u našoj moći da skratimo život svima koji su nam pali pod ruku, kamu, granatu i snajper.

Oklevetani četnici

Nemoguće je napraviti potpun spisak zala, nepočinstava, nepravdi i tortura kojima je srpski narod bio izložen u socijalističkoj Jugoslaviji, ali da pomenemo samo još jednu neprebolnu ranu. Četnici i njihov slavni vođa Draža Mihailović bili su nepravedno oklevetani kao izdajnici, pola veka su od nas krili istinu o ravnogorskom pokretu i njegovom antifašističkom karakteru. Decenijama su četnici bili nepravedno skrajnuti na marginu istorije i sramno gurnuti u isti koš sa kolaboracionistima kao što su ustaše ili domobrani.

Nakon gromoglasnog pada socijalističke tamnice mučnog srpskog naroda konačno su neke činjenice mogle da izađu na videlo. Spisak dugo skrivanih i potiskivanih istina je šarolik: od činjenice da su Srbi narod najstariji, preko nepobitne istine da Srbi uvek dobijaju u ratu a gube u miru, pa najzad otkrivene judejsko-masonsko-vatikanske zavere koja našem jadnom narodu radi o glavi vekovima, sve do potpune, totalne, neopozive i neporecive rehabilitacije Draže Mihailovića i njegove slavne uloge u Drugom svetskom ratu. I sad se javljaju neki vajni Jugosloveni koji bi da nam oduzmu sve tekovine naše antikomunističke borbe. Neće moći ove polarne noći!

Jugoslovenstvo neće proći

Kakva sve podla mučenja nismo pretrpeli u antisrpskom socijalizmu: modernizaciju, industrijalizaciju, urbanizaciju, suzbijanje nacionalizma, ideologiju bratstva i jedinstva, ograničavanje uticaja crkve, ogromnu socijalnu prohodnost, emancipaciju potlačenih slojeva, samoupravljanje, radnička odmarališta, procvat kulture, kosmopolitizam, prosvećivanje, besplatno obrazovanje, besplatno lečenje, negovanje antifašističkih tradicija, spomenike partizanima na svakom koraku, nezapamćeni porast standarda i potrošnje, zaštitu radničkih prava, jednakost pred zakonom, male socijalne razlike, pokret nesvrstanih, ravnopravnost žena, osećanje sigurnosti i bezbrižnosti, minijaturnu stopu kriminala, osećanje pripadnosti svetu…

Sve jedno zlo veće od drugog, od zla oca i od gore majke. Jedva smo se nekako iščupali iz kandži belosvetskih prevaranata i vratili korenima, čak smo jedno vreme jeli i korijenje, po uputstvu Branka Kostića, ali nam ništa nije bilo teško, samo da se iskobeljamo iz srbožderskog kazamata. I onda se nađu neki nezahvalnici koji žele da nas vrate u odurnu socijalističku prošlost.

Nekim ljudima zaista ništa nije sveto, pa bi nas ponovo izložili pogubnom dejstvu pobrojanih strahota. Zato se i izjašnjavaju kao Jugosloveni, samo da bi nam napakostili, uneli smutnju među pošten svet, da bi svojim podmuklim socijalističkim otrovom nagrizli nevine srpske duše i uništili ovaj raj na zemlji koji smo stvorili u znoju lica svog. Takvima poručujemo: Jugoslovenstvo vam neće proći, Srbija se saginjati neće. Protiv aveti socijalističke Jugoslavije borićemo se do poslednjeg Srbina, pa makar ta borba trajala i stotinak godina.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo