foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Školski program – leglo dekadencije i nemorala

Svi znamo za postojanje magičnih reči koje, kada se izgovore, čoveka volšebno preobraze u neki drugi oblik bivstvovanja. Otkud nama, običnim smrtnicima, ovako ezoterično znanje, rezervisano samo za posvećene adepte u magijskim krugovima? Iz crtanog filma u kojem Duško Dugouško boravi u Transilvaniji, u dvorcu najčuvenijeg rumunskog grofa. Kada omiljeni zec našeg detinjstva izgovori čarobnu reč “abrakadabra”, Drakula se preobrazi u slepog miša. A kad kaže “hokus-pokus”, krilati netopir se vrati u prvobitnu vampirsku formu.

Duška Dugouška otkriće magičnih reči sa natprirodnim dejstvom navede na eksperiment, pa se razigra i počne da kombinuje. Duško kaže “abraka-pokus”, a Drakula postane vampir sa glavom slepog miša; potom veli “hokus-kadabra”, a grof se preinači u ljudsku glavu sa krilima ljiljka. Potom se zec skroz razulari: “njuportnjuz” – Drakula je veštica sa metlom; “vo-vo-vo-vo-vošington” – veštica postaje lešinar sa dve glave.

Reči u zasedi

Nisu reči bezazlene, ne možeš se s njima igrati kako ti padne na pamet, posledice mogu da budu pogubne, valjda su zato kod nas igre rečima tako nepopularne, čak ih i pisci retko koriste. Pune su knjige pogibeljnih reči koje iz rečnika, kao iz zasede, vrebaju neoprezne i pokušavaju da ih zaskoče, ne bi li ih pretvorile u nešto drugačije, tuđe i stravično. Srećom, većinu reči iz rečnika uopšte ne upotrebljavamo, to je osnovna mera opreza i samozaštite, ali ignorancija, nažalost, nije dovoljna.

Ima poganih, podlih, potuljenih reči koje se predstavljaju kao nevinašca koja ni mrava ne bi zgazila, a u njima se krije smrtonosni otrov. Evo, na primer, reč “ruta”. Na prvi i svaki drugi pogled deluje posve bezazleno i benigno, ko bi pomislio da se nešto zlokobno skriva u reči koja znači “put, putovanje, pravac putovanja, maršruta”, kako stoji u Rečniku Matice srpske.

Prava je sreća da nisu svi ljudi naivni kao potpisnik ovih redova. Nedavno je Sonja Ćirić u “Vremenu” pisala o zanimljivom slučaju iz jedne beogradske osnovne škole. Učiteljica je planirala da vodi četvrtake u Pedagoški muzej, pa je o tome obavestila roditelje. Opisivala im je rutu kojom će ići od škole do muzeja, napisala reč “ruta” na tabli i koristila je jedno desetak puta tokom objašnjavanja. Svi su to prihvatili zdravo za gotovo osim nekoliko majki. One su zaključile da inkriminisana reč može negativno da utiče na njihovu decu.

Komisija za nepodobne reči

Zašto je reč “ruta” problematična i potencijalno škodljiva? Pa zato što se često pominjala u kontekstu Evroprajda, a reči imaju čudnu moć, kao što nam je demonstrirao Duško Dugouško, pa bi ta nesrećna sloves mogla da pretvori decu u lezbejke, gejeve, biseksualce, transrodne osobe ili nešto mnogo gore. Učiteljica je podložna negativnim uticajima koji potiču sa Zapada i usmereni su protiv porodice, kako lepo kažu patrijarh, episkopi, Dverjani, Zavetnici, Srpska desnica, Narodne patroldžije i drugi ekstremni desničari, kao i brojni ljubitelji slova “Z” i Putinovog klanja po Ukrajini.

Zato su mame rešile da direktoru škole i Ministarstvu prosvete upute inicijativu za formiranje jezičke komisije koja bi kontrolisala vokabular prosvetnih radnika. Pa ne može svako da koristi reči iz srpskog jezika kako mu se prohte i da tako dovodi u opasnost podmladak. Lepo komisija da napravi spisak zabranjenih reči, da ih dostavi školskim radnicima, pa da znaju šta je dozvoljeno govoriti deci. A s učiteljicom valja porazgovarati “i upozoriti je da ubuduće pazi šta priča”. Dok se ne oformi pomenuta komisija i izbaci opake reči iz školske upotrebe, za početak, posle bi valjalo te napasnice istrebiti i iz knjiga, medija, časopisa, iz svakog oblika javne upotrebe.

Borba s demonima

U tradicionalno inertnom, ravnodušnom srpskom društvu lišenom inicijativa odozdo, svaka građanska akcija zaslužuje pohvalu, pogotovo ako uočava ključne probleme u obrazovanju i daje konkretne predloge za njihovo prevazilaženje. Kad već državni organi ne brinu za duše nejake dece, moraju roditelji sami da uzmu stvar u svoje ruke. Dok razni jezikoslovni odbori biju bitku protiv latinice, tuđica, psihološkinja, filozofkinja i ostalih vekovnih neprijatelja, ruta nam se mučki prišunjala s leđa i rovari li, rovari.

U ranijim epohama država je neuporedivno pomnije bdela nad opasnostima koje vrebaju iz jezika, a i društvena svest je bila na mnogo višem lingvističko-inkvizitorskom nivou. Razne institucije su ratovale protiv nepodobnih reči i izraza, ne dozvoljavajući kojekakvim piskaralima i sličnim sumnjivim elementima da kvare nevinu omladinu.

Pre više od 2.400 godina u Atini su sudije posedovale kudikamo veću opreznost od ovih današnjih, pa su lepo osudili na smrt Sokrata, lokalnog badavadžiju koji je neprestano smarao ljude na ulici čudnim pitanjima. Osuđeniku se, između ostalog, stavljalo na teret da uvodi nove bogove i kvari omladinu (očigledno je i on podlegao zapadnjačkim uticajima). U njegovom slučaju opasnost po mladež vrebala je iz reči daimonion, demon, o kojem je Sokrat govorio: “Na osnovu božanske odredbe postoji neki demon što me sledi još od detinjstva. To je neki glas koji mi, kada se pojavi, uvek naređuje odustajanje od onoga što bih želeo da učinim, a nikada me ne nagovara“. Borba s demonima je lepo započela i traje do dana današnjeg, a osim kukute egzorcisti koriste i sva druga raspoloživa sredstva.

Vulgarni izrazi

U kasnijim epohama nadzor nad rečnikom sprovođen je s dužnom pažnjom, u čemu su prednjačili razni crkveni organi, inkvizicije, komisije i sabori. Spaljivanje na lomači, mučenje, smrtna kazna, proterivanje i slične metode pokazale su se kao efikasna oruđa u bici za ljudske duše, pogotovo dečje, od raznoraznih demonskih reči kao što su sličnosuštan, heliocentrizam, hristotokos, monofizis, arijanstvo, ikonoborstvo, transmigracija, evolucija – spisak je dug, takoreći neiscrpan. Sa slabljenjem uloge religije u društvu počelo je rasulo modernog doba u kojem je zavladao potpuni haos u govoru i pisanju, svako koristi reči kako mu se ćefne.

Čuvari morala i tradicije nisu se dali lako poraziti, dugo su pružali otpor jezičkoj anarhiji koja je polako zahvatala sve šire slojeve stanovništva. Krajem devetnaestog veka na engleskog pisca Tomasa Hardija podigla se ljuta hajka zbog romana “Tesa od roda D’Erbervila” i “Neznani Džud”. Crkva, konzervativna štampa i ostali čimbenici viktorijanskog doba zagrajali su protiv preslobodne obrade tema kao što su seks, religija i brak. A na udaru su se našle i neke nepoćudne reči i izrazi. Kako sam Hardi piše u predgovoru petom izdanju “Tese”, kritičari su ga osuđivali jer je koristio vulgarne izraze kao što su “đavolje vile, nož za rezanje mesa u prenoćištu, stidom kupljeni suncobran” kojima nije mesto u pristojnoj pripovesti. Kampanja je urodila plodom, Hardi se povukao u zavičaj, odustao je od pisanja proze i prešaltovao se na poeziju.

Dela uvredljiva za pogled i duh

Nije zabrinuta javnost uvek bila ovako efikasna kao u Hardijevom slučaju, neki zlikovci su uspeli da se izvuku, uprkos tome što su u svojim knjigama širili loš uticaj na omladinu i koristili kojekakve skandalozne reči. Gistav Flober je 1857. godine objavio roman “Gospođa Bovari” i odmah je bio optužen za povredu javnog morala. Na veliku žalost zaštitara ćudoređa, sud ga je oslobodio krivice, ali je bar u presudi jasno napisano šta pisac ne sme da radi: “S obzirom na to da nije dopušteno, pod izlikom opisivanja karaktera ili lokalne boje, prikazivati u njihovim zastranjivanjima postupke, riječi i vladanje likova koje je pisac stavio sebi u zadatak opisati; da bi takav sustav, primijenjen na djela ljudskog duha kao i na proizvode lijepih umjetnosti, vodio k realizmu koji bi bio nijekanje lijepoga i dobroga i koji bi, stvarajući djela jednako uvredljiva za pogled kao i za duh, počinjao neprestane povrede javnog morala i dobrih običaja”.

Floberov kolega po peru Šarl Bodler koji je iste godine objavio zbirku pesama “Cveće zla” nije uspeo da se tako lako izvuče. Suđeno mu je zbog uvrede javnog morala i dobrog ponašanja, zato što njegova knjiga, kao što reče carski tužilac gospodin Pinar, “sadrži sablažnjive prizore koji kvare one koji još ništa ne znaju o životu”. Bodler je izgubio na sudu, naloženo mu je da iz zborke izbaci šest pesama, između ostalih i dve koje eksplicitno govore o lezbejskoj ljubavi, “Lezbos” i “Prokletnice”. Izbačene pesme vraćene su u zbirku tek 1949. godine.

Tako su prolazili bestidnici i hulitelji u vreme kad se znao neki red. A danas su potpuno rehabilitovani, čak su im i narečene knjige stavljene u lektiru, odakle nesmetano šire štetan uticaj na našu mladež. Zabrinute roditeljke su možda izašle na kraj s rutom, ali njihovu decu tek čekaju prava iskušenja, kad završe osnovnu školu. U gimnaziji će ih dočekati svi pobrojani osim Hardija, koji je valjda greškom ispao, moraće da čitaju upravo ove inkriminisane knjige.

Ako je jedna obična ruta u stanju da pomuti dečju dušu i pretvori ih u gejeve i lezbejke, kako će ih tek nagrditi Bodlerovi stihovi iz pesme “Lezbos”: “Lezbos, zemljo noći požudnih i vrelih, / kad devojke, vrela moćne neplodnosti! / Ljubavnice strasne svojih tela zrelih, / miluju plodove vlastite mladosti”. Ili stihovi iz pesme “Prokletnice” u kojima se Hipolita obraća svojoj ljubavnici Delfini: “Misli moja, tako ne gledaj me dalje, / ja te volim, sestro, po izboru mome, / pa da si i mamac što ga pak’o šalje, / početak prokletstva u udesu zlome!”

Kukuta je iz raja izašla

Ako postoje negativni uticaji koji potiču sa Zapada, usmereni protiv porodice, ovo je njihov školski primer. U bukvalnom i svakom drugom smislu. Dok se roditelji bave magičnim rečima koje će im preobratiti decu, ispod radara im promiču čitave knjige koje razvraćaju omladinu, za šta im je pravovremeno i suđeno. Šta sve neće zli zapadnjaci da smisle kako bi izopačili našu čistu dušu slovensku, čitavu jednu književnost su napisali i prokrijumčarili je u naše školske programe ispod žita, a mi sve to mirno prihvatamo, bez ijedne reči protesta. Biće posla preko glave za onu jezičku komisiju, ako ikada bude formirana.

Školska lektira je mahom i sačinjena od nemoralnih knjiga koje obiluju štetnim, pokvarenim, perverznim sadržajima: ubistva, razbojništva, incest, mučenja, prevare, preljube, decoubistva, podlost, nasilje, paklene muke, pesimizam, apsurd, klonulost, defetizam, besmisao. A među tim vajnim piscima ne možeš da nađeš dvojicu-trojicu pristojnih građana na koje bi deca mogla da se ugledaju, sve neki otpadnici od društva, notorni alkoholičari, narkomani, puki siromasi, buntovnici, neradnici, homoseksualci i dekadenti. Školski programi su se pretvorili u leglo dekadencije i razvrata. I niko da se pobuni i stane u kraj teroru nad neuprljanim umovima i srcima naše mlađarije. Znali su dobro tužioci Melet, Anit i Likon kako se s takvim zlikovcima postupa. Kukuta je iz raja izašla!

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo