foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Nektar od dečjih suza

Sastala se dva polubrata u gostionici, negde u ruskoj provinciji, nisu se videli od detinjstva, pa zaseli da se upoznaju. Mlađi je tek napunio dvadeset godina, a stariji dvadeset četiri, tipični ruski dečaci svog doba. Usred kafanske buke, dozivanja kelnera, lupe bilijarskih kugli, brujanja vergla, braća su odmah krenula da rasprave ključnu stvar: ima li ili nema Boga. Govorio je uglavnom stariji, mlađi je već bio iskušenik u manastiru, pa je samim tim jasno šta misli, mada će tokom razgovora njegova vera biti izložena teškim iskušenjima. Posle kratkog uvoda, stariji kaže da je namerno počeo razgovor tako da se već ne može gluplje početi, a potom objašnjava i zašto: “Što je gluplje, utoliko bliže stvari, što je gluplje, tim je jasnije. Glupost je kratka i nije dovitljiva, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena”.

Ima mladac pravo, što se najbolje vidi kad čitaš pametne i glupe nacionaliste. Prva kategorija zaista postoji, nije u rangu Deda Mraza i ljudi-reptila koji vladaju svetom, više je u rangu retkih vrsta, nešto poput jagorčevine, kovilja i gospine papučice. Evo, na primer uvaženi prof. dr Milo Lompar u desničarskom bestseleru “Duh samoporicanja” vrda i vrluda, uvija se i dovija, zakukuljuje i zamumuljuje, opsenjuje prostotu i koristi strategiju jegulje, a zapravo govori isto što misli svaki nacionalista bez doktorske titule i tone pročitanih knjiga. On vidi duh samoporicanja kao “nastojanje po kojem Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, jer oni ne treba da teže integralnosti srpske kulturne egzistencije nego treba da se poistovećuju sa neprijateljskim državnim okvirom”.

Pod neprijateljskim državnim okvirom uvaženi gospodin doktor podrazumeva Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, Hrvatsku i slične lažne države. Profesor se zalaže za “načelo integralnosti” srpske kulture, što će reći da svi Srbi treba da žive u jednoj kulturi, da se malo strpe i sačekaju odsudni istorijski čas kad će ponovo krenuti u oslobađanje i ujedinjavanje svih srpskih zemalja i pomoćnih teritorija. Dakle, Srpski svet – što bi rekao Aleksandar Vulin kome pamet ne smeta previše. Pa čemu onda mrčenje hartije i ispisivanje pet stotina stranica gustog, pseudointelektualnog teksta kad je sve moglo da se kaže u jednoj radikalskoj rečenici: Gde je srpska kultura, tu su srpske zemlje? Vaistinu: “Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena”.

Polutar srpske planete

Nisu svi naci-pametari tako uzdržani i sposobni za hladnokrvnu distancu prema prešnoj temi srpskog spasa kao dr Lompar, ima i onih kojima se pamet potpuno pomuti, što se redovno dešava na pomen Kosova. Teško je izdvojiti najbizarnije rečenice napisane i izrečene povodom “kolevke srpstva”, ali svakako u vrhunce bezumlja spadaju razne Bećkovićeve glupotvorine iz knjige “Kosovo – najskuplja srpska reč”, među kojima se posebno izdvaja geografska opaska “Kosovo je polutar srpske planete”. Svaki komentar je suvišan, ovde ni kompas ne pomaže.

Matija je visoko postavio lestvicu zlostavljanja srpskog jezika, razuma i sposobnosti čoveka da misli i govori, ali ima naslednika koji se ozbiljno približavaju nedostižnom uzoru. Tu treba izdvojiti par bisera filozofa Časlava dr Koprivice, na primer da je Kosovo “svetinja pod otvorenim nebom zato što je kosovska čistina, čistoobrazna čistina, već više od šest stoljeća obrečena nebesima”. A nije loša ni sledeća nemisao: “Valja nam stoga da ponovo razbistrimo prikaze i pomračine pred svojim duhovnim vidom i dopustimo kosovskom arhetipu da iznova progleda iz nas i sa nama”. Izem ti duhovni vid kojem se ukazuju samo hladnjače i masovne grobnice, za takav vidik ne treba ti arhetip, dovoljno je da imaš zločinačke sklonosti.

Jesu navedene rečenice nesnosne gluposti, budalaštine i trućarije, ali ipak pripadaju posebnoj vrsti gluparenja, vidi se da njihovi autori fingiraju tupavost, nije to glupost u čistom stanju. Nema tu ni jasnoće, ni iskrenosti, ni poštenja. Redak primer istinske gluposti napisane povodom Kosova može se pronaći u tekstu izvesnog Branka Pavlovića pod naslovom „Najteže peku ropske suze”, objavljenom na Novoj srpskoj političkoj misli. Tekst je publikovan pre deset godina, neko naivan bi pomislio da ga to čini zastarelim, ali kad su u pitanju večne teme poput kosovskog zaveta tu vreme ne igra nikakvu ulogu. Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod kosovskim suncem.

Iskreno priznanje

Najveći deo ove pisanije nije vredan spomena, to su tipična patriotska nagvaždanja o neophodnosti žrtvovanja za državu, o povećanju vojnog budžeta, o vojnoj obuci svih muškaraca između 25 i 30 godina koji nisu služili vojsku, dakle reč je o pripremi za rat. Ništa novo, sve već hiljadu puta viđeno, do zla boga dosadno. Međutim, mukotrpno probijanje kroz oveštale banalnosti se ipak isplati, jer na kraju dolazi nešto što je istinski novo, priznanje kakvo se retko sreće u rodoljubnim predvojničkim spisima. U zaključku autor se obračunava sa izvesnim preprekama i inhibicijama koje ometaju naše napore da pobijemo i proteramo par miliona Albanaca i najzad vratimo Kosovo. Dve rečenice, ali apsolutno antologijske, pravi raritet, ne može iskrenije, jasnije i poštenije: „Samo moramo s prezirom odbaciti priču o prolivenoj suzi koju nijedan državni projekat ne može opravdati. Zato što su najteže i najviše peku ropske suze”.

Nesrećni, ali iskreni Pavlović udario je na onog starijeg brata sa početka ovog teksta, aludira na njegovu priču, samo ju je malo pogrešno shvatio. Stariji brat je, naravno, Ivan Karamazov, a priča protiv koje ustaje kosovobranitelj je poricanje svake teodiceje, odnosno neprihvatanje harmonije po cenu  patnje nevine dece. Jedino što Ivan ne osporava nekakav bedni “državni projekat”, već celokupan svet i Božje stvaranje, uključujući i večno rajsko stanje koje bi trebalo da se uspostavi na kraju istorije. Ivan bratu Aljoši prepričava razne jezive događaje zabeležene u štampi, govori mu o besmislenoj patnji dece, o njihovim suzama koje se ne mogu ničim i nikako iskupiti. Ivanov solilokvij je najradikalnija pobuna protiv Boga, postojanja i poretka sveta, ništa se s njim ne može meriti. Mogli bi se njegovi argumenti i prepričati, ali to bi samo ublažilo snagu Ivanovog revolta. Citat je poduži, ali vredi pročitati. Ko posle ovoga ne postane ateista, od njega je i Bog digao ruke. Reč ima Ivan Fjodorovič:

Vraćanje ulaznice

“Jednu devojčicu, malu, petogodišnju, omrzli su otac i mati, ‘vrlo uvaženi ljudi činovnici, obrazovani i vaspitani’. Vidiš, ja još jednom odlučno tvrdim da mnogi ljudi imaju naročitu osobinu – strast za mučenjem dece, ali samo dece. Prema svima drugim subjektima ljudskog roda ti se isti mučitelji drže čak blagonaklono i krotko, kao obrazovani i humani evropski ljudi, ali vrlo vole da muče decu, samo u tom smislu i vole decu. Baš nezaštićenost tih stvorova sablažnjava mučitelje: anđeoska poverljivost deteta, koje nema kud i nema kome da ide, eto baš to raspaljuje poganu krv mučiteljevu. U svakom se čoveku, naravno, krije zver – zver srdžbe, zver sladostrasnog raspaljivanja od vriska mučene žrtve; neobuzdana zver puštena sa lanca, zver u razvratu zadobivenih bolesti, zver kostobolje, bolesne jetre i ostaloga. Tu su jadnu petogodišnju devojčicu ti obrazovani roditelji mučili na sve moguće načine. Tukli su je, šibali, udarali nogama, ne znajući ni sami zašto – sve su joj telo pretvorili u modrice; najzad dođoše do najviše prefinjenosti: na zimi, na mrazu, zatvarali su je preko cele noći u nužnik, zato što nije iskala noću da iziđe radi nužde (kao da se petogodišnje dete, koje spava anđeoskim čvrstim snom, može u tim godinama naučiti da iziđe) – i zato su joj premazivali sve lice njenim izmetom i nagonili je da jede taj izmet, i to ju je mati, mati nagonila! I ta je mati mogla spavati dok su se noću čuli jauci jadnog detenceta, zatvorenog u onom poganom mestu! Razumeš li ti to, malo stvorenje, koje još ne ume ni da shvati šta se s njim radi, na onom odvratnom mestu, u pomrčini i zimi, bije se samo svojom sićušnom šačicom u izmučene grudi, moli se svojim krvavim nevinim, krotkim suzicama ‘bogi’ da ga on odbrani – razumeš li ti tu besmislicu, prijatelju moj i brate moj, iskušeniče moj božji i smireni, razumeš li zašto je ta besmislica potrebna i stvorena! Bez nje, kažu, čovek ne bi mogao opstati na ovome svetu, jer ne bi poznao dobro i zlo. Ama, našto da se pozna to đavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Ta vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta ‘bogi’! Ja ne govorim o patnjama velikih: oni su jabuku pojeli, i đavo neka ih nosi, i slobodno neka ih sve đavo uzme, ali ovi, ovi!”

Nema odgovora na besmislene patnje, na dečje suze. Ivan navodi i druge slučajeve, priča o bogatom posedniku, generalu, velikom ljubitelju pasa i lova. Osmogodišnji dečak, sin generalovih slugu, slučajno je kamenom pogodio omiljenog generalovog psa u nogu. General je naložio da dečaka uhapse, prenoćio je u zatvoru, u cik zore su ga izveli, svukli do gola, naterali ga da trči, a potom za detetom pustili lovačke pse koji su ga rastrgli na paramparčad. I sve to pred očima dečakove majke. Ivan potom govori kako razume “kakav će to morati da bude potres vasione, kad se sve na nebu i pod zemljom slije u jedan glas pohvale, i sve što živi i što je nekada živelo usklikne: ‘Ti si u pravu, Gospode, jer se ukazaše putevi tvoji!’” Tada će se zagrliti dečakova majka i mučitelj, pa će zajedno povikati: „U pravu si, Gospode!” Ivan Fjodorovič odbija da kliče u horu, odriče se unapred najviše harmonije, jer “ona ne vredi jedne suzice ni samo onog jednog izmučenog deteta, što je tuklo sebe šačicom u grudi i molilo se ‘bogi’ u svojoj smrdljivoj jazbini neiskupljenim suzicama svojim”. I zaključuje: “Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da toliko platimo ulaznicu. I stoga ja žurim da svoju ulaznicu vratim. Ako sam pošten čovek, ja sam dužan da je vratim što pre. To i činim. Ne da ne prihvatam boga, Aljoša, nego mu samo ulaznicu, sa najvećim poštovanjem, vraćam natrag”.

Ostati pri činjenici

Aljoša pokušava da vrtlogu apsurda i vapijuće besmislice bivanja na zemlji suprotstavi Hrista i teoriju o otelotvorenju i iskupljenju, ne baš ubedljivo, na šta Ivan uzvraća “Legendom o velikom inkvizitoru”. Iz ovog fiktivnog razgovora dvojice književnih junaka izašao je veći deo ruske religijske filozofije, a nebrojeni su odjeci karamazovskog dijaloga i u potonjoj ruskoj književnosti, čuveno je to vraćanje ulaznice. Na istom tragu je Marina Cvetajeva pisala jednu od svojih “Pesama Češkoj”, osmu u ciklusu, nakon što su nacisti osvojili ovu zemlju. Cvetajeva ponavlja Ivanove reči: “O, čarne gore sleme / Što pomrači svetlost jarku! / Vreme je – vreme – vreme / Vratiti Tvorcu kartu”. Radikalno odbijanje sveta ogrezlog u zlo izrečeno je direktno da direktnije ne može biti: “Odbijam da – bivam. / U Bedlamu s neljudima-ludacima / Odbijam da – živim. / Na trgu sa kurjacima (…) Na tvoj svet, bezumljem zaglušen, / Odgovor je jedan – otkaz”.

Ivan ruši u prah i pepeo sve prethodne pokušaje opravdanja sveta, sve teodiceje i ružičaste teološke priče, vekovi učenih spekulacija zbrisani su kao sunđerom na samo petnaestak stranica. Ni do dana današnjeg nema odgovora na problem koji u ekstremno zaoštrenom vidu postavlja junak romana, prošlo je 140 godina od objavljivanja “Braće Karamazovih”, a najdalje dokle je dobacila ljudska misao u suočavanju sa zlom ovog sveta jesu razne vrste neubedljivih uteha za prvu pomoć ili prosto zaobilaženje problema. Ako ne računamo one retke pojedince koji su se drznuli da gledaju apsurdu pravo u oči, poput Beketa. Čak je i Šestov posezao za utehom, ispovedajući Boga koji može da izbriše ono što se dogodilo. Drugačije ne može ni biti, svaki pokušaj razumevanja je izdaja, svaka teorija je paktiranje sa zlom. O čemu je Ivan takođe imao šta da kaže: “Ništa ne razumem – nastavi Ivan kao u bunilu – sad i neću ništa da razumem. Hoću da ostanem pri činjenici. Odavno sam odlučio da ne razumem. Kad hoću ma šta da razumem, ja odmah izneverim činjenicu, a ja sam odlučio da ostanem pri činjenici”.

Nacionalistička tajna

Naš branitelj Kosova nije tako osetljiv, njega etička pitanja ne muče, o teodiceji da i ne govorimo, ko je lud da se s tim bakće dok nam otimaju 15 posto duše. Nikom od inteligentnijih nacionalista ne bi ni u snu palo na pamet da napiše one dve crnobiserne rečenice. Oni svoje zle namere i žudnju za zločinstvom, koju skrivaju i sami od sebe, zaodevaju u šarenu odeću prividnog dobra: naneta nam je nepravda, pa moramo da je ispravimo; oteli su nam svetu srpsku zemlju, mi samo želimo ono što je naše; imamo moralno pravo na nacionalnu državu u kojoj bi živeli svi Srbi; sve se zaverilo protiv Srba, mi se samo branimo itd itd. Tja, zaista je um pravi podlac, a glupost iskrena i poštena. Jedino je naivni Pavlović priznao šta je suština nacionalističke ideologije, zaista je u pitanju raritetno  priznanje apsolutne nemoralnosti i otvorenog pristajanja uz zlo.

Blažena neka je glupost ljudska koja mirno, onako usput, u dve reči odbacuje jednu od najčuvenijih moralnih rasprava, i to “s prezirom”, te zagovara masovnu proizvodnju dečjih suza i patnje. U fantazmima vrlih patriota famozni “državni projekat” opravdava svako nepočinstvo, ubijanje i mučenje dece, za njih su dečje suze pravi nektar, osvežavajuće božansko piće kojim se pričešćuju na svojim crnim misama. Kad se zloguki nacionalizam ogoli do kraja, kad spadne lažna maska rodoljublja, ostaje samo čisto demonijaštvo. Što bi rekao veliki inkvizitor: “Mi nismo s tobom, nego s njim, to je naša tajna!” Iza trećeg lica jednine izviruje, naravno, Knez ovoga sveta, kopitom, ništavilom i bradom.

Tomislav Marković