foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Kosovo, nebeski narod i druge izmišljotine

Izgubljeni u slobodnom prevodu “Mein Kampfa”

Na kraju filma „I Am Not Your Negro“ američki pisac Džejms Boldvin daje jednu visprenu, otrežnjujuću opasku o američkom rasizmu: „Potpuno zavisi od američkog naroda hoće li se ili neće suočiti, upoznati i prigrliti stranca koga su tako dugo osporavali. Ono što beli ljudi moraju da urade jeste da potraže u svojim srcima zašto je uopšte bilo neophodno imati crnju? Jer ja nisam crnja, ja sam čovek. Ali ako mislite da sam crnja, znači da vam je on potreban. Beli stanovnici ove zemlje moraju to da se zapitaju, i na Severu i na Jugu. (…) Ako ja nisam crnja, a vi, belci, ste ga izmislili, morate da otkrijete razlog. Budućnost ove zemlje zavisi od toga može li ona sebi da postavi to pitanje“.

Nisu samo beli žitelji SAD-a skloni bizarnim fantazijama i izmišljanju bića koja u stvarnosti ne postoje, i drugde politička i ideološka imaginacija rade punom parom, u tri smene, bez počivka i pauze za ručak. Šta su sve ovdašnji maštari izmaštali, kakvim su nas sve izmislicama i besmislicama zasuli i preplavili, toliko smo ogrezli u njihove halucinacije da jedva držimo glavu iznad mora uobraženja i tlapnji, dišući na slamku.

Gadovi i himere

U viđenije izmišljotine našeg simboličkog poretka spadaju Kosovo, Velika Srbija, stanje ugroženosti, svetska zavera protiv Srba, socijalistička Jugoslavija kao tamnica srpskog naroda, Albanci kao niža bića, truli Zapad, majčica Rusija kao zaštitnica i spasiteljka, jedinstveni nacionalni identitet, nebeski narod, narod najstariji, večita opkoljenost neprijateljima, domaći izdajnici i strani plaćenici, snage haosa i bezumlja, nacionalno jedinstvo, vekovne srpske podele kao uzrok naše propasti, srpski narod bogonosac, zaostalost kao prednost, humano preseljenje, svi Srbi u jednoj državi, ujedinjenje svih Srba, opredeljenje za nacionalno carstvo nebesko, nebeska Srbija…

Pa onda: pobednici u ratu – gubitnici u miru, ratnički narod, zvona na Notr-Damu koja su oglasila ishod Kosovske bitke, Miloš Obilić i devet Jugovića, izdaja Vuka Brankovića, četnički antifašizam, Tito koji nije bio Tito, merkantilni Zapad i duhovni Istok, sitni KGB-agentić Putin kao najveći svetski državnik, Crnogorci kao izmišljena nacija, drugo i drugačije kao večni izvor pretnje našoj krhkoj autohtonosti i originalnosti, i tako redom, spisak je dug kao svetlosna godina, i to prestupna.

Pobrojane himere već decenijama čine osnovni sadržaj javnog govora, predstavljene su kao mentalni orijentiri, ključni pojmovi dominantnog svetonazora, dogme osveštane tradicijom u epitrahilju, orosi istine, aksiomi koji se ne dokazuju, svete utvari, a zapravo su samo utvare. Udarnički su naprezali usamljene moždane vijuge naši umnici i pametari, memorandum-dum akademici i kratkotrzajni intelektualci, istoričari od 120 milimetara i poluautomatski pisci, protivtenkovski profesori i kombinovani artiljerijski bardovi, ne bi li nas snabdeli mentalnom municijom za odbranu od izmaštanih neprijatelja.

Nakon višedecenijskog udruženog zločinačkog poduhvata protiv uma, duha, duše, morala i intelekta sopstvenog naroda operacija je uspela: nacionalistička priviđenja postala su osnovno psihičko gradivo miliona ljudi. Svi smo se kolektivno preselili u banalne ideološke snove, preobražavajući sopstvenu stvarnost u noćnu moru.

Parodija teoloških pojmova

Nije teško dokazati da su pobrojani pojmovi puke prikaze, ako je takvo dokazivanje uopšte neophodno. Na primer, o Kosovu se nikada ne govori kao o realnom parčetu zemljine kugle na kojem žive ljudi od krvi i mesa, već se koriste razni kvazipesnički izrazi tipa najskuplja srpska reč, sveta srpska zemlja, 15 posto duše, srce Srbije. Zamislimo da se ove metafore koriste, recimo, za Šumadiju, Pomoravlje, Mačvu ili Braničevo. Komični efekat je neizbežan.

Međunarodna zavera protiv Srba je očigledno paranoična projekcija, a ne odraz realnosti. Ujedinjenje svih Srba u jednu državu kao zavetni cilj, kao san koji se prenosi s kolena na koleno, kao svrha postojanja jedne političke zajednice – plod je podivljale uobrazilje, a ne realna politička agenda koja ima nekog smisla. O tom ujedinjenju, proširenju teritorija, stvaranju velike države piše se i zbori rečnikom i stilom koji neobično podsećaju na eshatološke objave, na priču o kraljevstvu nebeskom, onozemaljskom raju, carstvu budućeg veka. Doduše, kad se slike i slutnje iz visoke teologije spuste u kaljugu ustrašene politikantske nesvesti, dolazi do neminovne vulgarizacije, pa sve zvuči kao parodija.

Kosovski zavet je parodija Novog zaveta, sveta srpska zemlja je parodija svete zemlje (koja je parodija Novog Jerusalima), Velika Srbija je parodija carstva nebeskog, “svi Srbi u jednoj državi” je parodija sabornosti i apokatastaze, spasenja svih i celokupne tvorevine, i tako redom. Konspirološke teorije u kojima se uvek pojavljuje neka tajanstvena sila koja vlada svetom su parodija ideje o Božjem proviđenju. Okruženost neprijateljima svih vrsta i boja, opsadno stanje duše je parodija sakralne slike sveta u kojoj postoji borba sa demonima, samo što su u slučaju nacionalističke manije gonjenja zli dusi eksteriorizovani i ovaploćeni, prinudno iseljeni iz duše u spoljašnji svet da se preinače u ljudska bića.

Dužnici Pesničkoga Kretena

Kroz lik proroka Jezekilja Vilijam Blejk je pisao da je “Pjesnički Genij (kako ga vi sada zovete) prvo načelo”, te da su svi bogovi “dužnici Pjesničkoga Genija”. Dakle, pesnici su stvorili religijske predstave, a sveštenstvo se začelo birajući “oblike slavljenja iz pjesničkih priča”. To je dovelo do nastanka organizovane religija: “I tako se uobličio sustav, od kojega su neki izbili korist, i zarobio svjetinu”. Domaću političku religiju, njene pogibeljne dogme, nemaštovite vizije, neprobavljive slike i slaboumne pojmove takođe su dokonali neki bardovi u svojim vremenima zla, smrti, vlasti i ostalih pošasti, u ćeranijama i kosovijadama, u vaznesenjima u ništa i knjigama o Milutinu.

Paradoksalno, pesnici nacionalnog buđenja postali su priznati zakonodavci jednog anti-sveta u kojem nema mesta ni za istinsko pevanje i mišljenje, ove nenacionalne pojave proterane su kao očigledno ubačeni elementi koji bi da nam razore nacionalni identitet i da nas rasrbe. Parafrazirajući Blejka, moglo bi se reći da su ovdašnji bogovi dužnici Pesničkoga Kretena.

“Danas su svi ljudi pjesnici, jer žive u imaginaciji. Ili bolje: u uobraženjima. Ja sam daleko od toga da im odobravam, jer vjerujem u specijalnost funkcije i smatram ovu konkurenciju rđavom. Ima sve više neumjesnih konkurencija. Ako je to poezija, ona barem dokazuje da poezije ima i vrlo slabe”, pisao je Tin Ujević u eseju “Pobjeđujem hljeb” tridesetih godina prošlog stoleća. Za razliku od pesnika koji slede sopstvena uobraženja, stanovništvo mahom živi u kolektivnim halucinacijama proizvedenim u državnim fabrikama laži i nabavljenim kod ovlašćenih medijskih dilera.

Kako je uopšte moguće da ovejane budalaštine i bedastoće opasne po život dobiju status univerzalnih istina u koje se ne sme sumnjati? Proces glajhšaltovanja se odvijao jednostavno: koterijska grupa preuzme sve poluge vlasti, uključujući i institucije kulture, obrazovanja i medije, a potom svakog bogovetnog dana bombarduje stanovništvo besmislicama. Nasilje i besomučna propaganda na kraju urode plodom i pretvore mozgove u kašu. Taj recept nije naročito nov, stručnjaci za širenje obmana su ga odavno razvili i isprobali u praksi.

Izluđivačko-propagandni program

Evo nekih propagandnih principa iz pera jednog od najvećih majstora manipulacije u ljudskoj istoriji, mada je poznatiji po nekim drugim zlodelima kojima nema pandana od postanka sveta. Veli dotični lažac: “Što je skromniji njen naučni balast i što više ona uzima u obzir isključivo osećanje mase, time je i probojniji njen uspeh”. I dodaje: “Sposobnost prijema širokih narodnih masa je vrlo ograničena, razumevanje malo, ali zato je velika njena zaboravnost. Iz ovih činjenica gledano, mora svaka propaganda, koja želi da ima puno dejstvo, da se ograniči na samo vrlo malo tačaka i da ih udarnim rečima, šlagvortima, toliko dugo koristi, da sigurno i poslednji slušajući takvu reč ne bude u stanju da sebi predstavi ono željeno”.

Nisu važni argumenti, istina, činjenice, razbor, propaganda gađa isključivo osećanja: “Narod je u svojoj ogromnoj većini tako defanzivno nastrojen i postavljen, da njegovo mišljenje i postupanje manje određuje trezveno razmatranje, a više emotivno osećanje”. Neprekidno ponavljanje istih formula nameće se kao dobitna kombinacija svake propagande: “Ali, sva genijalnost propagandne parade neće voditi nikakvom uspehu, ako se uvek iznova, veoma odlučno, ne uzme u obzir jedan fundamentalan princip.

Propaganda treba da se ograniči na malo pojmova i da to uvek ponavlja! Upornost je ovde, kao i kod tako mnogo stvari na ovom svetu prva i najvažnija pretpostavka za uspeh”.

Da ne bude nekih nesporazuma ili nedoumica: “Propaganda, ipak, nije zbog toga tu, da nekim blaziranim gospodičićima neprestano stvara interesantne promene, već da ubeđuje, i to da ubeđuje mase! Ali, masi je potrebno u njenoj tromosti uvek određeno vreme, pre nego što bude spremna da primi jednu stvar k znanju, i ona će samo hiljadostrukom ponavljanju najjednostavnijih pojmova najzad da pokloni svoje pamćenje. Nijedna promena nikada ne sme da izmeni sadržaj onoga što se propagandom donosi, već mora stalno do kraja govoriti isto”.

Priručnik za buduće zločince

Zaista zanimljiv pregled propagandnih principa, postupaka i procesa, verna slika i prilika našeg stanja i svega što se u javnoj sferi događalo u proteklih trideset i kusur godina. Nacionalistički propagandisti su se ograničili na nekoliko pojmova i onda su ih besomučno ponavljali, hiljadu, deset hiljada, sto hiljada, milion puta, dok se njihove izmislice nisu zavukle u svaku moždanu vijugu necenjenog publikuma. Dobro, takva je to nazovi ideologija, ne krasi je bogatstvo sadržaja, više pojmova nisu ni imali.

Efikasnosti propagande doprinelo je posedovanje sile i jasna poruka da će svako ko se usudi da misli drugačije (odnosno – da misli, jer ono što se vodi kao zvanična verzija dozvoljenog mišljenja nije nikakvo mišljenje, nego varvarski atak na ljudski razum) – biti satanizovan, ostrakizovan, provučen kroz toplog zeca, otpušten, zlostavljan, hapšen, premlaćen, proteran. Poslodavci propagandističkog personala su u zlatno doba nacionalističkih maštarija svoje nešto krvoločnije uposlenike zadužene za ručni rad poslali da po susednim zemljama seju smrt, proteruju, kolju, ubijaju, siluju, pljačkaju, ruše, spaljuju, zatvaraju u konc-logore i pribegavaju zločinima svih vrsta.

Nije baš zgodno protiviti se takvoj koljačkoj sorti, umeli su oni i u svojoj zemlji da nepodobne šalju dva metra ispod svete srpske zemlje. Sva ta zlodela činili su po receptu onog majstora propagande kog smo malopre citirali. Svi navedeni citati potiču iz “Mein Kampfa” Adolfa Hitlera, tu je firer otvoreno najavio šta će raditi kad dođe na vlast. A usput je napravio i priručnik za sve buduće zločince i diktatorske režime. Ne znam da li su ovi naši čitali vođu Trećeg Rajha, ali su njegove recepte efikasno primenjivali u praksi, kako one propagandne, tako i one druge koji se tiču masovnog istrebljenja. Izgubljeni u slobodnom prevodu “Mein Kampfa” – to nam dođe kao dijagnoza.

Bekstvo od ogledala

Razumljivo je zašto su ideolozi i operativci izmišljali i primenjivali razne nacionalističke tlapnje, zarad dominacije i moći, opstanka na vlasti, bezgranične pljačke i odavanja neobuzdanom nasilju. S druge strane, značajan deo stanovništva, takozvanog naroda, stavio je sebe na milost i nemilost raznoraznim spisateljsko-akademskim nacionalnim budilnicima prihvatanjem njihovih sumanutih ideja. Tako su se dobrovoljno našli u vlasti primitivno-narodnjačkih predstava o svetu koje se uglavnom svode na plemensku logiku, paranoju i rat do istrebljenja.

Postavlja se pitanje zašto su građani tako lako i masovno prigrlili nacionalističke maštarije koje ni pas s maslom ne bi pojeo. Zašto su tako oduševljeno, sa orijaškim entuzijazmom dočekali Slobodana Miloševića kao mesiju, a sve halucinacije poremećenog ideološkog uma spremno pounutarnjili i preinačili u intimni sadržaj sopstvene psihe? Zašto su nam izmišljotine poput Kosova, Velike Srbije, svesrpskog ujedinjenja, nacionalnog jedinstva tako nasušno potrebne

Možda nam sve te bedaste fantazije služe kao brana koja sprečava suočavanje sa realnošću? Kakva se to onda strašna realnost krije iza ideoloških himera? Kakvu istinu o sebi tako uporno i duboko skrivamo da smo prinuđeni da skrećemo u totalnu nacionalnu histeriju i posvemašnju nasilničku iracionalnost? Što bi rekao Boldvin, budućnost ove zemlje zavisi od toga može li ona sebi da postavi ovakva pitanja. Ne može se doveka bežati od ogledala, koliko god bio zastrašujući i krvav odraz koji ćemo na njegovoj uglačanoj površini ugledati.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo
Marković: Vašar privida
Marković: Debate o Evropi
Marković: Niotkuda vrata
Marković: Đavolje pleme
Marković: Vremensko nevreme
Marković: Lice i naličje
Marković: Vera i osećajnost

Rodić: Kazaljke
Hromadžić: Oda lipe radosti