Ne znam kako je drugde, ali ovde na Zemlji je svega mnogo, pisala je Vislava Šimborska. Ovde se prave stolice i tuga, makaze, violine, nežnost, tranzistori, vodojaže, šale, šoljice. Drugde je možda svega još više, samo iz određenih razloga tamo možda nema slika, kineskopa, piroški, maramica za brisanje suza. Nije ovde tako loše kao što se priča, na primer – ovde imaš vlastiti trup, ruke, noge i zabezeknutu glavu. Dobro, možda ovde nema ničeg trajnog, jer je oduvek i zauvek sve u vlasti stihija. Ali obrati pažnju – stihije se lako umaraju i povremeno moraju dugo da se odmaraju do sledećeg puta.
Život na zemlji ispada prilično jeftin. Za snove, na primer, ovde ne plaćaš ni groša. Za iluzije – tek kada su izgubljene. Za posedovanje tela – samo telom. I kao da je sve to malo, bez karte vrtiš se na vrteški planeta, i zajedno sa njom, švercujući se, vejavicom galaksija, kroz tako vrtoglava vremena, da ovde na Zemlji čak ništa ne zadrhti. I dobro osmotri: sto stoji, gde je stajao, na stolu listić, onako kako je položen, kroz odškrinut prozor ćarlija vetrić, a na zidovima nikakvih užasavajućih pukotina, kroz koje bi te oduvalo u nigdinu.
Neko nedostaje
Svega ovde ima na pretek, pa se čini da ništa ne nedostaje. Ali to je samo iluzija. Šimborska piše kako je malo nedostajalo da se njena majka uda za gospodina Zbignjeva B. iz Zdunjske Vole. I da su imali ćerku – to ne bi bila ona, pesnikinja. Možda bi to bila neka što bolje pamti imena i lica, i svaku melodiju koju je čula samo jednom. Možda bi nepogrešivo prepoznavala svaku pticu. Možda bi imala odlične ocene iz fizike i hemije, a lošije iz poljskog, ali bi tajno pisala pesme isprva bolje od Vislavinih, koje u tom slučaju ne bi ni postojale.
Malo je nedostajalo i da se Vislavin otac, otprilike u isto vreme, oženi gospođicom Jadvigom R. iz Zakopana. I da su imali ćerku – to ne bi bila ona, pesnikinja. Možda bi bila neka upornija da bude po njenom. Bez bojazni bi možda skakala u duboku vodu. Možda bi bila sklonija da podlegne kolektivnim emocijama. Možda bi stalno bila viđana na nekoliko mesta istovremeno, ali retko nad knjigom, češće u dvorištu, kako šutira loptu zajedno s dečacima.
Možda bi se čak njih dve srele u istoj školi, u istom razredu. Ali ne bi bile povezane, ne bi bile u srodstvu, a na grupnoj fotografiji stajale bi daleko jedna od druge. Devojčice, stanite ovde – zvao bi ih fotograf – niže napred, više iza njih. I lepo se nasmešite, kada vam dam znak. I prebrojte se, da li ste sve tu? – Da, gospodine, sve smo tu. I niko nikad ne bi primetio da neko nedostaje. Kao što niko i ne primećuje.
Pravi čovek
A opet, ima ovde svega i svačega, na primer ima jedan mnogo smešan, da umreš od smeha. Prohtelo mu se sreće, prohtelo mu se istine, prohtelo mu se večnosti, a jedva razlikuje san od jave, jedva je shvatio da je on baš on, jedva je rukom poreklom od peraja izglačao kresivo i raketu. Lako je potopljiv u kašičicu okeana, čak premalo smešan da bi zasmejao prazninu, samo očima vidi, samo ušima čuje, vrhunac njegovog govora je kondicional, koristi razum da bi hvatao razum u greškama, rečju: takoreći niko. Međutim, glava mu je puna slobode i sveznanja, a biće mu je van budalastog mesa.
Čini se da postoji, stvarno se dogodio pod jednom od provincijskih zvezda. Na svoj način je živahan i krajnje pokretan. S obzirom da je devijantni potomak kristala – njegova sposobnost za čuđenje je prilično ozbiljna. S obzirom na teško detinjstvo provedeno u potčinjavanju potrebama stada – čak je prilično pojedinačan. Pitamo se šta će biti s njim, pošto izgleda da stvarno postoji. A što se tiče postojanja, zaista se trudi, mora se priznati. S onom minđušom u nosu, u onoj togi, u onom džemperu. Da umreš od smeha, bilo kako bilo. Kukavac sinji. Pravi čovek.
Propusne granice
Sve je ovde isparcelisano, razdvojeno, oivičeno, ograničeno, podeljeno na moje i tuđe, na naše i njihovo, na države i državice, u naizgled čvrstom, nesalomivom poretku. Pa ipak, te tako dobro čuvane granice država, naizgled postojanije od čelika, neobično su propusne. Koliko samo oblaka preko njih nekažnjeno plovi, koliko se pustinjskog peska presipa iz zemlje u zemlju, koliko se planinskih kamičaka kotrlja na tuđe posede u provokativnom skakutanju.
Ptica za pticom leti s jedne na drugu stranu, vrabac se odmara na spuštenoj rampi, rep mu je u jednoj zemlji, a kljun u drugoj. I još se vrti! A tu su i nebrojeni insekti, recimo mrav koji između leve i desne čizme stražara na pitanje: odakle kuda – ne oseća se dužnim da odgovori. I takav nesagledivi nered vlada na svim kontinentima. Živica sa suprotne obale švercuje stohiljaditi listić preko reke. A sipa, drsko dugokraka, narušava svete teritorijalne vode. Zar je uopšte moguće govoriti o kakvom-takvom redu, ako se čak ni zvezde ne mogu porazmeštati, kako bismo tačno znali koja kome svetli?
Pa još i bezobrazno rasprostiranje magle! I ta prašina pa čitavom prostoru stepe, kao da stepa nije granicom presečena napola! A još se i glasovi razležu na uslužnim talasima vazduha, zavodljiva cika, glasno žuborenje, dozivanja, klokotanja i šta sve ne. Samo ono što je ljudsko može da bude istinski tuđe. Sve ostalo je mešovita šuma, krtičji posao i vetar.
Ničeg darovanog, sve pozajmljeno
Ali kako da shvatimo šta je tuđe kad nemamo pojma šta je naše, a ni da li nešto uopšte možemo smatrati svojim. Moja zemlja, moj narod, moja kuća, moje delo… Sve su to sumnjive sintagme. Da li možemo sopstveno lice, sopstveno telo doživeti kao nešto svoje, neotuđivo? Možda ništa nije naše, sve smo dobili na pozajmicu, ništa nam nije poklonjeno: Tako je to već udešeno, da je sve za vraćanje i jetra za vraćanje i svaki prst posebno. Prekasno je za raskid uvjeta ugovora. Dugovi će biti svučeni s mene zajedno s kožom.
Takva je ljudska situacija. Kosmičko knjigovodstvo sve beleži, ništa ne propušta, tamo se na stranici potraživanja nalazi svaka čestica našeg tela. Ništa nije naše, čak ni ono što osećamo kao jedino što nam istinski pripada, kao nešto što nas čini onim što jesmo. Iznajmili smo i svoje ruke i noge, i oči i unutrašnje organe, na određeno vreme, a kad to vreme istekne – sve ćemo morati uredno da vratimo. Spisak je precizan, na kraju ćemo ostati bez ičega, čak ni uvojak kose ili trepavicu ne možemo sačuvati zauvek. A ne znamo čak ni kad smo sklopili ugovor o iznajmljivanju svega što smo mislili da posedujemo: Ne mogu se setiti gde, kada i zašto sam dozvolila sebi otvoriti taj račun. Protest protiv njega zovemo dušom. I to je jedino čega nema na spisku.
U pravom svetlu
Citirani, parafrazirani i komentarisani stihovi Vislave Šimborske možda ne liče na politički program, ali ne bi bilo zgoreg kada bi ih kreatori političkih programa pročitali i malo razmislili o njima. A ne bi bilo loše ni da cenjeni publikum, takozvano građanstvo, svi oni silni ljudi što po medijima i društvenim mrežama neprekidno drve isključivo o politici, ideološkim i ostalim društvenim pitanjima – malo obrate pažnju na neke temeljne stvari do kojih poezija i dalje drži.
Čak i letimičan pogled na medijske sadržaje i objave na asocijalnim mrežama dovodi do zaključka da se sve pretvorilo u halabuku i bes, u gnev i svađu, u divljanje iracionalnosti i gluposti. Za to ima previše dokaza, nije neophodno čak ni navoditi primere, ima ih na hiljade i milione. A pogotovo iritira osnovni ton koji dominira u tom antisvetu – ton uvređenosti, resantimana, srdžbe, afektacije, kao da su razum, argumenti, razložnost, pribranost, humor, najobičnija ljudska pamet i slične pojave izumrli ili bar proterani iz javne i privatne upotrebe.
Poezija nas podseća na realnost, na to kako stvari zaista stoje, i postavlja fenomene sveta i života u njihove realne odnose i razmere. Kao što lepo reče Teri Iglton: “Ideologija postoji kako bi nas uvjerila da smo nužni; filozofija je tu da nas podsjeti da nismo. Vidjeti svijet u pravome svjetlu znači vidjeti ga u svjetlu njegove kontingencije”.
Zdravo za gotovo
Šimborska nas podseća na neke naizgled očigledne činjenice, ali tako dobro zabašurene, skrivene i potisnute u deseti plan da je na njih neophodno ukazivati. Nije tako loše na ovom svetu, uprkos svem zlu, jer imaš vlastiti trup, ruke, noge i zabezeknutu glavu. Učestvujemo u ludoj vožnji na vrteški planeta, i zajedno sa njom, švercujući se, vrtimo se kroz vejavicu galaksija, a da nismo ni kartu kupili. Malo li je?
Koliko god uzimali sopstveno postojanje zdravo za gotovo, ono se ne podrazumeva, moglo se lako desiti i da nas ne bude. Eto, da se pesnikinjina majka udala za onog Zbignjeva B. iz Zdunjske Vole, a njen otac oženio gospođicom Jadvigom R. iz Zakopana, ne bi bilo Vislave Šimborske, ni njene poezije, a mi čak ne bismo ni znali da nešto nedostaje.
Taština nam je golema preko svake mere, imamo potpuno iskrivljenu percepciju sebe, mnogo mi dižemo nos, s obzirom na to šta sve ne znamo i ko smo zapravo. Jedva razlikujemo san od jave (ako uopšte razlikujemo), neprestano živimo u obmanama i maglama sopstvene uobrazilje, a polažemo pravo na sreću, večnost i raj na zemlji. Stvarno da crkneš od smeha gledajući kukavca sinjeg, pravog, istinskog čoveka.
Hvatanje senke
Toliko smo samouvereni i puni sebe da smo čitavu planetu razdelili na manje i veće posede, imanja i pokrajine, feude i države. Sve smo prisvojili: zemlju, nebo, vodu, vazduh, reke, mora, okeane, vetrove, sva prirodna bogatstva i sve prirodne pojave. Kao da bilo šta može posedovati biće koje danas jeste, sutra nije, privremeno živahni komad ilovače, prah koji se za trenutak pojavi a potom nestane, raspršen vetrom vremena koji duva neznano otkuda i briše sve pred sobom.
Ali, pošto živimo u halucinacijama i pričinama, jer nas baš briga za poeziju, onda se život očas posla pretvori u “hvatanje senke”, kako reče jedan drugi pesnik, Gavril Stefanović Venclović: Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno, pak nestalo ga, razvijalo se vetrom i otišlo ka ispod trčućih kola prah i dim u maglu! Blago je i gospodarstvo ovoga vilajeta prehodljivo: od jednih k drugim prelazi a najponičije je! Svakom se tako isto prigađa, kano u snu nešto da vidi, ili senku donekle motri, te je hvata rukom da je zaustavi i udrži. Nije li u tom ljudni lud? Niti je što tvrdo ni stojeće!
Kad se malo pogleda javni diskurs stiče se začudan utisak da u njema nimalo mesta za notorne činjenice života, za bazične istine o ljudskoj situaciji. Cinik bi rekao da javna čavrljanja tome i služe, uključujući tu i najveći deo onog što se naziva politikom i ideologijom – da sakriju istine, ne samo neprijatne već i one radosne i oslobađajuće. Nije vrhovni naprednjak usamljen u svom sakrivanju pod kamen, stara je to strategija, sakriti se od sebe i od sveta, od svega postojećeg, podjednako od egzistencijalnih zebnji i od radosti spoznaje. Jer, kako već rekosmo, ideologija postoji kako bi nas uverila da smo nužni; poezija je tu da nas podseti da nismo.