foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Vladimir Putin, smrtni neprijatelj ruske kulture

Ne pamtim kada se ovoliko govorilo o ruskoj kulturi, ruskim kompozitorima, piscima, klasicima i ostalim ruskim umetnicima kao u poslednjih mesec dana. Sve vrvi od Dostojevskog, Tolstoja, Čajkovskog, Šagala, Kandinskog, na njih se pozivaju pristalice ruske agresije na Ukrajinu kao na neku vrstu izmaštane duhovne podrške klanju, ali ih pominju i protivnici rata, objašnjavajući da se Rusija ne može izjednačiti sa Putinom. Kremaljsko propagandno glasilo Sputnjik objavljuje seriju razgovora za odbranu ruske kulture od zlih zapadnjaka, prikazujući slučaj Paola Norija kao opštu pojavu. Usput nekako zaboravljaju da nikakve cenzure Dostojevskog nije bilo. Tupavi pokušaj administracije da otkaže kurs o ruskom piscu na Milanskom univerzitetu odmah je osujetilo više rukovodstvo ove obrazovne ustanove, čim je Paolo Nori podsetio da je Dostojevski osuđen na smrt i vođen na gubilište upravo zato što je čitao zabranjenu literaturu. Javnost je poručila da je otkazivanje skandalozno i da nikakve zabrane ne dolaze u obzir. Toliko o cenzuri.

Pravo je čudo kako usred atmosfere natprirodne ljubavi prema ruskoj književnosti niko nije ni primetio, a kamoli objavio da je 21. marta ruski pisac Juz Aleškovski preminuo u 92. godini života. To je onaj pripovedač, satiričar i pisac popularnih songova o kojem je Josif Brodski pisao: „Njegova ironija je rableovska i razorna, diktirana neutoljenom autorovom metafizičkom glađu“, te da „imamo posla s piscem kao instrumentom jezika, a ne s piscem koji se koristi jezikom kao instrumentom“. S druge strane, nije teško razumeti putinoidne medije, većina njihovih uposlenika ionako ništa ne čita, a ovima što čitaju Aleškovski se ne uklapa u model. A njegova biografija je zapravo tipična za pisca sovjetske epohe. U Sovjetskom Savezu je bio prokazan, odgulio je četiri godine robije u Gulagu, normalno, mogao je da objavljuje samo u samizdatu, a kad je najzad objavio nekoliko logorskih pesama u časopisu „Metropol“, bio je prinuđen da emigrira 1979. godine. Ostatak života proveo je u SAD-u, preminuo je na Floridi.

Ljubitelji ruske kulture i atomskih bombi

Usput budi rečeno, ne znam kako tobožnji rusofili koji Rusiju i sve rusko uzdižu u nebesa objašnjavaju činjenicu da postoji nekoliko generacija ruske emigracije diljem zapadnih zemalja  i da je tamo stvorena čitava jedna zagranična kultura. Imaju li neko objašnjenje zašto Rusi već par vekova beže iz svoje savršene otadžbine, i to ne bilo gde, nego baš u one zemlje koje tobožnji rusofili vide kao samo oličenje zla i Satane. Obrnuti proces ne postoji: u Rusiji nema francuske, američke, engleske ili norveške emigracije. Ako je matuška Rusija tako dobra, zašto iz nje već vekovima glavom bez obzira beže njeni najbolji sinovi i kćeri? I to oni koji su uopšte uspeli da sačuvaju živu glavu.

Nakaradno povezivanje ruske kulture sa Putinovim režimom, te izjednačavanje ruskih umetnika sa ruskom državom deluje kao jedna od bizarnijih zamisli. Tako ministar policije Aleksandar Vulin, raportirajući svom šefu, ambasadoru Rusije u Srbiji Bocan-Harčenku, veli kako “Srbija nikada neće biti deo antiruske histerije” i neće „ruske pisce i naučnike brisati iz školskih udžbenika”. Na društvenim mrežama je tek prava mentalna papazjanija, tu se mogu pročitati razna kulturološka opravdanja armagedona koji Putin sprovodi nad ukrajinskom državom i Ukrajincima.

Na primer, jedan zaljubljenik u sve rusko, od „Krojcerove sonate“ do atomske bombe, ovako veli: „Ova specijalna i specifična operacija ruskih bezbednosnih i oružanih snaga u Nezavisnoj Državi Ukrajini nije u skladu sa Međunarodnim pravom. Ali iznad prava stoje Viši principi povezani sa Duhom jednog naroda i Slovenske civilizacije. Zato je Putin u pravu”. Kad su dotičnom replicirali da ispada kako je duh slovenske civilizacije masovno ubijanje, rušenje gradova, uništavanje svega pred sobom, dotični putinoljub replicira: “Šta je Duh slovenskog naroda pisali su Dostojevski, Tolstoj, Gogolj, Brodski, Solženjicin, komponovali: Korsakov, Stravinski, Čajkovski, pevao poezijom Puškin. I to sve da zatre fašistička demokratija. Nije lepo”.

Stvarnost ume da bude tako okrutna

Ne znam da li obožavanje Putina i brahijalne sile izaziva masovno umiranje malih sivih ćelija u mozgu ili je glupost prirodno stanište putinofilije, ali u ovom slučaju nije ni bitno da li je starija kokoška ili jaje, jer je rezultat isti: totalna, potpuna i nepovratna idiotizacija. Dakle, Dostojevski je osuđen na smrt, a potom mu je kazna zamenjena osmogodišnjom robijom u Sibiru; Tolstoja je anatemisala Ruska pravoslavna crkva; Gogolj je prvom prilikom zbrisao na truli Zapad, u Rim, gde je pisao “Mrtve duše”, a imao je muke sa cenzurom i javnim mnjenjem zbog “Revizora”; Brodski je zatvaran u ludnicu, osuđen na robiju i progonstvo, na kraju je bio prinuđen da napusti zemlju, proveo je život predajući po američkim koledžima, hvaleći “fašističku demokratiju” na sav glas, pišući o sovjetskom sistemu kao o najgoroj pošasti koju je istorija iznedrila; Solženjicin je proveo godine po logorima, a o slavnim sovjetskim lagerima napisao je najčuveniju knjigu “Arhipelag Gulag”, možda je neki putinoid za nju čuo.

Nikolaj Rimski-Korsakov je udaljen sa Sanktpeterburškog konzervatorijuma gde je radio kao profesor, jer je imao nepodobna politička uverenja zbog ispoljavanja određenih političkih pogleda koje vlasti nisu odobravale. Igor Stravinski je pola veka proveo u emigraciji, u Švajcarskoj, Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, gde je komponovao svoja najznačajnija dela. Odbio je ponudu iz Sovjetskog Saveza da se vrati u domovinu i održi seriju koncerata. Čajkovski je jedno vreme živeo u Italiji i Švajcarskoj, u SAD-u je održao veliku turneju, dirigovao je Njujorškim simfonijskim orkestrom na otvaranju Karnegi hola, na Kembridžu je dobio počasni doktorat, i sve je to mirno prihvatao, iako su počasti dolazile iz “fašističke demokratije”. Navedene činjenice nisu najgore vesti za ovdašnji svet kojima je putinoljublje i smrtoljublje popilo mozak, ima još gorih stvari u ovoj našoj realnosti koja nema nimalo razumevanja za infantilne sanjarije raznih obožavalaca tuđe patnje i smrti: niko od navedenih pisaca i kompozitora bukvalno ne bi postojao bez zapadnjačke kulture. I još grđe: svako od njih je integralni deo te iste zapadnjačke kulture. Žalim slučaj.

Drskost ljudskog dostojanstva i smelost slobode govora

Pre četiri godine napisao sam tekst o odnosu ruske države prema ruskoj kulturi koji nikada nije bio idiličan, kako to sebi prikazuju ruskokolonaši u svojim fantazijama. Tekst je u međuvremenu postao još aktuelniji, pa sledi golem autocitat, nema smisla prepričavati svoje reči svojim rečima, ko mi je kriv što sam trčao pred rudu. Evo samo nekih epizoda iz bogate povesti represije koju je nad ruskim piscima i umetnicima sprovodila ruska imperija u svojim raznolikim otelovljenjima, od carske Rusije, preko SSSR-a, pa do Putinove države.

Rodonačelnik ruske moderne književnosti Aleksandar Sergejevič Puškin proteran je u Kišinjevo zbog svoje poezije. Prvobitno je bio osuđen na progonstvo u Sibir, ali mu je kazna ublažena na zauzimanje njegovih prijatelja, pre svega istoričara i pisca Nikolaja Karamzina. Kada je Puškin ubijen u dvoboju, veliki ruski pesnik Mihail Ljermontov napisao je protestnu pesmu “Pesnikova smrt” (“Vi, što u rulji pohlepnoj ste pokraj cara, / O, vi, Slobode, Slave, Genija dželati!”) zbog koje ga je car proterao na Kavkaz.

Rodonačelnik ruske filozofije Petar Čaadajev počeo je sa objavljivanjem “Filozofskih pisama” u časopisu “Teleskop”, u kojima je izložio kritici rusku stvarnost svog doba, zbog čega je proglašen ludim i strpan u kućni pritvor. Časopis je zabranjen, urednik prognan, a cenzor čijoj je budnosti promakla Čaadajevljeva kritika, dobio je otkaz. Da, cenzura je delovala u Rusiji kao državna institucija koja je pod svojim nadzorom držala objavljivanje knjiga i časopisa, pozorišne predstave, slikarske izložbe, muzičku umetnost, uopšte svu tu kulturu koja ima običaj da malo skrene s puta koji je car zacrtao. Ruski pisci i umetnici su se dovijali kako su znali i umeli da zaobiđu cenzorsku mašineriju, ali im to često nije polazilo za rukom.

Nije zgoreg navesti par citata iz inkriminisanog prvog filozofskog pisma Petra Čaadajeva: “Vekovi i pokolenja protekli su za nas jalovo. Posmatrajući nas, moglo bi se reći da je sveopšti zakon čovečanstva ovde uništen do kraja. Usamljeni u svetu, nismo svetu dali ništa, od sveta ništa nismo uzeli, nismo u masu ljudskih ideja uneli ni jednu misao, nismo ničim potpomogli napredovanje ljudskog razuma, a sve smo, što nam je od ovog kretanja pripalo, izopačili. Počev od prvih trenutaka našeg socijalnog postojanja, od nas nije ispalo ništa pogodno za opšte dobro ljudi, ni jedna korisna misao nije pustila klicu na jalovom terenu naše postojbine, ni jedna velika istina nije bila uzdignuta iz naše sredine; nismo se potrudili da bilo šta stvorimo u sferi uobrazilje, a od onoga što je stvoreno uobraziljom drugih, pozajmili smo jedino varljivu spoljašnjost i beskorisnu raskoš”. Uh, dobro je prošao Čaadajev, da se pitaju ovdašnji rusofili proglasili bi ga autošovinistom i strpali u Sibir na doživotnu robiju.

Ruski mislilac Aleksandar Hercen takođe je osuđen na progonstvo, a kasnije je morao i da emigrira u London. U memoarskoj knjizi “Prošlost i razmišljanja” Hercen je ovako opisao odnos spahija, činovnika i cara prema slobodi mišljenja: “Car ‘zbog mišljenja’ progoni u Sibir, zbog stihova ubija u kazamatima, a svo troje su spremni da pre oproste krađu i mito, ubistvo i razbojništvo, nego drskost ljudskog dostojanstva i smelost slobode govora”.

U jednom od najvećih političkih suđenja 60-ih godina XIX veka, poznatom kao Proces trideset dvojice, optuženima je kao glavni zločin stavljena na teret saradnja sa Hercenom i njegovim kolegom Nikolajem Ogarjovim, zbog čega su mnogi intelektualci osuđeni na doživotno progonstvo u Sibir, proterivanje iz Rusije bez prava na povratak, policijski nadzor, zatvorske kazne ili lišavanje građanskih prava. Hercen je u memoarima pribeležio i da je car Nikolaj I bio toliko autoritaran i netrpeljiv prema svakoj slobodi mišljenja da nije podnosio čak ni slovenofile, iako su mu bili idejno bliski. Jer, šta tu ko ima samostalno da misli, onako sam od sebe, na svoju ruku, pored živog cara i njegovog policijsko-vojnog aparata. Slobodna misao je opasna, čak i kad se car s njom slaže.

Cenzura, hapšenje, progon, robija, policijski nadzor

Nikolaj Černiševski proveo je što u zatvoru što u progonstvu, više od dvadeset godina života. U tamnici je napisao i svoje delo “Šta da se radi” s kojim se kasnije sporio Dostojevski u “Zapisima iz podzemlja”. Naravno, sporio se nakon što se vratio sa robije, pošto je Dostojevski započeo spisateljsku karijeru tako što je osuđen na osam godina teškog rada u Sibiru, jer se odao malo preslobodnim razmišljanjima u intelektualnom krugu Petraševskog. Što se može smatrati premijom, jer je prvobitna presuda glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“. Tolstoj je još i najbolje prošao – njega su samo ekskomunicirali iz pravoslavne crkve. Tako mu i treba kad je propovedao suprotstavljanje zlu nenasiljem!

Kad smo već kod ruskih klasika, treba pomenuti da je i Turgenjev malo proteran, doduše samo u zavičaj, ali su mu već nakon dve godine velikodušno dozvolili da boravi u Moskvi i Petrogradu. Ipak, nije sve tako crno, nije carska Rusija baš tako strašna zemlja, a to se vidi i po tome što je Turgenjev bio jedan od optuženih u Procesu trideset dvojice, ali je dobio oslobađajuću presudu, nakon koje se preselio u Nemačku, u Baden-Baden. Jedino se književni kritičar Visarion Bjelinski izvukao – umro je od tuberkuloze baš uoči planiranog hapšenja, čime je pokazao neviđeni bezobrazluk, nelojalnost i nepoštovanje prema policijskim organima, instituciji monarhije i samom caru. Cenzura, hapšenje, progon, robija, policijski nadzor – to su bila omiljena sredstva ruske države za podršku velikanima ruske kulture u carskoj Rusiji. Srećom, monarhiji je došao kraj, Oktobarska revolucija je srušila nehumani carski režim i počela izgradnju boljeg društva, bez tih odvratnih, imperijalnih zakona i običaja.

Pomor akmeista

U komunističkom Sovjetskom Savezu pisci i umetnici su potpuno drugačije tretirani nego u mračnom dobu imperijalne Rusije. Za početak, pesnika akmeistu Nikolaja Gumiljova Čeka je streljala još 1921. godine, tek da najavi epohu staljinizma i da pokaže koliko se nova vlast razlikuje od stare. Pesnikovu udovicu, pesnikinju Anu Ahmatovu, država je proganjala i držala pod prismotrom čitavog života, zabranjujući joj usput da objavljuje stihove, a Lav Gumiljov, sin pesničkog para, proveo je oko 18 godina svog života u logoru.

Još jedan pesnik iz kruga akmeista, Osip Mandeljštam, stradao je kao žrtva staljinističkog terora. Zabranjeno mu je da objavljuje, proganjan je, hapšen, zlostavljan, proteran, na kraju osuđen za antirevolucionarnu delatnost (u prevodu: zbog pesme o Staljinu) i poslat u Gulag gde je umro krajem 1938. godine, da mu se ni grob ne zna. Njegova udovica Nadežda Mandeljštam proživela je narednih nekoliko decenija pod nadzorom režima, skrivajući brižljivo Osipove rukopise od policije, što na papiru što u pamćenju, da bi najzad dočekala da njegove pesme, proza i eseji budu objavljeni. O užasu kroz koji su Osip i ona prošli, Nadežda je napisala dve memoarske knjige – “Strah i nada” i “Sećanja i razmišljanja” za koje Josif Brodski kaže: “Ta dva toma Nadežde Mandeljštam zaista se mogu izjednači­ti sa Sudnjim danom za njeno doba i njegovu književnost, koji je uto­liko strašniji što je upravo taj vek proglasio izgradnju raja na zemlji”.

Arhipelag Gulag

Carski progon je bio strašan, ali čak i takav u piscima Staljinove epohe bi mogao da probudi samo nostalgiju za starim, dobrim vremenima. Staljinistički teror bio je neka vrsta rata objavljenog kako kulturi, tako i dobrom delu žitelja Sovjetskog Saveza. Milioni su prošli kroz ledeni sibirski pakao, a mnogi su u gulazima ostavili svoje živote. Kao žrtve Staljinovih čistki nastradali su brojni pisci i umetnici. Danil Harms je više puta hapšen, na kraju je umro u zatvoru; njegov prijatelj i takođe pripadnik kružoka oberiuta Nikolaj Zabolocki bio je u Gulagu od 1938. do 1945, srećom preživeo; njihov kolega Aleksandar Vvedenski hapšen, proterivan, ponovo hapšen, umro tokom evakuacije Harkova, ne zna mu se grob.

Teolog i filozof Pavle Florenski uhapšen je 1937. godine, osuđen na smrt i streljan u šumi blizu Peterburga, ni njemu se grob ne zna. Boris Piljnjak je uhapšen 1938. godine, osuđen na smrt i streljan istog dana, 21. aprila, kad mu je izrečena presuda. Dve godine kasnije, uhapšen je i streljan Isak Babelj. Zamjatin je hapšen pre nego što je otišao u emigraciju, Pasternak je maltretiran i hapšen tri puta, proganjani su praktično svi koji nisu bili verni vojnici partije. A ni potonji često nisu uspevali da izbegnu teror.

Mihail Bulgakov jedno vreme nije mogao da objavljuje svoja dela, a pozorišta mu nisu igrala komade, kasnije se situacija popravila, nije bio više u Staljinovoj nemilosti, ali je ipak njegovo glavno delo “Majstor i Margarita” objavljeno tek 1966. godine, 26 godina nakon piščeve smrti. Mnogi pisci i intelektualci koji su preživeli Staljinove logore ostavili su pisana svedočanstva o užasu kroz koji su prošli, poput Aleksandra Solženjicina u “Arhipelagu Gulag”, Varlama Šalamova u “Pričama sa Kolime” ili Karla Štajnera u “7000 dana u Sibiru”.

Nije čovek ko u naše vreme živi i diše

Najbolje su prošli oni koji su emigrirali početkom dvadesetih godina, dok se još moglo, poput Lava Šestova, Nikolaja Berđajeva, Andreja Belog, Marine Cvetajeve i mnogih, mnogih drugih. Cvetajeva se, doduše, vratila u domovinu, njenog muža Sergeja Efrona su uhapsili i streljali, a ćerku Arijadnu osudili na osam godina robije u logoru. Cvetajeva je ostala sama sa sinom Murom, bez posla, bez mogućnosti da objavljuje, a nije joj bilo dozvoljeno čak ni da živi u Moskvi u kojoj je rođena i kojoj je posvetila onolike čudesne pesme, već je morala da boravi u Jelabugi, u Tatarstanu. Tamo je izvršila samoubistvo vešanjem 31. avgusta 1941. godine. Iza velike ruske pesnikinje ostalo je pismo u kom je stajalo: “Molim da me primite na rad kao sudoperu u otvorenoj menzi Književnog fonda”. Ni to joj nisu dali, zlikovci. “Nije čovek ko u naše vreme živi i diše.”

Posle Staljinove smrti, represija je posustala, ali ne i prestala. Pisci i ostali nepodobnici bili su i dalje pod prismotrom, povremeno su ih proglašavali duševno bolesnima i zatvarali u ludnice, a palo bi i pokoje progonstvo. Tako je protiv Josifa Brodskog 1963. vođen proces u kojem je optužen za društveni parazitizam i osuđen na progonstvo i prisilni rad. Brodski se branio, između ostalog, i argumentom da nije neradnik, već pesnik i prevodilac, ali mu sud to nije uvažio. Nobelov komitet je bio nešto drugačijeg mišljenja, pa je Brodskom dodelio Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine, ali šta znaju tamo na trulom Zapadu šta je književnost.

Nakon odslužene kazne i povratka u Lenjingrad nisu prestale muke Brodskog, pa je 1972. godine bio prinuđen da napusti zemlju, praktično je proteran, na “fin” način. Prvo se obreo u Austriji, posetio Vistana Hju Odna, potom su zajedno otišli u Englesku, a na kraju se Brodski domogao SAD-a i tamo proveo ostatak života, mirno pišući poeziju i eseje, i predajući književnost studentima, bez opasnosti da će završiti u zatvoru, logoru ili ludnici. Ali sovjetski režim nikada nije dozvolio roditeljima Brodskog da napuste SSSR i vide svog sina. Ostarili su i umrli, a država je stalno smišljala izgovore zašto ih ne treba pustiti da izađu iz zemlje i još jednom se sretnu sa svojim jedincem, pre smrti.

Putinova represija

Neki će reći da je sve ovo davna prošlost, a da je Rusija danas drugačija država. Jeste, ali u toj državi i dalje postoji cenzura, zakonom je zabranjena upotreba psovki i ružnih reči (usput budi rečeno, istim takvim zakonom dičila se i Pavelićeva NDH), zabranjena je tzv. homoseksualna propaganda, kao i vređanje verskih osećanja. Novinare ubijaju, Putinove falange iz organizacije “Naši” javno spaljuju Sorokinove knjige (po ugledu na svoje nacističke prethodnike), hapse se umetnici poput Pjotra Pavlenskog ili članova grupe Vojna, zabranjuje se prikazivanje filmova (tipičan primer je “Staljinova smrt”,  bezazlena komedija koja Džugašvilija i vladajuće ubice iz najbližeg mu okruženja čak prikazuje kao ljudska bića, donekle simpatična, ali džaba, to u Putinovoj Rusiji nije dozvoljeno), članice benda “Pussy Riot” završiše u radnom logoru zbog sviranja i pevanja u crkvi, i sve u tom stilu, reklo bi se prilično carsko-staljinističkom.

Ruski reditelj Kiril Serebrenikov godinama je bio u kućnom pritvoru. Optužbe protiv njega su besmislene, svi znaju da je zatvoren zato što oštro kritikuje politiku Kremlja. Zabranjeno mu je da izlazi iz stana, zabranjeno mu je da radi i da koristi internet. A nisu mu dozvoljene ni posete. Reditelj Aleksej German Mlađi zamolio je Putina da se smiluje, jer bi moglo da se desi da Serebrenikov više nikada ne vidi roditelje. Putin, baš kao ni Brežnjev pre njega, nije imao milosti. U međuvremenu je umrla majka Kirila Serebrenikova koja je bolovala od Alchajmera. Zvuči nekako baš poznato, kao u vreme Josifa Brodskog.

Na strani progonitelja i krvnika

Lepo je videti da i savremena Rusija drži do svojih osveštanih tradicija, nije ni Putin tikva bez korena. Putin je zapravo izdanak organizacije koja je izvršila masovni pokolj nad ruskom kulturom, on se pokazuje kao dostojan naslednik Čeke i KGB-a, ali i carskih cenzora. Putin je smrtni neprijatelj svake kulture, svakog stvaralaštva, svakog kreativnog ljudskog pregnuća, što demonstrira svakog dana, rušeći po Ukrajini ono što su generacije vredno stvarale, ubijajući masovno i nasumično svakog ko se nađe na putu ruskim trupama, nastojeći da razvali jednu zemlju do temelja i da satre njeno stanovništvo koje, iz Putinu neshvatljivih razloga, odbija da bude rusko roblje.

Paralelno sa ratnim zločinima u Ukrajini, Putin u svojoj zemlji zavodi strahovladu, njegova policija hapsi mirne demonstrante, premlaćuje ljude sa praznim transparentima, režim zabranjuje slobodne medije, progoni novinare i intelektualce, Putinove sluge protivnicima režima pišu slovo “Z” na vratima dok njihov gazda najavljuje nove čistke izdajničkog ološa, po receptu Josifa Visarionoviča Džugašvilija. A usput je Putin uspeo i da pokrene novi talas ruske emigracije, ko zna koji po redu.

Pobrojani primeri ne predstavljaju, naravno, potpun spisak pisaca i intelektualaca koji su u ruskoj državi bili progonjeni, ovde sam naveo samo one koji su mi prvo pali na pamet. Sveobuhvatna istorija represije ruske države nad ruskom kulturom obuhvata silne tomove i tomove literature. Ali, ono što se iz nekoliko gornjih primera može videti jasno kao na dlanu jeste da je najljući neprijatelj ruske kulture vazda bila ruska država, u svim svojim ovaploćenjima.

Rusija je zemlja koja je ubijala, satirala, cenzurisala, progonila, uništavala, hapsila, prebijala, zagorčavala život, onemogućavala rad, zatirala sve ono najvrednije i najbolje što je u njoj nastalo. Zato su sva današnja putinofilska pozivanja na rusku kulturu, na velike stvaraoce – besmislena, jadna, bedna, promašena, neznalačka i cinična. Putinoidi nisu na strani ruskih pisaca i intelektualaca na koje se pozivaju, već na strani njihovih cenzora, zatvorskih čuvara, progonitelja i krvnika. Baš kao i njihov krvožedni idol, večni kagebeovac Vladimir Vladimirovič Putin.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo