Izgubljeni u prostoru, pronađeni u vremenu
Formiranje Srpskog sveta ide dobro da bolje ne može biti, godfather Srbije Aleksandar Vučić ima sve razloge da bude zadovoljan. U Crnoj Gori se njegovi vazali smenjuju na vlasti, Milorad Dodik ruši Ustavni sud BiH i državu, te usput psuje genocid u Srebrenici, na severu Kosova maskirani osvetnici ranjavaju desetke NATO vojnika i usput premlaćuju novinare.
I sve se to odvija sa blagoslovom međunarodne zajednice koja ponovo ima nastup kreativnosti, otprilike kao onomad kad su zabranjivali uvoz oružja tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, ili nešto kasnije, kad su pokazivali vanrednu susretljivost prema Vladimiru Putinu, dovodeći Evropu u energetsku zavisnost od Rusije, a hazjajin im se pošteno oduživao finansirajući sve žive desničare, neonaciste i fašiste na Zapadu, te usput podstičući Bregzit i dolazak Donalda Trampa na vlast.
Pošto je Srpski polusvet na vrhuncu moći, deluje tako stameno da mu ni adska vrata ne mogu nauditi, pravo je vreme da se pripremimo za njegovu propast i za dan posle. Jer nema nikakve sumnje da će Srpski svet krahirati i otići u nepovrat, kao što su se strmopizdile i njegove prethodnice Velika Srbija, Homogena Srbija, obnova Dušanovog carstvija, svi velikodržavni projekti koji su ostavili krvave tragove diljem Balkana. Jednostavno, imperijalna ideja je osuđena na ništavilo, propast je upisana u njene temelje, njoj na čelu piše: Ostavite svaku nadu vi koji se u mene uzdate.
Šta da se radi?
Pre ili kasnije, Srbija će se naći u NATO okruženju, svedena na sadašnje granice kojima nikako nisu zadovoljni hegemonistički serklovi, bez ikakve nade da će doći do teritorijalnog proširenja u bliskoj ili daljoj budućnosti. I šta onda? Šta će tada da rade naše vrle političke, kulturne, intelektualne, univerzitetske i ostale narodnjačke elite? Posvetiće se konačno uređivanju ovog komada zemlje koji im je dat na upravljanje? Krenuće odlučno putem evropskih integracija, uvešće vladavinu zakona, iskoreniće korupciju, učiniće sve građane ravnopravnim, brinuće o socijalno ugroženima, razvijaće privredu, obrazovanje, kulturu, unapređivaće zdravstvo, socijalne službe i ostale razvaljene ustanove?
Aha. Baš. Kao da naši pametari nemaju ništa pametnije da rade. Ništa od tog posla. Prvo, uređena država je smrtna presuda za članove samozvanih elita, jer u uređenom sistemu oni neće moći da zadrže unosne položaje koje su uzurpirali. U kakvom-takvom poretku na tim mestima bi se našli kompetentni, talentovani, sposobni i pametni ljudi, što nikako ne smemo dozvoliti, jer bismo tako ostali bez nacionalnog identiteta zasnovanog na prevari, laži, mitu, obmani i prividu. Drugo, država Srbija nije nastala da bi njenim građanima bilo dobro, već da bi se širila. Kad ne bude postojala mogućnost ostvarenja imperijalnih težnji, to će dovesti do teške krize smisla, sveopšte depresije sa primesama teške čamotinje i prozracima hroničnog uninija.
Šta da se radi? Šta preduzeti kad konačno postane jasno da „Dogodine u Prizrenu“ pada na Sveti Nikad? Kako pronaći izlaz iz tog bezizlaza koji nam se neminovno približava, ne hajući za naše autohtone, tako prirodne i neupitne žudnje za tuđim posedima? Srećom, postoji rešenje, ono je nadohvat ruke. Kod nas vesti kratko traju, sve tone u zaborav brzom brzinom, zato nije zgoreg podsetiti se događaja od pre tačno jedne decenije. U to vreme, daleke 2013. godine, u Srbiji je svečano proslavljena jubilarna godišnjica donošenja Milanskog edikta, što je propraćeno čitavim nizom svečanosti, ali i specifičnim odnosom prema vremenu u kojem bi se mogli pronaći odgovori na ona malopre postavljena prokleta pitanja.
Srpsko-rimski carevi
Svet ne zna mnogo o dobrim stvarima koje dolaze iz Srbije, pogotovo o rimskim carevima koji dolaze iz Rimskog carstva. Tako nekako se 2013. godine požalio predsednik zagrobne Srbije Tomislav Nikolić, koji je obnašao i funkciju svetovnog kopredsednika Organizacionog odbora proslave 1.700 godina od Milanskog edikta (zajedno sa svojim bratom blizancem iz duhovne vlasti, tadašnjim patrijarhom Žbirinejem). Na žalopojku se nadovezao predsednikov savetnik za pitanja edikta bez delikta, Radoslav Pavlović, popularni Lale, Konstantinov rođak sa sela.
Na svetskoj sceni proslavili smo se uglavnom ratnim zločinima, masovnim silovanjima, etničkim čišćenjima i genocidom, ali nas ta vrsta slave pogrešno predstavlja, uprkos tome (ili možda baš zato) što se temelji na golim, suvoparnim činjenicama. Ta podmukla faktografija nas kleveće već decenijama, vreme je da se toj neprijateljskoj pošasti i teroru fakata najzad stane u kraj.
Dali smo svetu 17-18 rimskih careva (tačan broj još nije utvrđen, prebrojavanje je u toku), velikodušno, kako samo mi umemo, a on ni hvala da nam kaže. Jedan od narečenih 17, ako ne i čitavih 18 srpsko-rimskih careva, sveti Konstantin Veliki, doneo je tom oholom svetu jedno od ključnih civilizacijskih dostignuća, Milanski edikt, akt o verskoj toleranciji, koja nam je oduvek bila na srcu i bez koje prosto ne umemo da živimo, a ravnodušni svet nas i dalje gleda belo, sa nepoverenjem, kao da smo nekakvi verski fanatici koji ubijaju za krst nečasni i neslobodu zlatnu. Svet ponekad ume da bude tako okrutan.
Sve se sliva u naš levak
Zli jezici su romorili da je Konstantin bio rimski, a ne srpski car, te da je naš naslednički ponos možda malo promašio temu, ali njima očigledno nije jasan naš autohtoni odnos prema tradiciji. Mi baštinimo sve što nam dođe pod ruku i na puškomet, prisvajamo sve duhovne i materijalne vrednosti koje ne pružaju veliki otpor, u našem širokom domaćinskom zagrljaju ima mesta za sva vrhunska dostignuća dobre volje. Mi baštinimo i sve što se na ovom odeljku svemira zateklo u vreme koje je prethodilo nastanku planete Zemlje. Takođe, svaki meteorit koji se strmekne iz dalekog kosmosa na naše područje automatski postaje integralni deo svete srpske zemlje.
Podjednako poštujemo i teritorijalni i etnički, i svaki drugi princip koji usmerava vodu na našu vodenicu od čijeg brašna niko hleba nije video. Tako je Kosovo naše po teritorijalnom principu iako su tamo Srbi manjina, dočim je Republika Srpska takođe naša, ali po etničkom principu, jer tamo životari većinsko srpsko stanovništvo.
Naš je car Konstantin jer je rođen na našem tlu, a naš je i Nikola Tesla jer je Srbin, a pogotovo je naš Novak Đoković, iako plaća porez u Monaku (što nam uopšte ne smeta, jer nismo materijalisti, već široke duše slovenske uvek spremne da opljačkaju svoje podanike i njihov novac poklone velikanima). Dubrovačka književnost je neodvojivi deo srpske književnosti, jer mi dubrovački govor smatramo delom srpskog jezika čak i kad granatiramo Dubrovnik, a naš je i Meša Selimović jer je „Srbin muslimanske veroispovesti“. Sve se sliva u naš široki usisavajući levak, koji vuče pomalo udesno.
Šetkanje kroz vreme
Kada je sovjetnik Lale pre deset leta rekao za Milanski edikt da je „reč o revoluciji koju je izveo čovek koji je rođen u Srbiji“, ili da „spominjući istorijske činjenice, lako ćemo locirati Srbiju kao važno mesto rimske kulture i jako važno mesto rane hrišćanske kulture“, to je samo na prvi pogled delovalo kao čista budalaština, bez ikakvih primesa zdravog ili bar razuma na rehabilitaciji. Međutim, već na drugi pogled trećeg oka svako iole vidovit shvata da Lale nije govorio o banalnoj zemaljskoj državi Srbiji, već o specifičnoj ideji Srbije koja obuhvata mnogo širi mentalni i fizički prostor, a čije granice – ni državne ni vremenske – nije lako utvrditi zbog neprestane težnje dotične ideje da se kancerogeno širi na sve dostupno njenim grabljivim pseudopodijama.
Kada se steknu istorijski uslovi koji nam na tanjiru serviraju susedne zemlje, onda se širimo u prostoru, a kad dobijemo po nosu, privremeno zatomimo žudnju za teritorijalnom ekspanzijom, ali se zato neobuzdano šetkamo kroz vreme, vremeplovom marke „Grabež & otimačina“, sa mrežom za lovljenje careva-kapitalaca. Srbija je rastegljiv pojam ameboidnog oblika, neuhvatljiv prizemnom racionalnom umu koji bi sve da definiše i precizno odredi.
Prava je šteta što za rimskim carevima ne postoji veća potražnja u svetu, mogli bismo da otvorimo uzgajalište i da živimo carski, kako nam i priliči, pošto ovde očigledno vlada najpovoljnija klima za uzgoj & razvoj odojčadi u rimske imperatore. A u podneblju gde se svako malo rađaju carevi, logično je očekivati da dobro uspevaju i robovi, zato ih imamo u takoreći neograničenim količinama, samo što naša vlastela ni njih, tj. nas, ne uspeva da uvali stranim investitorima u većoj meri. Za utehu, bar mogu da nas cede do mile volje, pa smo tako za proslavu 17 vekova od Milanskog edikta iščeprkali pišljiva četiri miliona evra iz naših predebelih buđelara, a da nas niko ništa nije pitao.
Pljačkanje pluskvamperfekta
Nebitno, mali je to trošak za polučenu korist, za izlaz iz budućeg ćorsokaka koji nam neminovno predstoji. Kad budemo prinuđeni da se odreknemo teritorijalnih pretenzija, kad nam širenje kroz tri prostorne dimenzije postane belodano nedohvatno, ostaju nam beskrajna prostranstva vremena da po njima pustošimo kako nam se prohte. Prošlost je ovde ionako kudikamo neizvesnija od budućnosti, futur nam je dobro poznat, ponavljaćemo iste besmislene matrice unedogled, ali zato perfekat sadrži neslućene mogućnosti za podivljalu nacionalnu maštu, a tu je i pluskvamperfekat kao nepresušni izvor sanjarija.
Prošlost je goloruka, nenaoružana, nespremna da se brani od haramija, lak plen za naše profesionalne obijače iz intelektualno-političkih bandi. Ako smo mogli mirno, bez napora, takorekuć rutinski da nacionalizujemo 17-18 rimskih careva (oko tačnog broja se još lome koplja), za nas je samo nebo granica. Nema te tradicije koju ne možemo izmisliti, niti dobra, velikana, dostignuća ili kakvog drugog statusnog simbola iz prohujalih epoha koje ne možemo otuđiti. Što izgubimo u prostoru, nadoknadićemo u vremenu. Kako reče jedan poeta što je na jedvite jade isplivao iz novog potopa u novom Nojevom kovčegu: “Vreme je jedini prostor za koji se vredi boriti”.
Ako je Konstantin srpski sin, ako su naši Jovijan, Gracijan, Aurelijan, Maksimijan, Prob i sva tri Konstancija – šta nas sprečava da prisvojimo i druge careve, kraljeve, vasilevse, velmože, umetnike, pisce, izumitelje, slavne ličnosti i njihova dela. A pošto su Srbi, kako su nas naučili još devedesetih, narod najstariji, logično je da svi drugi nacioni i njihove kulture potiču od Srba. Možda Sidranova doskočica o izgradnji Velike Srbije na sprat nije izvodljiva, ali se zato ta velelepna vila promaja može graditi u rikverc.