Višedecenijsko bombardovanje zdrave ljudske pameti najcrnjom propagandom ostavilo je vidljive posledice. Teško je reći šta je u toj masovnoj proizvodnji besmisla koja i dalje traje nesmanjenom brzinom bilo najluđe, najekstremnije, najradikalnije. Možda “Politikin” člančić koji je tvrdio kako latinica kvari oči, a ćirilica deluje blagotovorno na čulo vida.
Među ozbiljnijim kandidatima je i stara prevara “Večernjih novosti” koje su novembra 1994. godine objavile sliku Uroša Predića „Siroče na majčinom grobu“ proglasivši je za fotografiju iz rata u Bosni na kojoj je fotografisan dečak na groblju kod Skelana, siroče koje „očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani“. Predićeva slika (ulje na platnu) iz davne 1888. godine hladnokrvno je proglašena friškom fotografijom, u okviru standardne ratnohuškačke delatnosti koja se, iz zdravom i nezdravom razumu nedostupnih razloga, kod nas smatra novinarstvom.
Profesionalne laže i paralaže
Možda je ipak vrhunac ludosti to što je politička i medijska mašinerija uspela da ubedi žitelje Srbije da su ugroženi, da im nikad nije bilo gore, da su za njihovo čemerno stanje krivi susedni narodi koji ih iskorišćavaju, da su jadni i bedni (naravno, tuđom krivicom) – u trenutku kad su živeli najbolje u čitavoj istoriji. Toliko o ekonomskim uzrocima fašizma, o tome kako kukasto semenje najbolje raste na tlu siromaštva. Teorije su divne i krasne, harmonične, lepo usklađene, savršeno komponovane, golema je šteta što stvarnost za te uzorne osobine nema nimalo razumevanja.
Kad je tako nešto moguće izvesti, i to bez po muke, bez snažnijeg otpora, onda je samo nebo granica. Početni uspesi dodatno su ohrabrili profesionalne laže i paralaže, pa smo vremenom dospeli u takvo stanje da nema toliko besmislene beslovesnosti koja ne bi mogla da bude prihvaćena kao apsolutna istina. Zapravo, samo se totalne budalaštine u širokoj javnosti i doživljavaju kao istinite, dočim je svaki vapaj razuma, svaki pokušaj ukazivanja na očiglednosti unapred osuđen na propast. Čudo jedno kako mozak može da se preformatira i učini prijemčivim isključivo za laž, privid, obmanu, manipulaciju, opsenu i još hiljadu neprobavljivih čuda od istog brašna.
Stigli smo dotle da je samo gluposti dato pravo građanstva, samo tupavost može da računa na prihvatanje i uvažavanje. Primera je bezbroj, bukvalno gde god se okreneš vidiš samo razbokorenu, razuzurenu, raspištoljenu glupost kako se baškari po medijima, u razgovorima, u ljudskim glavama.
Prebrisati prošlost sunđerom
Zapomaže jedan teolog, sveštenik, univerzitetski profesor kako je čitava pravoslavna civilizacija izgubila “kulturnu samobitnost bez koje je geopolitički otpor samo uzaludan napor”. Zna se i ko je za takvo neveselo stanje pravoslavlja kriv – svi osim pravoslavnih, a među svima se posebno izdvaja truli Zapad koji nikako da istruli. Pa dobro, oče, ko vam brani da čitate, mislite i pišete dobre knjige, ko može da vas spreči da stvarate vredna teološka dela, nije zli Zapad kriv ako ne umete da se bavite svojim poslom.
Nacionalni bard, akademik, popularni poeta, vodeći kopirajter velikosrpskog nacionalizma, član Krunskog saveta u Republici, tvorac popularnog trgovačkog slogana “Kosovo je najskuplja srpska reč”, predsednik Udruženja književnika Srbije u ključnom trenutku, u vremenu “buđenja naroda” – predlaže poništavanje odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a. I njegovu suludu inicijativu prihvataju odani mu monarhistički poslanici, pa pišu predlog zakona za ukidanje antifašističkih odluka i brisanje istorije.
Ne znam da li je pesniku nacionalnom burevesniku i njegovim četnolikim poslanicima jasno da niko ne može da učini da nije bilo ono što je bilo, niko nema moć da jednim potezom pera, nekakvim dekretom, zakonom ili kakvim drugim birokratskim aktom naprosto anulira dogođeno. Razumem njihove ideološke porive, ali verovati da je moguće prebrisati prošlost sunđerom na prvom mestu je kretenski, potom sve ostalo – sumanuto, suludo, kriminalno, neljudski.
Bilo, pa prošlo
Ništa ne može da se izbriše iz istorije, ono što se dogodilo – dogodilo se jednom zauvek i gotova stvar. Neopozivo. Svršeno. Finito. Kraj priče. Komanda “undo” jednostavno ne funkcioniše. Žalim slučaj. Čak ni najbanalnija i najbeznačajnija stvar je neizbrisiva.
Vislava Šimborska ima pesmu znakovitog naslova “Metafizika” koja govori upravo o tome: “Bilo, pa prošlo, / Dakle, bilo, pa prošlo. / Uvek neumitnim redosledom, / jer je takvo pravilo te izgubljene igre. / Zaključak bi bio banalan, / ne bi zasluživao da se o njemu piše, / da nije neosporne činjenice, / činjenice na vjeki vjekov, / za ceo kosmos, kakav jeste i kakav će biti, / da je nešto stvarno postojalo, / dok nije prošlo, / čak to, / da si danas jeo knedle sa čvarcima”. Ni to što je neko danas, odnosno pre koju deceniju, kad je poljska nobelovka napisala pesmu objavljenu u zbirci “Ovde” 2009. godine – jeo knedle sa čvarcima, čak ni to ne može da se izbriše, to ostaje kao činjenica vo vjeki vekov, do kraja vremena, a možda i duže, za celokupnu vaseljenu, za sav poznati i nepoznati svet.
Ni mislilaca koji su smatrali da svemogući Bog može da izbriše neki događaj iz istorije, da promeni prošlost – nije bilo baš previše. Padaju mi na pamet Petar Damiani i Lav Šestov, oni su zamišljali takvog ćudljivog Boga koji bi mogao da izbaci iz istorije sva zla, nasilništva, zločinstva i patnje, na primer Sokratovo ispijanje kukute. Logično je verovati da je svemoćnom božanstvu sve moguće, što i sam atribut kaže, pa ipak je retko kome padalo na pamet da bi Bog, nakon apokalipse, sveopšteg vaskrsenja, preobražaja vaskolike tvorevine i vaspostavljanja carstva nebeskog – mogao da poništi prošlost. Toliko je ideja o promeni prošlosti strana i tuđa ljudskom duhu, neverovatna, nadrealna.
Grobovi pameti ljudske
Međutim, kod nas postoji čitav pokret koji već decenijama uporno insistira upravo na promeni celokupne prošlosti, ili bar poslednjih stotinak godina istorije. Taj pokret obuhvatio je sve same uglednike, akademike, pesnike, pisce, naučnike, istoričare, javne ličnosti, intelektualce, očeve nacije i militarističke naracije. Pišu oni svoje debele kupusare, u njima menjaju prošlost po ličnom nahođenju, pobede u oba svetska rata naknadno preoblikuju u poraze, rehabilituju četnike i druge saradnike okupatora, revidiraju istoriju, hladnokrvno, mirno, uvereni da je to izvodljivo. Na stranu ideološko mračnjaštvo, takav poduhvat je prevashodno glup, kretenski i idiotski. I na tu udicu se kače milioni. No dobro, još je Vitold Gombrovič pisao da je uzaludno ne obazirati se na mišljenje glupaka, jer je glupaku ime – Milion.
Predsednik Srbije ništa drugo i ne radi, osim što svakodnevno isporučuje golemu porciju gluposti cenjenom publikumu, u kojem ima i dosa onih koji te budalaštine gutaju kao nebesku manu. Redak slučaj osobe koja govori bez počivke i predaha, godinama i decenijama, a da nijednom nije proslovila ništa umno i razumno. Teško je izabrati najveću glupavost koju je predsednik prozborio, nije mu loša ona poruka protivnicima: “I grobovi moji boriće se s njima”. Reč je o parafrazi završnih stihova pesme “Mi znamo sudbu” Alekse Šantića: “I kad nam muške uzmete živote / Grobovi naši boriće se s vama!“, samo što je predsednik svih radikala i naprednjaka malo pobrkao lončiće i gramatičke oblike.
U množini ovaj iskaz ima nekakvog smisla, ali kad pojedinac govori o svojim grobovima, ne o jednom, već o mnoštvu ukopnih mesta, to je već sumanuto. Možda predsednik planira da bude sahranjen u više raka, ko zna, zaveštaće da mu telo bude raščerečeno i ukopano na raznim mestima, e da bi njegova posmrtna borba protiv demokratski nastrojenih građana bila efikasnija. Ne znam za te grobove u stanju borbene gotovosti, ali je sigurno da su predsednikove rečenice grobovi pameti ljudske. Prosto je neverovatno kakvi kreteni vladaju milionima stanovnika Srbije, sve jedan gori od drugog, a ovaj aktuelni satrap je autor najvećih tupavosti, jer je i najglagoljiviji od svih, prosto usta ne zatvara.
Nebeska sila
U nedavnom intervjuu za FAZ predsednik je pokušao da obrazloži tvrdnju kako su masovni protesti građana i studenata, usled masovnog ubistva nadstrešnicom, finansirani spolja, od zlog Zapada koji nema pametnija posla, već radi o glavi našem voljenom autokrati i njegovoj razbojničkoj državi. Veli poglavar ovako: „Nikada nisam rekao da je sve organizovano spolja. Ali, dobro se finansira iz inostranstva, jer ti ljudi nemaju dovoljno novca da to sami plate. Na primer: ti studenti koji su blokirali univerzitete ipak moraju da jedu tri puta dnevno”.
Da, dubine ljudske gluposti su neistražive, mračne, daleke, kudikamo dublje od okeana. Dakle, studenti u blokadi jedu tri puta dnevno, što je dokaz da neka strana sila finansira njihov provijant. A kad nisu u blokadi onda ne jedu triput na dan, jer nema ko da ih plati, nego gladuju i umiru od gladi? A to što su građani svakog bogovetnog dana donosili donacije studentima u obliku svih mogućih jela, namirnica, pića, slatkiša, skaniša i ostaloh grickalica – to nije objašnjenje otkud silna hrana na fakultetima? Dobro, predsednik ume samo da laže, ali mu ni to ne ide, pošto nije u stanju da smisli ništa ubedljivo, pa lupeta gluposti. A i što bi smišljao nešto pametno, sve i da je u stanju, kad njegovo glasačko telo bez mozga ionako veruje svakoj budalaštini koju vođa izgovori, a koju ni pregladneli pas s maslom ne bi pojeo.
Traje to gluparenje godinama i decenijama, glupost se nadovezuje na tupost, a bulažnjenje na budalaštinu, dok se mozgovi konzumenata tih teško probavljivih proizvoda ne pretvore u kašu. Teško je ne setiti se znamenitog solilokvija Krležinog doktora iz romana “Na rubu pameti”: “Glupost je nebeska sila koja djeluje kao teža ili kao svjetlost, kao voda i, uopće, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se je zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi…”
I još: “Godinama sam razmišljao o gluposti ljudskoj, osjećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija čudna, mračna unutrašnja snaga koja ljude smeta kod svake kretnje, koja ljudima nikako ne da da požive potpuno i neposredno, jedna opasna snaga zapravo koja ljude truje i rastvara; ja sam tu svakodnevnu pojavu ljudske gluposti tumačio kao prirodnu stvar: ‘Osovio se čovjek na stražnje noge, prohodao je kao dvonožac, a glupost se vuče za njim kao sjenka! Glupost je sestra mraka, glupost bi htjela da dvonošca ponovno vrati njegovim četvoronožnim rođacima u prirodi, glupost ne da čovjeku da otputuje na zvijezde, kao što mu ni sila teže ne da da leti!’”