foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Ostvareno proročanstvo Nadežde Mandeljštam

„Mladi ništa ne znaju i ne žele da znaju. Kad počne sledeća runda, čudiće se kako je do toga došlo. Jedan deo mladih uči se da začepljuje ljudima usta, a drugi deo uskoro će naučiti da ćuti. Tako će se i završiti“, napisala je Nadežda Mandeljštam pri kraju svoje druge memoarske knjige „Sećanja i razmišljanja“. Nekoliko stranica dalje nadovezuje se na ovu proročku misao: „Danas niko ne zna je li iscrpen naboj koji je pokretao mašinu. Možda živimo u trenutku njenog predaha koji će se sutra završiti, posle čega će sve početi iz početka. Znam samo jedno: mašina će najverovatnije proraditi na neki drugi način; naći će se novi razlozi i nove reči da bi se počinili novi zločini i da bi se ono što je započeto dovelo do logičnog kraja“.

Zle slutnje nisu je napuštale, uprkos malom predahu staljinističke mašinerije za masovnu proizvodnju smrti i patnje, budućnost joj nije delovala svetlo. Pisala je kako zločince ne treba ubijati, niti slati u progonstvo, već upreti prstom u njih i imenovati ih, ali ni od toga posla nema ništa. „Ali ubice i izdajnike štite najviši vrhovi jer su i oni ‘grešili’ zajedno sa svojim pretpostavljenima. Oni će polako pomreti, a nove generacije izbaciće na površinu nove kadrove ubica i izdajnika, jer su i ubistva i izdaje ostali nekažnjeni, a tajne prošlosti su skrivene ili samo delimično obelodanjene“.

Vežbanje na zečevima

Zaista nije lepo ovako govoriti o mladima na kojima svet ostaje. Mladi su naša budućnost, oni će ispraviti sve greške starijih generacija, stvoriće novi, drugačiji, bolji svet; mladi su sadašnjost koja nas pokreće i budućnost kakvu želimo – tako već može, to spada u uobičajeni repertoar govora o juvenilnim temama. Videti u mladim ljudima buduće ubice, doušnike i izdajnike, dželate i čuvare logora, islednike i sluge totalitarnog režima – nije nešto na šta smo navikli. Uverenje da su mladi po definiciji bolji od starih uvrežilo se u našem vremenu kao neupitna dogma.

U vreme kada je Nadežda Mandeljštam pisala ove redove Vladimir Putin je kretao u srednju školu, on je bio jedan od tih mladih koji uče kako da začepljuju ljudima usta. Doduše, ozbiljnom izučavanju takvih veština Putin se posvetio kasnije, kad je počeo da gradi karijeru u KGB-u. Razne su kurseve prolazili kagebeovci, svašta su morali da nauče ti ljudi novog kova kako bi uspešno obavljali svoj crni posao. A ni danas nije bolja situacija. U predgovoru za knjigu Ane Politkovske „Putinova Rusija“ Pavle Rak navodi odlomak iz udžbenika za obuku vojnih obaveštajaca koju su A. E. Taras i F. D. Zarucki objavili 2000. godine.

Evo jedne vežbe budućih tajnih agenata: “Privikavanje na probadanje, prolivanje krvi i nanošenje rana živom biću. Specijalna vežba: uhvatiti u klopku živog zeca, ubiti ga tako što mu glavu udarimo o drvo, vezati zadnje noge, brzo odrezati glavu i posle udisaja, popiti krv koja je šiknula, a zatim izdahnuti. (…) Psihološki nije lako iz čista mira ubiti ni krivo ni dužno živo stvorenje, ali će /bez takve pripreme/ još mnogo teže biti da se ubije mirni žitelj, koji je slučajno video našu jedinicu u neprijateljskoj pozadini“. Posle se čudimo stotinama pobijenih novinara, opozicionara, aktivista, protivnika režima u Putinovoj Rusiji. Kad redovno vežbaš na kunićima, nakon nekog vremena nije teško otrovati čoveka, ustreliti ga ili baciti sa zgrade. Pretvaranje ljudskih bića u uplašene zečeve jedan je od osnovnih ciljeva totalitarnog sistema, ubistva nepodobnih su dosta efikasno sredstvo za postizanje ovog magičnog preobražaja.

Kad đaci motre na profesorku

Nadežda je dobro poznavala mlade u Rusiji, radila je kao profesorka engleskog, a još bolje represivni sistem koji joj je ubio muža Osipa Mandeljštama i držao je pod prismotrom četiri decenije nakon ubistva, sve do njene smrti 1980. godine. Malo o atmosferi u sovjetskim školama: “Godine 1938, kao nastavnica u jednoj školi, videla sam kako đaci iz starijih razreda, uredni, pametni, ozbiljni i užasne neznalice, pažljivo motre jedni na druge, a još pažljivije na mene, onako kako im je vlast naložila. Nisu krili da me prate – direktor i upravitelj svaki čas bi ponovili poneku rečenicu koju sam izgovorila u razredu, stavljajući mi tako do znanja da budno motre na mene. (…) Da sam samo u jednom trenutku progovorila svojim a ne šablonskim jezikom, svaki od njih bi me bez razmišljanja poslao na seču šume”.

Nisu učenici postajali doušnici jer su bili zli, pokvareni ili prirodno skloni nanošenju patnje drugim ljudima, već su od malih nogu učeni da se drugu ili drugarici koji imaju neke sumnje i kolebanja najbolje pomaže tako što o tome obavestiš razrednog starešinu, direktora, nadležno lice – dok su u školskim klupama. Kasnije – zna se kome treba prijaviti one koji odstupaju od uobičajenih mišljenja i propisanih stavova. Nadežda piše da su ti dečaci koji su tako pažljivo motrili na svaku njenu reč bili “dobronamerni i sjajni ljudi”, svi su došli da pomognu njoj i njenoj mami prilikom evakuacije, uvek su bili spremni da “rade i brane”, kako je glasio moto Staljinovih sokolova.

Šta teror može da napravi od dece govori slučaj jedne devetogodišnje devojčice koja je, kad je čula da je uhapšen prijatelj njenih roditelja, “odlučno prišla polici s knjigama, izabrala nekoliko knjiga koje su pripadale uhapšenom, iscepila listove s njegovim imenom i bacila ih u peć”. Već sa devet godina devojčica je tačno znala šta treba da radi: “Devojčica je više puta gledala kako njeni roditelji uništavaju sve tragove prijateljstva – pisma, listiće s adresom i brojem telefona u adresarima”. Osnovne mere opreza, jer svaka veza sa uhapšenim i samim tim osuđenim – inkriminiše, to je dovoljno za dugogodišnji boravak u Gulagu, pa čak i za smrtnu presudu.

Novi kadrovi ubica i izdajnika

Mladići iz Nadeždinog vremena su odrasli, naučili da drugima začepljuju usta i da ubijaju zečeve, ponovo su pokrenuli mašinu, pronašli nove razloge i nove reči da bi se počinili novi zločini, samo su sada masovna ubistva namenili susednim narodima, a svoje tamane pomalo, terorišu umerenije i zastrašuju manje, ali i to se pokazalo kao sasvim dovoljno. Uz prateći propagandni program, pravljen po uzoru na prethodne generacije, samo pojačan novim tehnologijama koje premrežuju čitav svet. Stari zlikovci su polako pomrli, a nove generacije izbacile su na površinu nove kadrove ubica i izdajnika. Ubistva i izdaje iz Staljinovog doba ostali su nekažnjeni, tajne prošlosti nisu skrivene, ali su samo delimično obelodanjene. Toliku količinu zločina nije ni moguće u potpunosti obraditi, izraziti, opisati, dokumentovati, pogotovo kad država za to nema volje.

Objavljene su silne knjige o staljinističkim zlodelima i teroru, uključujući i dve knjige Nadežde Mandeljštam koje se, kako kaže Josif Brodski, „mogu izjednači­ti sa Sudnjim danom za njeno doba i njegovu književnost, koji je uto­liko strašniji što je upravo taj vek proglasio izgradnju raja na zemlji”. Sudeći po stanju u kom se Rusija danas nalazi, reklo bi se da većina te knjige nije pročitala. Malo-pomalo, takva svedočenja postaju nepodobna. U ruskim udžbenicima istorije opravdava se staljinistička represija, kao i pakt Ribentrop-Molotov, podela Poljske, otimanje Krima. Ništa čudno, deca u srpskim školama već godinama uče da su četnici Draže Mihailovića bili oslobodilački pokret.

Knjige Nadežde Mandeljštam pojavile su se u Jugoslaviji mnogo pre nego u zemlji u kojoj su napisane, tamo su dugo bile zabranjene. Prvi tom “Strah i nada” objavljen je u Zagrebu dosta rano, 1978. godine, u prevodu Zlatka Crnkovića, a drugi tom “Sećanja i razmišljanja” pojavio se u Beogradu 1984. godine, u prevodu Anđelije Demetrović-Matijašević. “Strah i nadu” čitao sam davno, kad sam imao godina otprilike kao oni dečaci o kojima Nadežda piše. I bio sam podjednako glup kao oni. Bio je to početak devedesetih, čitav svet se rušio, počinjao je rat u Bosni, Srbija se nalazila u nacionalističkom delirijumu, a ja sam bio ubeđen da je većina ljudi u mojoj zemlji na strani Osipa, Nadežde i miliona drugih koji su patili ili bili ubijeni pod staljinističkim režimom. Jer, ko bi pri zdravoj pameti mogao da misli drugačije?

Duhovna čeda Petra Pavlenka

Bilo mi je potrebno mnogo vremena da shvatim kako većinu nije briga za Mandeljštamovu smrt i za patnje njegove udovice, kako ta antistaljinistička literatura zapravo nikoga ne zanima. Nisu oni na strani Mandeljštamovih, već navijaju za Petra Pavlenka. Ko je dotični Pavlenko? Nekada je bio poznati sovjetski pisac, nagrađivan, čitan, popularan, klasik Staljinovog doba. Za njega sam saznao iz “Straha i nade”, Nadežda piše kako se Pavlenko hvalio kako je prihvatio poziv  svog prijatelja islednika da čuje jedno saslušanje Osipa Mandeljštama, sakriven iz dvostrukih vrata.

“Pavlenko je pričao kako je Mandeljštam za vrijeme preslušavanja bio jadan i kukavan, kako su mu hlače spadale pa ih je neprestano pridržavao rukama, kako je nesuvislo odgovarao, kako nije ni na jedno pitanje odgovorio jasno i glasno, kako je mlatio gluposti, uzrujavao se, vrtio se kao piškor u loncu i tome slično. Društveno je mnijenje kod nas bilo oduvijek na strani jakoga protiv slaboga, ali to što je učinio Pavlenko prešlo je sve granice”, piše Nadežda u poglavlju posvećenom pomenutom isledniku Hristiforoviču. Koji je takođe posle nekog vremena završio kao žrtva režima kog je opsluživao, poslušni šraf mašine za uništenje.

Pavlenko se izvukao, bio je to pravi inženjer ljudskih duša, čovek novog kova, mirno je dočekao starost, ostavši do kraja stub staljinizma. Ovi nesrećnici što danas crtaju slovo “Z” i navijaju za Putina, naslađuju se patnjom Ukrajinaca i oduševljavaju gradovima srušenim do temelja – sve su to Pavlenkova duhovna čeda. Što reče Nadežda: “U svojoj pokvarenosti i moralnom padu neki su književnici prevršili svaku meru”. I ne samo književnici, široka je skala onih što su padu skloni, čak i kad dune najslabiji povetarac. Da ponovimo još jednom – ništa nije opasnije za naciju nego da ne čita najbolje pisce i knjige koje su jedina ustava radikalnom zlu. Zato ne čudi što su se proročanstva Nadežde Mandeljštam ostvarila. Umesto nade, sećanja i razmišljanja – strah i beznađe, zaborav i odsustvo svake misli.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči