Pošto smo već odustali od budućnosti kao očigledno antisrpske pojave koju su smislili svetski centri moći sa sedištem u Nedođinu kako bi nas upropastili, možemo bar da menjamo i prekrajamo prošlost po svojoj razobručenoj volji, neomeđenoj činjenicama, istinom i ostalim zapadnjačkim izmišljotinama. Tako otprilike glasi ideja-vodilja sudova koji u redovnim razmacima rehabilituju četničke zločince, proglašavajući ih nevinašcima osuđenim na pravdi Boga. Notorni četnički koljač Nikola Kalabić rehabilitovan je iz drugog pokušaja, jer je u pitanju, kako reče advokat, “jedna od najznačajnijih figura u Ravnogorskom pokretu, čuveni geometar, poštovan porodični čovek, častan oficir, izuzetan starešina“.
Usput budi rečeno, Kalabićeve jedinice su uglavnom zlostavljale, klale i na razne načine ubijale mahom po Srbiji, o čemu postoji bogata istorijska građa dostupna čak i na internetu, ne mora radoznali čitalac ni do biblioteke da odšeta e da bi se upoznao sa likom i nedelom dotičnog četničkog vojvode. Toliko o nadaleko čuvenom pijetetu prema srpskim žrtvama kojim nam probiše uši dežurni žrtvoslavci iz redova naprednjačke vlasti i drugih slojeva društva sklonih prolivanju lažnih krokodilskih suza na oštricu kame.
Rehabilitacijska internacionala
Srpski sudovi su ionako preopterećeni, a rehabilitacija kvislinga je rutinski proces, pa bi možda bilo zgodnije rehabilitovati sve jednim potezom, nekakvim aktom koji bi doneo predsednik propale Republike. Ako je već rehabilitovan vođa četnika Draža Mihailović, nema sumnje da su i njegovi podređeni komandanti podjednako nevini. Čemu rasipanje oskudnih pravosudnih resursa?
Umesto još jedne jeremijade nad totalnim rasulom srpskog društva koje zločince proglašava herojima, a koljače časnim ljudima osuđenim bez ikakvog vidljivog razloga, gledajmo pozitivno na rehabilitaciju koja teče, preplavljuje sve pred sobom i preti da potopi poslednje ostatke zaklanog zdravog razuma, dronjke istorijskih fakata, froncle pravde i tralje civilizacije. Budući da su se naši sudovi već toliko izveštili u postupcima rehabilitacije da ih obavljaju rutinski, skoro bez razmišljanja i razmatranja dokaznog materijala, mogli bismo njihovo jedinstveno iskustvo da iskoristimo na opštu polzu.
Trebalo bi internacionalizovati domaću rehabilitacionu praksu i omogućiti silnim nacistima, fašistima i kvislinzima koji nisu imali sreće da im potomci budu puni razumevanja za njihova nepočinstva – da pred srpskim sudovima budu proglašeni nevinim ljudima i da skinu sa sebe teret krivice. Toliki su ratni zločinci, kolaboranti i ostali izrodi osuđeni na smrtne kazne, doživotne i dugogodišnje robije, a nemaju nikog svog ko bi se zauzeo za njihov slučaj i obrnuo istorijsku istinu naglavce, tako da je ni rođena majka Klio ne može prepoznati. Zašto bi se srpski sudovi ograničavali na domaće prolivače krvi kad mogu da postanu sigurna kuća za belosvetske ukoljice? Misli globalno, rehabilituj lokalno – neka to bude geslo naših pravosudnih organa za šminkanje prošlosti. A može i jednostavnije: Dozvolite da vas rehabilitujemo.
Zahtev za rehabilitaciju francuske pomajke
Grupa srpskih nacionalno onesvešćenih organizacija (Udruženi Dražotražitelji, Srpski sabor Avetnici, Rekonvalescenti – pokret za rehabilitaciju, Zveri srpske, Vizionarsko udruženje „Revizija“, Anti-antifa, Srpska majka, Postnedićevci & transljotićevci, Četnička je tuga pregolema, Ašov & Lopata, Francuska akcija – srpska reakcija i Udruženje za borbu protiv istorije) zahtevaju od državnih organa Francuske da po hitnom postupku rehabilituju maršala Petena.
U svetlu srpskog rehabilitacionog iskustva jasno je da je Filip Peten bio francuski rodoljub koji je sarađivao sa nacistima jedino u cilju očuvanja biološke supstance francuskog naroda. Uostalom, on čak nije ni pristupio Trojnom paktu, već je samo potpisao primirje s Hitlerom, što pokazuje da je Peten bio pacifista čije je geslo bilo „Give peace a chance“. Istina je da je Petenova vlada donela antisemitske zakone i progonila Jevreje, ali Bože moj, grešiti je ljudski (ako je to uopšte bila greška). Maršal Peten je smogao snage da u teškom trenutku francuske istorije stane na pravu stranu i zato odmah treba poništiti sramnu odluku zločinačkog De Golovog režima koji je ovu česnu starinu umalo osudio na smrt.
Rehabilitacija maršala Petena je samo prvi korak u ispravljanju istorijske nepravde. Neophodno je rehabilitovati i oko 120.000 građana Francuske koji su osuđeni na razne kazne zbog kolaboracije. Sa onih 9.673 Francuza koji su ubijeni bez suđenja treba malo sačekati, jer postoji mogućnost da je neko zaista bio nevin, što bi moglo da obesmisli čitav rehabilitacioni projekat. Nakon toga, treba vratiti nacionalnu čast brojnim akademicima, piscima, umetnicima, lekarima, sudijama, trgovcima, narodnim poslanicima, oficirima, prostitutkama, muzičarima… kojima je dotična oduzeta samo zato što su pošteno radili svoj kolaborantski posao i to u najtežim uslovima, pod okupacijom!
Večna rehabilitacija
Navedene patriotske organizacije najavljuju da će uskoro poslati sličan zahtev na adresu nekog domaćeg suda. Pisanje zahteva je u toku, a radni naslov glasi „Neko je oklevetao Hitlera“. Gledano iz perspektive ovdašnjeg revizionizma, firer je samo branio nemačke nacionalne interese, nastojeći da zaštiti nemačku manjinu širom sveta, te da proširi nemački duhovni prostor, baš kao i Slobodan Milošević onomad. Obojici je zajedničko i što ne postoji presuda kojom se izriče kazna za njihove navodne zločine, pa to proces rehabilitacije čini još lakšim. Na kraju, sud ne treba da se libi tvrdnje da je Hitler zapravo samo hteo da denacifikuje Evropu i čitav svet, kad se već Putin toga lepo dosetio.
Pre vođe Trećeg Rajha trebalo bi rehabilitovati sve kolaborante i kvislinge, kako jugoslovenske, tako i one iz drugih zemalja, potom valja preći na naciste osuđene u Nirnbergu, Frankfurtu i na mnogim drugim sudovima. Kad pravosudni organi proglase sve ratne zločince nevinim ljudima osuđenim na pravdi Boga, mogu da pređu na obične ukoljice svih vrsta: serijske ubice, ubice s predumišljajem, u afektu, iz nehata, iz osvete. Pa onda na razbojnike, lopove, obijače, pljačkaše banaka i drugih preduzeća, silovatelje, prevarante, mafijaše, narko-dilere, otmičare, utajivače poreza, gusare, zlostavljače, lažne svedoke, korupcionaše i ostale delatnike kriminala.
Zapravo, najbolje bi bilo da svi srpski sudovi prestanu sa redovnim delatnostima i da se posvete isključivo postupcima za rehabilitaciju ovdašnjih i belosvetskih lupeža i bandita. Potpuno je besmisleno da pravosudni organi vode procese protiv kojekakvih lopova, delinkvenata, probisveta i razbojnika kad će ih ionako neki sud pre ili kasnije rehabilitovati i proglasiti nevinim. Čemu gubljenje vremena kad se čitava stvar može skratiti?
Treba otići i korak dalje, pa uvesti rehabilitacije unapred, pre nego što zločin uopšte bude izvršen, neka to bude nešto kao opšta amnestija za buduće kriminalce. Ako već rehabilitujemo zlikovce, rehabilitujmo do kraja. Samo je nebo granica. Mada, i na nebu ima kandidata za rehabilitaciju, evo recimo drug Đavo i njegove legije su nepravedno osuđeni pred komunističkim Poslednjim sudom Gospoda Boga, biće i zagrobnog posla za srpske sudije, treba ispraviti onolike onostrane nepravde. Sve prolazi, samo je rehabilitacija večna.