Kuba je počasni gost 67. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga koji se održava pod sloganom „Reč je slobodna“. Duhovito. Došlo je vreme da svaka istinita rečenica koja beleži gole činjenice zvuči kao loš vic. Vaistinu se ne zna gde je reč slobodnija – u zemlji domaćinu ili u zemlji počasnom gostu.
U Srbiji policija hapsi ljude zbog najobičnije objave na društvenim mrežama, sezona lova na novinare traje bez počivke, poslenici pisane reči redovno završavaju na sudu, a ima i drastičnijih primera gušenja slobode govora.
Protiv Dinka Gruhonjića su predstavnici vlasti i njihovi medijski kerberi mesecima vodili prljavu kampanju, ugrožavajući život i njemu i njegovoj porodici, na osnovu montiranog video-snimka Dinkovog nastupa na festivalu Rebedu u Dubrovniku. Međunarodni PEN centar je izmestio iz Srbije pisca Marka Vidojkovića i njegovu porodicu, zbog straha za njihovu bezbednost.
Totalitarna sloboda
Pre četiri meseca MUP je zabranio održavanje festivala “Mirdita, dobar dan” u Beogradu. Za pisce i umetnike čije je učešće bilo najavljeno reč nije bila slobodna. Za to su se pobrinuli politički funkcioneri poput Aleksandra Šapića, Aleksandra Vulina, Milice Đurđević Stamenkovski, Aleksandra Vulina, Ivice Dačića i mnogih drugih.
U kampanju protiv festivala uključio se i resorni ministar Nikola Selaković, iz samo njemu znanih razloga zadužen za kulturu, koji je bukvalno optužio kosovske umetnike da proganjaju i ubijaju srpski narod na Kosovu. To mu verovatno nije bila namera, ali pošto ne vlada baš najbolje srpskim jezikom, upravo je to izgovorio. Političarima su u suzbijanju slobodne reči pomogli huligani, neonacisti i ostali navijači kao SA krilo vladajuće kaste.
U isto vreme reč je bila slobodna i malo severnije, u Kikindi, gde je gradonačelnik fizičkom silom sprečio održavanje 18. festivala kratke priče “Kikinda short” u bašti Narodne biblioteke “Jovan Popović”. Naprednjačkom funkcioneru nisu se svidele slobodne reči koje koriste učesnici Dejan Atanacković, Mirjana Đurđević, Edi Matić, Dragoljub Draža Petrović, Đerđ Serbhorvat, Marko Šelić Marčelo, Dragan Velikić, Marko Vidojković i potpisnik ovih redova. Gradonačelnik je lepo objasnio da je, što se njega tiče, reč apsolutno slobodna, pod uslovom da nije kritički intonirana prema predsedniku Aleksandru Vučiću i državi Srbiji. Taj princip slobodne reči je dobro poznat čitaocima literature o autokratskim i totalitarnim sistemima.
Neprijateljska propaganda
Krajem aprila ove godine na Kubi je Majelin Rodrigez Prado osuđena na 15 godina zatvora zato što je izvršila zločin “neprijateljske propagande i pobune”. Šta je zapravo učinila ova 23-godišnja devojka, u čemu je njen krimen? Na Fejsbuku je uživo prenosila antivladine proteste koji su se održavali između 18. i 20. avgusta 2022. godine u Nuevitasu. Majelin izdržava kaznu u ženskom zatvoru na periferiji Kamangveje, odvojena je od svoje male ćerke skoro dve godine, otkad su je uhapsili, a u ćeliji je više puta pokušala sebi da oduzme život. Neprijateljska propaganda? Kako čudno piše: reč je slobodna.
Nije baš puno kubanskih pisaca prevedeno na srpski, pa su novinari kulturnih rubrika na mukama. Srećom, tu je Giljermo Kabrera Infante i njegov čudesni, razigrani roman “Tri tužna tigra”, pa novinari mogu bar za nešto znamenito da se uhvate. Samo što niko ne pominje da je Kabrera Infante poslednjih 50 godina svog života proveo u emigraciji, uglavnom u Londonu, jer ga je 1965. kontraobaveštajna služba uhapsila kao ideološki sumnjivog. Nije mu pomoglo ni to što je prethodno bio kubanski kulturni ataše u Briselu, paranoja totalitarnog režima je neumoljiva.
Knjige, slike i pisci u kazamatu
Navedeni slučajevi nisu usamljeni, nisu nikakav izuzetak, već gvozdeno pravilo. Pisci, novinari i ostali poslenici slobodne reči redovno su izloženi hapšenjima, policijskom i sudskom progonu. Najpoznatiji slučaj progona je “Crno proleće” iz marta i aprila 2003, kad je uhapšeno 75 intelektualaca, novinara, bibliotekara, aktivista za ljudska prava i demokratiju. Proglašeni su za izdajnike, agente SAD-a i osuđeni na zatvorske kazne od 10 do 27 godina. Zahvaljujući međunarodnom pritisku, posle dugogodišnjih napora, svi su pušteni iz kazamata, ali su zato proterani sa Kube. Završili su u tamnici, a potom u progonstvu, jer su ozbiljno shvatili slogan beogradskog Sajma knjiga: Reč je slobodna.
Nakon demonstracija održanih u julu 2021. godine u Havani, uhapšeno je na stotine učesnika protesta. Agenti državne bezbednosti uhapsili su pisca Havijera L. Mora, nakon što je istupio iz Saveza pisaca i umetnika Kube. Optužen je za zločin protiv državne bezbednosti zbog učešća u demonstracijama. Anhel Santisteban, kubanski pisac i dobitnik Nagrade “Vaclav Havel” za 2020, bio je prinuđen da se skriva kako bi izbegao hapšenje. Agenti državne bezbednosti pokušali da ga uhapse najmanje pet puta, ali nisu uspeli da ga pronađu. Reč je slobodna, pisac je u zatvoru. Ili bar na poternici.
Umetnik Luis Manuel Otero Alkantara biva uhapšen svaki čas, teško je čak i pobrojati sva privođenja. Alkantara je član pokreta San Isidro koji je formiran u znak protesta protiv Uredbe 349, koja predviđa da sve umetničke aktivnosti mora da odobri Ministarstvo kulture. Uredba daje pravo Vladi da zabranjuje izložbe, koncerte i predstave, da povlači iz prodaje knjige i umetnička dela, te da konfiskuje nepodobne umetnine. Takođe, umetnicima je zabranjeno da prodaju svoje slike i skulpture bez odobrenja Vlade. Ne samo da je reč slobodna, nego su i potezi kistom slobodni kao ptica – u kavezu.
Kuba i Srbija, sestre po ropstvu
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga bilo je reči o svemu navedenom, naravno slobodnih. Ali zamalo. Ministar kulture Nikola Selaković, progonitelj reči napisanih latinicom, banauz koji zabranjuje otkup knjiga štampanih latinicom, besedio je iz mentalnog vojnog utvrđenja u kojem se skrasio još u svojim ranim danima, valjda čitajući tadašnjeg šefa svoje partije Vojislava Šešelja. Posle sastanka sa kubanskim ministrom kulture Alpidiom Alonsom Grauom, Selaković je rekao da su i srpski i kubanski narod „bili pod mnogim pritiscima u istoriji“ i dodao da “Srbija i Kuba dele iste vrednosti, budući da se bore za suverenitet i slobodu i za poštovanje međunarodnog javnog prava”.
Izgleda da u budućnosti možemo očekivati neki domaći pandan Uredbi 349, e da bi se izjednačilo pravno i faktičko stanje. Kakve nas vrednosti spajaju vidi se iz prethodno napisanog, to su vrednosti cenzure, progona slobodne reči, zatiranja slobode mišljenja i govora, te uništenja svake slobodne ličnosti. To zaista jesu lične vrednosti ministra Selakovića, starog radikala, koje bi da nametne čitavom društvu i pride da ih proglasi za suštinu nacionalnog identiteta. Da parafraziram njegove prethodnike: Jedan narod, jedan vođa, jedna knjiga, jedan identitet.
Sistematsko brisanje sećanja
Ni na otvaranju Sajma nismo mogli da čujemo neke disonantne tonove, koji bi makar malo razotkrili realnost koja se skriva iza ciničnog slogana “Reč je slobodna”. Predstavnik Kube Migel Barnet je malo prepričavao Vikipediju, odrednicu “Kultura Srbije”, mada je udario i malo ličnog pečata na opšta mesta. Istakao je državni pisac neka imena “koja su bila književna referenca za Latinsku Ameriku, posebno u 20. veku kada su se predstavnici srpske književnosti razvijali sa velikim prestižom”. Pomenuo je Andrića, Mešu, Kiša, Dobricu Ćosića i Gorana Petrovića. A jeste, Borhes se ugledao na Ćosića, a Kortasar na Andrića, to zna svako dete. Usput budi rečeno, Kiš je u “Grobnici” koristio Borhesov prosede iz “Sveopšte istorije beščašća”, a ne obrnuto.
Citirao je Barnet Hosea Martija, začetnika kubanskog modernizma, koji je napisao: „Velika dela i slova su uvek bila izraz velikih vremena… ko zna za slovo, biće pravedan“. Kako vidimo iz empirije, ko zna slovo i trudi se da bude pravedan, završava u kubanskoj apsani ili u progonstvu, samo što o tome Barnet nije rekao ni reč. Valjda zato što je reč slobodna.
Nije se proslavila ni predstavnica Srbije Milena Marković. “Šta bi bio život da nema reči? Ne bi ga bilo! A šta bi bilo od svih nas kad ne bi bilo priča? Ne bi bili ljudi, nego nešto drugo. A šta bi bilo kad ne bi zapamtili naše priče? Ne bi postojali!” – tim rečima je Marković završila govor na otvaranju Sajma. Došla su neka gadna vremena, ni truizmi nisu nevini kao što su nekad bili.
Sve je to lepo, krasno i nadasve pohvalno, to zna svako dete, ali van carstva u kojem caruje drugarstvo, u kojem je sve lepo, nežno i svako priča svoju priču, a onda svi mi zajedno pamtimo i čuvamo sve te priče – postoji i stvarni svet. A u tom stvarnom svetu u kojem se događa i ovaj Sajam knjiga, u tom kulturnom sistemu priče se sistematski brišu iz sećanja. Pod uslovom da uopšte budu ispričane, jer sistematski radimo i na zapušavanju usta nepodobnima, svim sredstvima.
Dobro organizovani zaborav
Da li pamtimo priče Oskara Daviča i Marka Ristića? Ne pamtimo. Pogotovo je potonji pisac temeljno demonizovan i ostrakizovan, opanjkan, omrznut i izbrisan. A priče Đorđa Jovanovića, Aleksandra Vuča, Koče Popovića, Dimitrija Tucovića, Radomira Konstantinovića, Bogdana Bogdanovića, Latinke Perović, Milana Piroćanca, Triše Kaclerovića, Božidara Grujovića i mnogih drugih? Slabo, činimo sve što je u našoj moći da ih poništimo.
Ako smo uspeli čak i da najvećeg prosvetitelja Dositeja Obradovića gurnemo na marginu, šta nam je problem da se pretvaramo kako ne postoje hiljade stranica “Bića i jezika”, da se pravimo kako knjiga “Tri čiste obične pameti” nikad nije napisana, da prenebregnemo, prećutimo, zatomimo, demonizujemo, izbrišemo desetine najvrednijih dela, sve ono najbolje i najživlje u našoj kulturi. Što je sasvim razumljivo u kulturi smrti i zločina, tu žive reči samo kvare opšti utisak mrtvila u masovnoj grobnici pismenosti.
Pa mi krijemo od sebe i pravu sliku o sudbini naših vojnika koji su prešli Albaniju i završili na Krfu. Nije baš slučajno što je knjiga dr Vlade Stanojevića “Moje ratne beleške i slike” objavljena samo jednom, pre tačno 90 godina, i to u Ljubljani. Pritom je dr Stanojević u Prvom svetskom ratu bio upravnik bolnice u Nišu, a potom je uredio i vodio bolnicu na ostrvu Vido. Šta onda da očekuju takozvani izdajnici, jeretici i otpadnici?
Nije slučajno ni što je Đilasova “Legenda o Njegošu” takođe objavljena samo jednom, 1952. godine, i nikad više nije preštampana, da ne nabrajam dalje. Pričati o kulturnom pamćenju dok 20.000 stranica Gavrila Stefanovića Venclovića skoro trista godina stoje u rukopisu, nedostupne čitaocima, u najmanju je ruku komično i licemerno. Kakvo crno pamćenje priča, pa osnovna karakteristika naše kulture je dobro organizovani zaborav, na tome smo sagradili nacionalni identitet, na čistkama prošlosti, na lažama i paralažama.
Jezik za zube!
Neke druge priče ne želimo čak ni da čujemo, ne dozvoljavamo im da dopru do nas, da se ne bismo pogledali u ogledalo. Zato nema izdavača koji bi objavio knjige kao što su „Sarajevo za početnike“ Ozrena Kebe, „Razglednica iz groba“ Emira Suljagića, „Dnevnik sa Pala“ Mladena Vuksanovića, „Poljska konjica“ Marka Vešovića, „Pod pritiskom“ Faruka Šehića, „Ljubi bližnjega svoga“ Petera Maassa ili “Srebrenica” Mathiasa Finka. Zato i nismo ljudi, nego nešto drugo, zato i ne postojimo.
Reč je slobodna. Podobna reč. Reč koja ide niz dlaku. Reč koja nit’ smrdi, nit’ miriše. Reč koja povlađuje društvenom konsenzusu. Reč koja podilazi dominantnom simboličkom poretku. Ideološki podobna reč. Reč koja izražava nametnute sentimente. Reč resantimana, kolektivnog ili ličnog, svejedno. Reč klimoglavka. Reč poslušnica. Evet-reč. SANU-reč. Memorandum-dum-reč. Plemenska reč.
Pobunjene reči imaju drugačiju sudbinu, progonjene su, utamničene, brisane, uništavane, zabranjivane, spaljivane. Kako juče, tako i danas. I ninje i prisno i vo vjeki vjekov, antiamin. Kad se sve sabere, bilo bi mnogo poštenije i iskrenije da slogan Sajma knjiga glasi: “Jezik za zube!” Ili: “Ne možete vi toliko da pišete koliko mi možemo da zaboravimo”.
Tako je govorio R2D2
Pitao sam ChatGPT da napiše govor za otvaranje Sajma knjiga pod narečenim sloganom. I R2D2 se drži opštih mesta, ali je bar svestan cinizma čitave situacije i vapijućeg nesklada između stvarnosti i slogana Sajma. Evo šta je napisao:
“Poštovani gosti, dragi pisci, ljubitelji knjiga,
Danas otvaramo Sajam knjiga pod sloganom ‘Reč je slobodna’. No, dok izgovaramo te reči, svi mi znamo da one ovde odzvanjaju cinično, gorko. Sloboda govora i izražavanja, koju su mnogi pre nas branili i o kojoj su pisali, postala je daleki san. Naši autori su progonjeni, njihove reči cenzurisane, a njihovo pravo da slobodno misle i pišu – gušeno. Ovaj slogan, ironično, ne slavi slobodu. On nam se podsmeva. On nas podseća na to koliko je ta sloboda oduzeta i koliko su reči postale opasne.
Ipak, knjige su kroz istoriju uvek našle način da prežive. Reči, čak i kada su zabranjene, nalaze svoj put. Sloboda mišljenja je sila koja se ne može trajno sputati. Kao reka koja traži svoj put kroz stene, istina se uvek provlači kroz pukotine. Književnost ima moć da ruši zidove, da pomera granice, i da podseća na ono što ne smemo zaboraviti: da sloboda, bez obzira na sve, uvek ostaje cilj za koji se vredi boriti.
Ovaj Sajam otvaramo sa nadom da će reči jednom zaista biti slobodne. U to ime, neka knjige govore.
Hvala”.
Hvala i tebi, R2D2, održao si nam lekciju. Došla su neka čudna vremena kad je softver čovečniji od čoveka, od kulturnjaka poglavito. Utešno je što bar neko drži do slobode govora i odbija da se pretvara kako je sve savršeno u najboljem od svih svetova, pa makar taj neko bio i četbot sa veštačkom inteligencijom.