Čudnovata zgradurina koja se šepuri nasred Beograda na vodi, poznata pod imenom Kula Beograda, pretvorena je u najveći displej na Balkanu, odakle veliki vođa svih naprednih i radikalnih Srba Aleksandar Vučić ispaljuje u svet poruke lične prirode. Vođa navijačke nacije mrskom svetu ima da saopšti samo dva sentimenta: kurčenje i kukumavčenje. Za potonje su rezervisani studiji svih nacionalnih televizija u kojima se predsednik oseća kao kod svoje kuće (razumljivo, pošto tamo konači češće nego u domu svom), a za kurčenje nema boljeg medijuma od najvećeg falusnog simbola u Srbiji.
Sa Kule Beograd gazda čestita rođendan Republici Srpskoj, lansira vatrometnu pirotehniku povodom novogodišnjih i drugih praznika, prkosno uzvikuje kako “mi nismo genocidan narod”, ispisuje nazive svih država koje nisu glasale za Rezoluciju o Srebrenici, uz prigodnu zahvalnicu, daje podršku srpskim sportistima koji na teniskim i ostalim terenima vojuju protiv ostatka planete u modernom Kosovskom boju, čestita dan srpskog jedinstva bez bratstva, objavljuje sabore i srodne svenarodne panađure.
Prisvajanje književne tradicije
Pored živih sportista, naprednjački režim pokušava da mobiliše i pokojne pisce kao podršku projektu pretvaranja srpskog društva u carstvo nejednakosti, tlačenja i obespravljivanja većine, a sve u ime mističnog srpstva koje bi trebalo da na neki volšeban način ujedini prebogate stanare Beograda na vodi i one koji klize niz ivicu egzistencije. Pisci i pesnici koji su odavno minuli svetom iz objektivnih razloga su sprečeni da potpišu podršku izbornoj listi sa imenom velikog vođe kao Nikola Jokić, ili da odu na kanabe Aleksandru KGB Vulinu kao Novak Đoković, ali su zato njima dostupni drugi metodi davanja potpore nepismenom, antikulturnom, anticivilizacijskom režimu.
Kako piše Mihail Šiškin u eseju “Moj Puškin”: “Podižući svuda spomenike klasicima, kazamatska država je nastojala da se predstavi kao pravedna. Svojim mermernim skulpturama, klasici su simbolično podržavali pretvaranje cele zemlje u Gulag. Ritualno obožavanje velikih humanista bacalo je odsjaj humanosti i na sam režim”. Spomenike već imamo, podignuti su mahom u onoj epohi koju bismo najradije zaboravili, jer je zanosila odveć ulevo, ali zato je tu džinovski displej visok 168 metara, savršena podloga za prisvajanje literarne tradicije.
Sa Kule Beograd, na LED ekranu protivprirodnih razmera redovno se emituju slike i poruke povodom rođendana velikih pisaca i pesnika. Nedavno je orijaška rođendanska čestitka upućena Aleksi Šantiću, pre toga su slavljenici bili Desanka Maksimović, Jovan Jovanović Zmaj, Ivo Andrić, Laza Kostić, Njegoš, Meša Selimović. Nisu svi značajni književnici dobili tu čast da banu u vidno polje žiteljima i posetiteljima Beograda, već je režimski mozak pažljivo probrao autore koje smatra podobnim, koji se daju iskoristiti za nacionalnu stvar.
Kad će hajduk bune iz tebe da grune?
U januaru je bila godišnjica rođenja grandioznog pesnika Oskara Daviča, ali gle čuda – na Kuli Beograd ni traga ni glasa o ovom jubileju. Dobro, nije baš zgodno prisećati se pesnika koji je duhovne pretke ovih što danas vladaju Srbijom onomad ganjao po šumama, boreći se za oslobođenje zemlje od okupatora i kvislinga. Nije baš pametno projektovati na Kuli Beograd stihove iz “Srbije”: “Ali bosa pesmo gluve žalopojke, / kad prestaju pesme, kad počinju psovke? / Gladna ruko, slepe jadikovke, / kad će hajduk bune iz tebe da grune?”
Režimlije misle da je bolje ići na sigurno, pa pritežavati poete kojima se može prišiti pridev nacionalni, a ove nadrealiste, internacionaliste, komuniste i ostale odrode valja gurnuti na marginu i u zaborav, što je ustaljena praksa poslednjih decenija. Nezgodacija sa klasicima je što ih nijedan nenarodni, autoritarni režim ne može prisvojiti, jer su u svojim najboljim trenucima bili i ostali živa negacija svake tiranije.
Čak i kad su bili oportunisti, išli niz dlaku kneževima ovog sveta, panđali se s kojekakvim šljamom, pristajali na kompromise zarad karijere i ćara, priklanjali se ideološkim pokretima, srbovali – ne mogu se svesti samo na to, jer bi inače bili zaboravljeni. Uvek ima novih udarača u nacionalne talambase i ostale podobne bubnjeve, stari dobošari bivaju ćušnuti u tamu kolektivne amnezije.
Što je Alah dao
Šantić je pevao deklarativne patriotske pesme, kako ga sve rane njegovog roda bole, o Balkanskim ratovima je napisao more stihova, kao da je ratni izveštač sa daljine. Desanka se stalno priklanjala vladajućim ideologijama, čak je pred kraj života napisala pogovor za “Godine raspleta” Slobodana Miloševića, imala je tad 91 godinu. Srbovali su i Zmaj i Laza, kao pravi romantičari, o Njegošu da ne pričam. Pa ipak, čitanje klasika od čitaoca može napraviti samo ljutog protivnika naprednjačkog i drugih tiranskih režima.
Komično izgleda odavanje počasti pesnicima na Kuli Beograd, ne samo zbog prizora koji predstavlja otelotvorenje kiča, niti zbog gigantskog piščevog lika čija nesrazmerna grandioznost šalje jasnu poruku gledaocu da se oseti malim pred velikanom. Čitava stvar deluje pomalo vašarski. Projektovali su neku žensku siluetu, pa preko nje brzinom munje šibnuli stihove “Moja ljubav pjesmu kreće: Što te nema, što te nema”, i na kraju zapandrčili Šantićev portret. Podilaženje ukusu publike u punom sjaju.
Mogli su neke druge Šantićeve stihove da izaberu, na primer: “Pa da li je s toga na me haram pao, / Što ja volim ono što je Alah dao” iz pesme “Bir-Hadži Bobo”, baš bi dobro legli na mastodontskom LED ekranu. Govoreći o “oponašanju muslimanske lirike derta” kod Šantića, Radomir Konstantinović kaže: “Ovaj patrijarhalni pravoslavac kao da je morao od Alaha da traži ono što mu njegov pravoslavno-patrijarhalni bog nije mogao dati”.
Ej, ropski svete
Desanka je prošla još gore, nju čak nisu ni citirali, već su samo prošarali neke florale i poređali reči: “Proleće. Nebo. Istina. Otadžbina. Sloboda”, i na kraju obesili njenu sliku. Tja, za kakvu je otadžbinu i slobodu Desanka pledirala bilo je reči u tekstu “Kosmos, štasmos, partizanismos”. To je sloboda koju su izvojevali komunisti i partizani, njena otadžbina je slobodna i od ovih uzurpatora koji na Kulu Beograd projektuju reči “otadžbina” i “sloboda”. Desankina otadžbina nije zemlja kojom vlada četnički bašibozuk, već zemlja slobodna od domaćih izdajnika i njihovih duhovnih potomaka.
Rođendan Laze Kostića su, normalno, obeležili stihovima: “Svu večnost za te, divni trenute / Santa Maria della Salute”. S obzirom na stanje u kojem se srpsko društvo nalazi, porobljeno savezom države i crkve, gde se većina građana tretira kao roblje obesne manjine, mnogo je prikladnije citirati Lazinu pesmu “Ej, ropski svete”: “Ej, ropski svete! / kuda ću pobeći s obraza tvoga, / s obraza tvoga trpežljivoga? / da propadnem u zemlju / od ljute sramote sa tvoje grehote? / Il’ u nebo da skačem? /
U nebo? / Ta tu je tek / najropskije blaženstvo / blaženih robova, / najveća samovolja — / Bog! / A nebo? / Nebo je samo / ugnuta stopa gospoda boga, / njome da zgnječi samrtnog roba / do poslednjeg droba”.
A prikladno bi bilo i nešto iz polemičke “Knjige o Zmaju”, na primer: “Vala, i ja sam se sit nasrbovao, i robovao sam srbujući, koje u Pešti koje u Beogradu, koje na Cetinju, i prodao ‘livade i potrošio hiljade‘ srbujući; bilo je nekad vrijeme kad sam se čak i ponosio što sam Srbin, – al’ tako kao ti, tako velikim S-om nijesam, vaistinu, nikad ‘srbovao’”.
Plen demagoga i tiranina
Srbujući Zmaj se takođe proveo kao bos po trnju, godišnjicu njegovog rođena Kulčina je obeležila, predvidljivo, stihom iz “Đulića”: “Pesmo moja, zakiti se cvetom”. Mogli su da puste i spot za pesmu, da se ne muče sa animacijama. Ali, ima Zmaj kudikamo pogodnijih stihova za naše doba, tvorce Kulčine, uzurpatore i diktatore. Na primer, iz pesme “Jututunska narodna himna”: “Nek narodi našu slavu znadu, / a nas puste čmavati u hladu, / al’ i onda nek je straža jaka, / jera ima sana svakojaka”.
Dobro bi legla i “Pesma jednog najlojalnijeg građanina”, pogotovo za silne propagandiste koji bljuju mržnju na izmišljene neprijatelje srpstva, ali još više na dobrovoljce koji se okomljuju na domaće izdajnike i autošoviniste, bez ikakve lične koristi: “Sve sam želje iščup'o, / pa čuvam zahvalnost; / crkva mi je dinastija, / molitva lojalnost. / Udrite me na muke, / stav'te me na probu, / spustite mi najcrnji / komadić u torbu; / metnite me gladnoga / da čuvam kordone, – / al’ dopust'te jedino / – da mrzim špione! // Učiću se ćutanju, / da mi bude dika, / slobodu ću izbrisat / iz moga rečnika. / Vladaću se k'o da sam / u kom prošlom veku, / namignite, spaliću / svu biblioteku; / pogoreću Šilere, / Milje i Bajrone, – / al’ dopust'te jedino / – da mrzim špione!”
Najgore je prošao Ivo Andrić, njega su prosto falsifikovali, ali o tome nekom drugom prilikom. Kako ono reče Josif Brodski o opasnostima koje prete društvu zbog nečitanja poezije? Ovako: „Ako pesnik i ima nekakvu obavezu pred društvom, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako ne ispuni taj dug, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku. Većina ljudi sasvim prirodno misli da ima i druga posla osim da čita pesme, ma kako dobro bile napisane. Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina”. Zvuči detinjasto, luckasto, budalasto, neozbiljno, mora da je živa istina.