Nakon što su naprednjaci osvojili vlast pre 13 godina, u Srbiji nije bilo slobodnih, poštenih i fer izbora. To je već opšte mesto, svakome poznata stvar, činjenica na koju se javnost privikla. Ni lokalni izbori koji su održani u Kosjeriću i Zaječaru nisu izuzetak. Posmatračka misija Crte obavestila je javnost o silnim neregularnostima u izbornom procesu, isto je učinila i opozicija, ulaganje prigovora je u toku, uz prateće demonstracije nezadovoljnih građana i studenata.
Naprednjaci su se tokom godina izveštili u izbornim mahinacijama i metodama krađe glasova, ali ovog puta su prevršili svaku meru i pokazali da im zaista ništa nije sveto. Bugarski vozovi, dupli birački spiskovi, pretnje, ucene, zastrašivanja, džipovi sa zatamnjenim staklima, najezda naprednih krimosa i batinaša iz drugih delova zemlje, slikanje glasačkih listića, uvoz birača iz drugih krajeva Srbije ali i iz drugih zemalja, potkupljivanje glasača, masovno izvođenje javnih radova u izbornim opštinama, pozivanje birača telefonom, naprednjački kol-centri – na sve smo to navikli i maltene oguglali.
Prevareni prodavci glasova
Međutim, na minulim lokalnim izborima naprednjačka bahatost i beskrupuloznost otišli su i korak dalje, jer ova ljudska fela jednostavno ne zna za granice u zločinjenju. O tome na šta su sve naprednjaci spremni svedočili su njihovi rođeni glasači. Nekolicina ogorčenih birača Srpske napredne stranke pozvala je redakciju TV N1, da bi im saopštila nečuvenu bruku. Duboko razočarani, vidno ozlojeđeni, osećajući se izdano i obmanuto, birači su rešili da daju oduška napaćenoj duši i javno iznesu razloge svog nezadovoljstva.
Glasači SNS-a požalili su se da su prevareni – naprednjački poverenici su im obećali novčanu nadoknadu u zamenu za glasanje za listu broj jedan “Ne damo Srbiju – Aleksandar Vučić”, ali im pošteno zarađeni novac nisu isplatili. Oni su glasali za Vučićevu listu, po dogovoru, a para ni od korova. Ispostavilo se da ne samo da naprednjaci ne daju Srbiju, kako kaže naziv njihove liste, nego ne daju ni pare. Da stvar bude još gora, glasači su uvereni da od isplate nema ništa, digli su ruke od obećanih para, pa su se javili televiziji za koju znaju da nije pod Vučićevom kontrolom, kako bi se požalili na nanetu im nepravdu.
Glasačima su naprednjački poverenici obećali između tri i četiri hiljade dinara po glasu, isplata nakon izbora, po obavljenom poslu. Pre izbora su podelili pakete sledeće sadržine: litar ulja, kilogram šećera, kilogram soli, kilogram pasulja, kilogram pirinča i četiri konzerve, mesna nareska. Naturalni deo je stigao, ali novčani je izostao, uprkos tome što su birači izvršili svoj deo ugovorne obaveze. Sad neki od njih kažu da više svoj glas neće prodavati, jer su razočarani ovim potezom.
Pitali su novinari jednu građanku koja se javila da prijavi prevaru – šta bi poručila prvom čoveku na listi SNS-a u Zaječaru Vladimiru Videnoviću, a ona je rekla da bi ga upitala gde su pare i dodala da bi “neko za to morao da odgovara”: „Ja mogu da kažem ja ću da delim pare, dođem kod vas i uzmem te pare i kao podeliću ljudima a stavim u džep. Kako to može?“
Dobar znak
Pitanje je na mestu. Zaista, kako to može? Dogovoriš se s ljudima, tražiš od njih da nešto urade, kažeš im koliko to vredi, obećaš da ćeš ih pošteno isplatiti za obavljeni rad – i onda ispariš u vidu lastinog repa. Uzmeš pare namenjene plaćanju glasova, strpaš ih u svoj džep i baš te briga. Ne brineš da će te stići ruka pravde, jer dobro znaš da je ovo besudna zemlja. A to znanje je nesumnjivo, jer je dotični poznavalac sam radio na uništavanju ostataka zaklanog pravnog sistema, sopstvenim rukama je davio zakon i razvaljivao pravo, zna čovek šta je radio i kakvi su učinci njegovog udarništva, izvedenog u okviru razbojničke bande koja se lažno predstavlja kao politička partija.
Koliko god delovalo ludo, sumanuto i komično, javljanje obmanutih birača je zapravo dobar znak, iz više razloga. Da naprednjaci kupuju glasove, to znamo, ali ranije se nije dešavalo da se jave nezadovoljnici koji nisu isplaćeni. To što se neki lokalni naprednjački poverenik osmelio da prisvoji novac namenjen davanju mita, znači da i sam sluti kako je kraj blizu, pa je rešio da zgrabi sve što može, pre nego što brod vladajuće stranke potone. Uzmi novce i bježi, što bi rekao pjesnik.
A to što su se razočarani glasači javili da obznane čitav slučaj, znači da od SNS-a ne očekuju ništa u budućnosti. To što su se javili TV N1, a ne nekom drugom, takođe je pozitivan pomak – znači da birači znaju kome treba da se obrate, da N1 nije pod Vučićevom kontrolom i da će objaviti ono što građani imaju da kažu. Nije im palo na pamet da zovu TV Pink, Hepi, Prvu ili RTS, što će reći da ljudi koje opoziciona javnost smatra neobaveštenima, zatrovanima režimskom propagandom, zapravo znaju kako stoje stvari, ko govori istinu, a ko ih laže. Samo što to nema nikakvog značaja za njihove živote, ili bar nije imalo do ovog nesvakidašnjeg slučaja.
Krivično delo
Čitav događaj je totalno blesav, komičan, humorističan, više liči na odlomak iz Harmsa ili Joneska, nego na stvarni događaj. Krivični zakonik predviđa ozbiljnu kaznu za kupovinu glasova. U prvom stavu člana 156. jasno stoji: “Ko drugome nudi, daje, obeća nagradu, poklon ili kakvu drugu korist da na izborima ili referendumu glasa ili ne glasa ili da glasa u korist ili protiv određenog lica odnosno predloga, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine”. Međutim, nije samo davanje mita u zamenu za glas na izborima – krivično delo.
Drugi stav istog člana veli ovako: “Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko zahteva ili primi poklon ili kakvu drugu korist da na izborima ili referendumu glasa ili ne glasa ili da glasa u korist ili protiv određenog lica odnosno predloga”. Dakle, i onome ko proda svoj glas sleduje ista kazna – novčana ili robija do tri godine. Povrh, toga, zakonik predviđa da poklon ili novac koji je birač dobio u zamenu za glas – bude oduzet. Dakle, obmanuti birači SNS-a su se javili televiziji i sami sebe prijavili, priznavši da su počinili krivično delo.
Doduše, na novinarsko pitanje da li su znali da je kupovina glasova nezakonita, prevareni glasači su odgovorili da to nisu znali. Pitanje zapravo nije dobro postavljeno, ali pojma nemam kako bi glasio njegov ispravan oblik, pošto nam je stvarnost tako suluda da to izmiče uobičajenim izrazima. Naime, sam pojam zakonitosti je problematičan. Šta u Srbiji znači reč “zakonito”? Svi znaju da je kupovina glasova uobičajena praksa već godinama. I niko za to nije odgovarao, niko nije optužen ili, daleko bilo, osuđen. U krajevima gde živi siromašno seosko stanovništvo, čitanje Krivičnog zakonika nije baš najpopularnija razonoda.
Zaboravljeni i zanemareni
Došao je predstavnik vlasti i izneo svoju ponudu, što samim tim znači da je ponuda legitimna. U svetu prevarenih prodavaca glasova vlast je – zakon. Jači tlači, a pognutu glavu mač ne seče, to su norme koje tamo važe. I ne samo tamo, među socijalno ugroženim slojevima, već i na drugim mestima gde tako ne bi moralo da bude. Najlakše je baciti se kamenom na ove ljude, nisu oni nevini, naravno, svako je odgovoran za svoje postupke, ali pre nego što stignemo do njihove krivice trebalo bi pretresti odgovornost stotina hiljada drugih, kudikamo privilegovanijih.
Kad su u pitanju ljudi kojima su važni tih 25-30 evra, litar ulja ili kilogram šećera, tu nema baš mnogo mesta za zgražavanje i moralisanje. Stotine tužilaca i sudija, desetine hiljada policajaca, silni službenici državnih i lokalnih ustanova, nepregledna armija koja radi po zarobljenim institucijama – takođe se ponašaju kao da je vlast zakon, ne pružajući nikakav otpor, poslušno saginjući glavu pred silom. Pritom nikakve sile zapravo nema, to je himera, sila vladajuće partije zasniva se upravo na poslušnosti građana, na tome što je ogromna većina unapred spremna da se pokori, kao da jedva čekaju da se pojavi gazda i počne da izdaje naređenja. Valjda je to lakše nego držati se pravila, poštovati zakon i raditi svoj posao pošteno.
Činjenica je da se nižim socijalnim slojevima, siromašnima, radnicima, obespravljenima – niko ne obraća. Da u Srbiji postoji istinska levičarska partija, ona bi radila s ovim ljudima, okupljala ih, borila se za njihove interese, pa ne bi bilo prostora da SNS kupuje njihove glasove, jer bi birači već glasali za partiju koja se o njima brine. A pomoglo bi i kad bi u Srbiji postojali pravi sindikati. Takođe, ne bi bilo loše ni kad bi se nezavisni mediji i intelektualci malo bavili srpskom stvarnošću, onda bismo možda nešto znali o životu u Srbiji, u siromašnim selima, u opustelim krajevima, daleko od razbahaćene prestonice. Jedino se radikali, socijalisti i ostali razbojnici sete sirotinje, pa koriste najpotrebitije i najugroženije kako bi održavali svoju zločinačku vladavinu, koja će siromašne i dalje držati u siromaštvu.
Izdaja siromašnih i potlačenih
No dobro, ni ozbiljnije države nemaju više partije u koje radnici i niži slojevi mogu da se pouzdaju, pa zašto bi ih Srbija imala? Kako to izgleda u Francuskoj detaljno je opisao i analizirao Didije Eribon u knjizi “Povratak u Reims”. Tradicionalni birači levice iz radničkih slojeva, poglavito Komunističke partije, vremenom su postali glasači familije Le Pen i drugih stranaka ekstremne desnice. O tome Eribon piše upečatljivo i ubedljivo, i to mahom na primeru svoje sopstvene porodice.
Šta se desilo? Ukratko: “Ljevičarske su stranke i njihovi stranački i državni intelektualci počeli misliti i govoriti jezikom onih na vlasti, a ne više jezikom potčinjenih, izražavati se u ime vlastodržaca (i zajedno s njima), a ne više u ime onih kojima se vlada (i zajedno s njima); svijet su, dakle promatrali iz točke gledišta vladajućih, prezrivo (i s velikim diskurzivnim nasiljem, koje jasno osjećaju oni nad kojima je to nasilje izvršeno) odbacivši gledište onih kojima se vlada”.
Radničku klasu izdale su levičarske stranke, nakon toga se našla na pustopoljini, na brisanom prostoru, bez oslonca, a desničari to umeju da iskoriste. Eribon postavlja niz gorkih logičnih pitanja: “Tko sada zauzima ulogu koju je igrala ‘Partija’? Kome se eksploatirani i siromašni danas mogu okrenuti da bi dobili osjećaj da imaju podršku i da su njihovi stavovi artikulirani? Kome se mogu obratiti, na koga se mogu osloniti u pokušaju da zadobiju neku političku egzistenciju i kulturni identitet? Da se osjete ponosnima na same sebe jer su legitimni i jer ih legitimira neka moćna instanca? Ili sasvim jednostavno: tko vodi računa o tome tko su, od čega žive, o čemu misle i što žele?”
Pravo na postojanje
Odgovor je jasan: niko. Kod nas je situacija još gora, otkad smo udavili socijalizam u krvi, čemu su i radnici dali značajan doprinos, pod uticajem takozvanih elita, klasna pitanja su stavljena u drugi plan, nema čak ni jezika koji bi izrazio stvarne probleme osiromašenih i obespravljenih, oni prosto nemaju pravo na postojanje u javnom prostoru. Uostalom, dovoljno je Eribonova pitanja prebaciti na domaći teren da bi se videlo koliko kod nas sve to zvuči bizarno, čudno, mimo uobičajenog političkog govora.
Kome se eksploatisani i siromašni u Srbiji danas mogu okrenuti da bi dobili osećaj da imaju podršku i da su njihovi stavovi artikulisani? Kome se mogu obratiti, na koga se mogu osloniti u pokušaju da zadobiju neku političku egzistenciju i kulturni identitet? Da se osete ponosnima na same sebe jer su legitimni i jer ih legitimiše neka moćna instanca? Ili sasvim jednostavno: ko vodi računa o tome ko su, od čega žive, o čemu misle i što žele?
Kakav crni kulturni identitet eksploatisanih i siromašnih, kakva politička egzistencija? Kako nekome uopšte može da padne na pamet da siromašni mogu da osete nekakav ponos na sebe? Od svih vrsta ponosa negujemo samo nacionalni, kao masku za pljačku i podjarmljivanje tog istog naroda kojem smo onomad vratili ponos. Umesto političke artikulacije, kulturnog identiteta, legitimacije, podrške – siromašnima se nude 3-4.000 dinara i paket sa osnovnim namirnicama u zamenu za glasove koji će vladajućim kriminalcima omogućiti da nastave sa otimačinom. A što se tiče neke buduće levice u Srbiji, na osnovu priloženog može samo da se konstatuje: Ima posla ko hoće da radi.