Od početka masovne pobune protiv naprednjačkog režima studentski pokret se poziva na Ustav, apeluje na poštovanje najvišeg pravnog akta, te insistira na institucijama koje treba da rade svoj posao, po slovu Ustava i zakona. Na primer, u januaru prošle godine studenti su se okupili ispred Ustavnog suda u centru Beograda, gde su im se pridružili i građani. Taj protest je održan pod sloganom „Bitno je da imaš (u)stav!” čime su studenti, hteli da ukažu koji se sve članovi Ustava krše.
Kada je Vučić šatro obećavao da će ispuniti zahteve, studenti su mu poručivali da “po Ustavu Republike Srbije predsednik Republike apsolutno nenadležan kada je u pitanju ispunjenje zahteva, već nadležni organi, te da nije imao ni potrebu da se izjašnjava povodom zahteva“. Studenti su organizovali veliki protest u Kragujevcu, na Sretenje, 15. februara prošle godine, povodom Dana državnosti. Tom prilikom, jedan student je gostovao na N1, gde je doneo Sretenjski Ustav, prvi Ustav u istoriji Srbije, donet 1835. godine.
Objasnio je i zašto je doneo taj dokument: “Ovo je Sretenjski ustav, koji je zbog svoje slobode, bio veliki trn u oku mnogim velikim silama tadašnjice, isto kao što je naš Ustav danas trn u oku svim nadležnim i nenadležnim institucijama koje svaki dan krše ovaj Ustav, gaze preko njega i ne rade svoj posao”. I ove godine studenti su organizovali protest na Sretenje, poručujući: “Ustav je okvir koji nas povezuje, branimo ga i iza njega stojimo”.
O ugledanju na Evropu
Dobro, nego otkud nama uopšte taj Ustav? I Sretenjski i ovaj aktuelni? Prvi Ustav je donet da bi se ograničila samodržačka vladavina knjaza Miloše Obrenovića, napisao ga je Dimitrije Davidović, po ugledu na francusku konstituciju, otuda se u njemu mogu prepoznati odjeci Francuske revolucije. Bio je to, kako se često navodi, jedan od najdemokratskijih i najliberalnijih ustava onog doba. Zato ne čudi što je trajao samo mesec i kusur dana, velike sile koje student pominje izvršile su pritisak, pa je Ustav naprosto ukinut. Te velike sile bile su carska Rusija, Otomanska imperija i Habzburška monarhija.
Dakle, ideja da Kneževina Srbija uopšte dobije Ustav prijehala je u naše krajeve sa zapadnih strana, iz danas nam omražene Evrope, iz revolucionarne Francuske i dalekih Sjedinjenih Američkih Država. Prosto, država koja je tek nastajala morala je da odnekud uzme uzore za sopstveno uređenje, pa ih je našla tamo gde ih je bilo moguće naći. Sve i da su hteli, ondašnji srpski zakonodavci ne bi mogli da preuzmu ideju o pravljenju Ustava, na primer iz Rusije, budući da je Ruska Imperija svoj prvi Ustav donela znatno nakon Srbije – tek 1906. godine. Sam Davidović se inače školovao u Pešti, a u Beču je pokrenuo “Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vijene”. Takoreći, čist zapadnjak.
Mogao je da preuzme apsolutističke ideje, kad se već rodio i školovao u apsolutističkoj monarhiji, ali je ipak izabrao najbolje tradicije ondašnje Evrope. Šta ćeš, ta Evropa nekad bila komplikovana, kao i bilo koji drugi oveći skup država, nije to kao danas kad vlada moda geopolitičkog posmatranja stvari zatvorenih očiju, i to iz svemirske perspektive (otprilike iz predgrađa Andromede), pa je svaka ljudska zajednica koja broji na desetine miliona žitelja svodiva na jednu ili dve odredbe, dva-tri prideva i poneku uvredljivu ili glorifikujuću parolu.
Preambulantna kola za spasavanje
Tako je sve počelo, mnogi ustavi su donošeni u međuvremenu, mahom imitacijom sličnih akata iz Evrope, na primer radikalski ustav iz 1888. godine je kopirao belgijski, pa smo preko raznih konstitucija došli i do današnjeg Ustava koji je donet 2006. godine. Doduše, taj Ustav su Koštunica, Tadić, Nikolić, Vučić i ostali nacional-skakavci doneli iz sasvim neustavnih razloga, nije ih bilo briga da donesu akt koji, kako veli profesor Nenad Dimitrijević “treba čitati kao povelju slobode, i kao instrument ograničenja samovolje vlasti”, već ih je zanimalo samo da u najviši pravni akt prokrijumčare fikciju – da je Kosovo i dalje deo Srbije, što su pribeležili u preambuli.
Umesto da postave branu, ustavu vladarskoj samovolji, postavili su ustavu budućnosti Srbije, prepreku za demokratizaciju i napredak ove zemlje. Pritom je to sve učinjeno na način krajnje sumnjiv, bez javne rasprave, sa tajnim pisanjem Ustava, referendum je trajao dva dana, pitanje je da li su zvanični rezultati uopšte tačni, najverovatnije nisu, ukratko – ruganje pravu kao takvom. Taj akt i nije baš pravi Ustav, više je reč o nekakvim preambulantnim kolima za spasavanje propalog nacionalnog projekta.
No dobro, imamo Ustav kakav imamo, bez obzira što su ustavotvorci doneli taj akt samo zbog preambule, ipak tu ima još nekih članova koji bi trebalo da budu obavezujući za građane naše zemlje. Na samom početku, Član prvi veli ovako: “Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima”.
Temelj države Srbije
Eto, lepo piše da je Srbija zasnovana na evropskim vrednostima, to je temelj naše države, zvanično. Kad u ovdašnjoj javnosti krene disput o evropskim vrednostima, tu se odmah potežu toljage i slični čvornovati argumenti, pa iz tih silnih polemika tupim predmetima čitalac nikako ne može da dokona šta je uopšte predmet rasprave. Kao da su te vrednosti nekakva tajna, ezoterično znanje dostupno samo adeptima i posvećenicima.
Galama se uglavnom digne kad evropski političari učine kakvu nepodopštinu, pa onda ovi silni antizapadnjaci (na rečima) dignu dževu: Eto, to su te evropske vrednosti, blud, nemoral, korupcija, nepoštovanje proklamovanih principa, licemerje i pročaja. Tja, kao da su se ikada igde ideal i stvarnost poklapali jedan kroz jedan. Važno je da ideal postoji, da se ima čemu težiti, da su neki strašni rabotnici iskovali ideal od sopstvenih ideja i snova, nema težeg posla na svetu. Uostalom, gde su neki naši autohtoni ideali? Kakav smo mi to obrazac za ugledanje stvorili? Patrijarhalni sistem baš i nije ideal kojem treba težiti, a o onom poluintelektualcu Slobodana Jovanovića bolje da i ne govorimo.
Na stranici Evropske unije lepo piše da su evropske vrednosti: ljudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija, jednakost, vladavina prava i ljudska prava. Tu stoji i napomena da su vrednosti EU utvrđene u Ugovoru iz Lisabona i Povelji EU-a o temeljnim pravima. Prema Ugovoru iz Lisabona, evropske vrednosti su mir, demokratija, poštovanje ljudskih prava, pravda, jednakost, vladavina prava i održivost. Prema Povelji EU-a o temeljnim pravima, to su dostojanstvo, sloboda, jednakost, solidarnost, prava građana i pravda.
Epigonsko poreklo
Pa to i ne deluje tako strašno. Ko bi rekao? Ko se o stvarnosti obaveštava iz domaćih medija, do sada je mogao da zaključi kako su te evropske vrednosti neka paklena rabota. Kad mi tamo, a ono – međutim. Doduše, kad se te vrednosti ovako pobroje, tek onda nastupa totalna zbunjenost. Jeste, u Ustavu piše da je Srbija država zasnovana na evropskim vrednostima, samo je u realnosti jako teško primetiti primenu ustavnih načela u praksi.
Nepoklapanje ustavnog i faktičkog stanja stvari nije ograničeno samo na to što institucije ne rade svoj posao, na korupciju, sveopštu pljačku, nepostojanje trodelne podele vlasti, predsednikovo preuzimanje ministarskih i premijerskih ovlašćenja, klijentelizam, neravnopravnost pred zakonom i slične pojave. Reč je o mnogo široj pojavi, čiji su temelji, čini mi se, u epigonskom poreklu svih naših ustava i svih vrednosti koje su u njih upisane.
Evo, recimo, ljudsko dostojanstvo. Spada u bazične evropske vrednosti, a ima ga i poimence u našem Ustavu, u Članu 23: “Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite”. Nisu naši ustavopisci, naravno, sami smislili ljudsko dostojanstvo i citiranu formulaciju, to je maltene bukvalno prepisano iz Povelje EU-a o temeljnim pravima. I, dobro, gde je to ljudsko dostojanstvo? Osvrnite se malo oko sebe, pogledajte u sopstveno iskustvo, raspitajte se naokolo. Na svakom koraku vidimo nepoštovanje drugog čoveka, mržnju i prezir, nehumanost i bešćutnost, nipodaštavanje i omalovažavanje. A uskraćivanje prava na ličnost je naša osveštana vekovna tradicija, takoreći ugaoni kamen nacionalnog, ali i svakog drugog kolektivnog identiteta. Što bi se reklo kolokvijalno i narodski: Šta mi tu štrčiš?
Prezir čoveka prema čoveku
Ono što je Josif Brodski rekao o svojima u Veneciji 1993. godine, na snimanju dokumentarca o njegovom životu i delu, moglo bi se primeniti i na nas: “Reč je o tome da je osnovna tragedija ruskog političkog i društvenog života u ogromnom nepoštovanju čoveka prema čoveku – uopšte, ako hoćete, u preziru”. Možemo mi da pričamo do sutra o našoj posebnosti, o tome kako imamo dušu, kako ne gledamo sve kroz dinar, kako smo centar duhovnosti, kako je pravoslavlje nadmoćno nad ostalim religijama i tome slično, u realnosti vidimo nešto drugo.
U toj nesrećnoj stvarnosti, naših ruku delu, vidimo apsolutno nerazumevanje da je svaki čovek dostojan poštovanja, da je njegovo postojanje sveto, da svakom dugujemo uvažavanje, da je svako jedinstven, nikad nije bilo nikog kao što je bilo koji konkretan pojedinac, niti će ga biti u budućnosti, pa makar čovečanstvo trajalo još pet miliona godina, u šta sumnjam. Apsolutno neshvatanje da je samo postojanje čudo neviđeno, i da se zato ne može bagatelisati. A i kako bismo imali takvo poimanje čoveka, sveta i postojanja? Na čemu da ga utemeljimo?
Nisu te vrednosti pale s neba, niti su nastale u vakuumu, već su stvorene u okviru nekih filozofskih i etičkih učenja, na temelju nekakvih religijskih i svetovnih promišljanja i verovanja, na vekovima teorije i prakse, kroz strašnu borbu čoveka sa samim sobom i svetom koji ga okružuje. Kad je u pitanju ljudsko dostojanstvo, obično se govori o Piku dela Mirandoli i Imanuelu Kantu, o tome da se ta vrednost ukorenjena u čoveku ogleda u njegovoj slobodi volje, u sposobnosti čoveka da slobodno odlučuje o sopstvenom delovanju. Moglo bi se reći i da koncept ljudskog dostojanstva potiče iz vere da je čovek stvoren po liku i podobiju Božjem. U kulturi koja je bar milenijum i po verovala da se Bog otelotvorio kao čovek, a ne kao hrast, kamen ili jazavac, nije teško doći na ideju o ljudskom dostojanstvu.
Nepostojeće rasprave
Ne znam kako se sistemi vrednosti efikasno presađuju iz jedne kulture u drugu, da li je to moguće i održivo na duže staze, da li imitacija može da uspe, verovatno može, bar donekle, ali onda se postavlja pitanje šta raditi sa praksama i običajima, uverenjima i obrascima ponašanja koji su u suprotnosti sa svim onim što je upisano u najviši pravni akt. U svakom slučaju, takve teme nisu beznačajne i marginalne, a ne vidim da se o tome u javnosti raspravlja, niti da se o tome ozbiljno razmišlja.
Dobro, nemamo baš ni mogućnosti za takve dispute i promišljanja, jer smo vazda pod nekom diktaturom i autokratijom, iz jedne srljamo u drugu, taman jednu skinemo, pojavi se neka nova, pa dok se te nove ratosiljamo prođoše godine i decenije. A onda treba sanirati sve pogubne posledice nenarodnog režima, ekonomsku, kulturnu, moralnu i svaku drugu katastrofu.
Ko bi se još bavio nekakvim naizgled apstraktnim raspravama o vrednostima utkanim u ustav i sličnim zaludicama? Nema se kad. Mada postoji mogućnost da su naši ključni problemi i mrtvouzice upravo u sferi vrednosti kojima se rukovodimo, odnosno vizure kroz koju posmatramo sebe i svet, te da nas verovanja i obrasci ponašanja vode u provalije iz kojih se posle jedva nekako iskobeljamo. Ljudi masovno veruju u krilaticu oca Tadeja “Kakve su ti misli, takav ti je život”, ali nikako da iz nje izvuku logične konsekvence.