Knjigu “Na terazijama Jova” Lav Šestov započinje podsećanjem na jednu anegdotu iz antičkog doba: “Pada mi na pamet stara, svima poznata ali sasvim zaboravljena legenda: mudra Tračanka, videvši kako se otkrivalac nebeskih tajni Tales strovalio u jarak, od srca se podsmevala starom čudaku – ne vidi ono što mu je pod nogama a uobražava da će da dokuči ono što je na nebu”.
Stara je to i poznata legenda, u obliku u kojem je Šestov navodi zabeležena je kod Diogena Laertija. U “Životima i mišljenjima istaknutih filozofa” Laertije piše: “Priča se da je jednom, kad ga je neka stara žena izvela iz kuće da bi posmatrao zvezde, pao u jarak, i dok je vikao, žena je rekla: ‘Pa ti, Talesu, nisi u stanju da vidiš ono što ti je pod nogama, pa kako misliš da ćeš znati sve o nebu?’”
Svaka blesa gleda u nebesa
Šestov se nadovezuje na legendu, pa veli da svi zdravomisleći ljudi razmišljaju isto kao Tračanka, svi su uvereni da su red i povezanost stvari na nebu istovetni kao na zemlji. Čak i filozofi nastoje da ustanove kontinuitet pojava u vaseljeni, a onaj ko je prvi došao na ideju o jedinstvu svemira bio je upravo Tales iz Mileta i šanca. “I sasvim je moguće da je on, strovalivši se u svoj jarak i začuvši veseli smeh mlade devojke, s užasom shvatio da je ‘istina’ na njenoj strani, da treba, da zaista treba da vidi šta mu je pod nogama čak i onaj ili prvenstveno onaj koga uznemiruju tajne neba”, razvija dalje temu ruski mislilac.
Postoje razne varijacije ove legende, jedna od poznatijih može se pronaći kod Ezopa, tamo nije imenovan akter koji pada u jamu punu vode i blata, ali je jasno da se radi o jonskom filozofu, jednom od sedam mudraca. Kad su meštani pomogli nesrećnom zvezdoznancu da se iskobelja iz blatnjave rupe, jedan ga je zapitao: Kakva je korist od gledanja u zvezde kad ne možeš da vidiš ono što je ovde na zemlji? Svaka basna ima pouku, pa i ova: Pobrini se za male stvari, a velike stvari pobrinuće se same za sebe.
Da je ova legenda nastala u našem podneblju, pouka bi bila znatno jezgrovitija: Nemoj da filozofiraš! Ne bleni u nebesa, gledaj od čega se živi. Bavi se ovozemaljskim stvarima, stiči, snađi se, budi praktičan; ako ti je glava povazdan u oblacima – crno ti se piše. Filozofi, pesnici, astronomi, umetnici, proroci, sanjari, fantaste, nebeski letači i ostali zaludnici na kraju završe u jarku i to sasvim zasluženo. Tako im i treba kad izmišljaju neke tlapnje i himere, umesto da žive kao sav normalan svet. Pa nije naš narod u trenutku nadahnuća uzalud sročio rimovanu izreku: Svaka blesa gleda u nebesa. Ukratko: Ne traži neba preko pogače.
Kukavne jadikovke
Prisetio sam se ove epizode jednim sasvim drugim, ne filozofskim, već pesničkim povodom. U knjizi izabranih kolumni, eseja, zapisa i svakovrsnih proznih tekstova Brane Petrovića “Ne ubiti pticu drozda”, koju je priredio Miodrag Raičević, pesnik revolverskih šala okomio se na ustaljenu predstavu o Vladislavu Petkoviću Disu i “naduvenu floskulu da je Skerlić uništio Disa”. “Uporno se insistira na pesniku istanjenih živaca, klonuća, malodušnosti, sirotinjstva, nesreće, na koga je Skerlić sadistički nasrnuo”, piše Brana. Nervira ga i što se uporno “prežvakava kukavna anegdota o pesnikovom venčanju. Kao ni kum ni mlada ni mladoženja nisu imali za burmu pa su je (Da užasa!) napravili od žice s kišobrana”.
S pravom se Brana buni protiv pogrešnog usmerenja te anegdote: “Od toga bi Englezi izveli oholost a ne bedu, pobedu duha nad materijom, još jednu slavu boga Bahusa”. Ustaje Brana i protiv “kukavne jadikovke” što je Dis radio na carini kao kantardžija i daje trezven komentar: “Zar biti kantardžija nije metafizička privilegija, plemstvo po nasleđu. I kao da država nema drugog posla nego da brine gde će se, u svom gospodstvu, zaposliti jedan pesnik”.
Brana o svom prethodniku veli: “Dis je donosio smelost a ne strah, oholost velikih talenata a ne sramežljivost karijerista”. I misli da kritika Jovana Skerlića nije naškodila pesniku, jeste bilo neprijatno, ali ništa više od toga, džaba kukumavke lamentiraju i jeremijaju jeremijade, nema ni govora o tome da se Dis “dao slomiti fizički i duhovno”: “Kao da je pesnik bio neka pena od sapunice koju je bilo mogućno prebrisati oporim sunđerom kritike”.
Netalentovani degenerik i duševni bolesnik
Kosnula me Branina elaboracija Disovog slučaja. Tokom više od jednog veka oko Disove ličnosti i poezije splela se legenda sačinjena od nekoliko opštih mesta iza kojih je skriveno istinsko lice pesnika. Nije teško podleći rasprostranjenoj, hiljadu puta ponovljenoj predstavi o pesniku, dovoljno je prihvatiti zdravo za gotovo ono što govore autoriteti, ne razmišljati kritički o tome. Savest me je čvrsto zagrizla i naterala da ponovo prelistam razne tekstove o Disu, počev od Skerlićevog frontalnog napada. Svašta se tamo može iskopati, mnogo je sumnjivih tvrdnji nad kojima se valja zamisliti, Brana je samo načeo dugotrajnu famu, napravio malu pukotinu u monolitu recepcije.
Skerlićeva kritika Disove prve pesničke zbirke “Utopljene duše” pod naslovom “Lažni modernizam u srpskoj književnosti” teško se može nazvati kritikom, to je vulkanski izliv divljeg besa, stenogram nervnog sloma, salva verbalnog karteča ispaljena na pesnika sa namerom da ga ubije na mestu. Za Skerlića “Utopljene duše” nisu književno delo, već “književni pojav”, a Dis je psihički poremećen: “Poezija Vladislava Petkovića Disa ima sve karakteristične crte koje je Gijo klinički odredio kod degenerika”. Disove pesme su „povraćanja jedne pokvarene duše”, “poezija grobara koji je čitao knjige”, njegova poezija je “grubo jaukanje i dosadno stenjanje”, pesnik “peva u stanju bunovna čoveka koji se nije istreznio”.
“Poezija Vladislava Petkovića Disa je poezija ne bola duševnog no bolesti duševne”, to je “besciljna gomila praznih reči”. Pesnikova muza je “divna bludnica” koja piše poeziju ujutro, nakon celonoćnih orgija, mamurna, još polupijana i krmeljiva. Dis je “običan podražavalac”, čovek “bez talenta”, neiskren, piše o bolovima i afektima koje ne oseća, podražava pesnike koje ne shvata. Što nije ni čudo, pošto je Dis još i preispoljna neznalica, “nekultivisan čovek, koji je malo čitao, koji malo zna, koji se nije dalje makao od Zemuna”. Poezija Disova je “književno glumačenje, pesničko verglaštvo, imitacije bez duha, bez ukusa i, što je najgore, bez talenta”. I nije Disova poezija odsev jedne obolele sredine, izraz patolološkog stanja srpskog društva, kako tvrde mladi hrvatski literati. Ne, Skerlić je izričit, nema Disov mrak nikakve veze sa srpskom sredinom, njegova čamotinja i pesimizam nisu ponikli u blatnjavoj palanci ovdašnjoj, “Petković predstavlja isključivo sama sebe, jednog tipskog bolesnika od literaturitisa, jednog od onih nesrećnih ljudi u čiju je slabu glavu udarilo jako vino literature”.
Neuspeli pokušaj ubistva
Ima još sličnih difamacija u Skerlićevom tekstu, da ne navodim baš sve, ovo su najupečatljivije. Posle ove ubistvene kritike ostaje samo da nadležni organi reaguju, banu na Disova vrata i hospitalizuju pesnika u psihijatrijskoj ustanovi. U kulturi koja ne oskudeva u zatiranju svega što je mlado, talentovano i sveže, retko se sa ovolikom mržnjom i nipodaštavanjem pisalo o pesnicima, pogotovo o prvim pesničkim zbirkama. Na slične počasti naišao je Rastko Petrović sa “Otkrovenjem” desetak godina kasnije, ali na njega ipak nije udario najugledniji kritičar epohe, čovek iza kojeg su stajali katedra, stranka, titula, ugled, gomila mladih obožavalaca, hiljade napisanih stranica.
Nema mladog čoveka, na samom početku spisateljske avanture, pritom još sačinjenog od same sumnje, nesigurnosti i neizvesnosti, kao što je to Dis bio, kog ovakva raspaljotka kritičarskom toljagom ne bi pokolebala, izvukla mu tlo pod nogama, nanela težak udarac, a možda ga čak i slomila. Pa ipak, Brana je u pravu – Skerlić nije uspeo u nameri da usmrti Disa, da mu zapuši usta.
Posle Skerlićeve kritike Dis je napisao zbirku patriotskih stihova “Mi čekamo cara”, a potom i niz pesama o nostalgiji za domom i porodicom, koje su nastale u izgnanstvu u Francuskoj, posle prelaska Albanije. U potonjim pesmama, od kojih su mnoge ostale nedovršene (“Ne javlja mi se. A ima kad. / Sem ako spava, ako ne diše…”) napisao je “najdirljivije stihove porodične brige na našem jeziku” zbog kojih je “naš najveći porodični pesnik”, kako veli Radomir Konstantinović.
Mrtvo vreme mirno se pomalja
Pesnik koji je postao sinonim za slabost, klonuće, malodušnost nije poklekao pred Skerlićevom osudom i presudom, nije zaćutao, nije se slomio, već je nastavio da piše. I gde je tu famozna Disova nemoć po kojoj je nadaleko poznat? Da je bio tako slabašan, mek, bezvoljan, utučen i klonuo, kako nas ubeđuju već sto godina, ne bi imao snage da nastavi sa pisanjem stihova. Međutim, činjenica da je Dis preživeo Skerlićevu smrtnu presudu ne uklapa se u mit o nesnađenom, jadnom, kukakvnom pesniku, otuda i slepilo za taj fakat.
U prilog tezi da je Skerlićeva fatva bila pogubna po Disa, da ga je sasekla i uništila poetu u njemu, mogla bi se navesti njegova patriotska poezija iz zbirke “Mi čekamo cara”. Toliko je silovit bio kritičarev udarac da se Dis pokajao za stihove koje je Skerlić uzeo na zub (“Što drugoga boli, ne boli i mene; / Mene tuđi jadi nimalo ne tište”), da se presaldumio i počeo da peva bolove cele nacije. Slomljen i smlavljen, pesnik se prilagodio potrebama dana, legao na rudu, odrekao se sebe, svojih vizija i priviđenja, i stao da peva kao sav normalan svet.
Međutim, Dis je i posle te zbirke objavljene 1913. godine pisao svojim pravim glasom, onim koji znamo iz “Utopljenih duša”. Evo starog dobrog Disa u pesmi “Uvod u legendu ‘Lepota’”, napisanoj 1916, pet godina nakon Skerlićeve kritike: “Al’ kad pada veče / Na crveno sunce i dan k'o dim beo, / Kad iz svakog kutka noć crna poteče / I pritisne oči, nebo, vidik ceo, / Znam da čujem svuda, da mi neka struja / Nosi mrtve reči i pesme slavuja. // Nosi mrtve reči. Ja osetim tada / Da mrak mene gleda ispunjen očima / Onih koji neće zaspati nikada, / A od kojih duša često se otima; /
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju / Pomrlih oblaka i mrtvih očiju // Čini mi se da se otvaraju vrata / Od grobnice sveta, zaspalih zemalja, / Da ustaju dani iz pomrlih sata / I da mrtvo vreme mirno se pomalja. / Vidim jednu zvezdu u obmani više //
I osećam kako tišina miriše”.
Nesnađeni zanesenjak
A što se tiče zbirke “Mi čekamo cara” koja je posvećena Aleksandru Karađorđeviću, o tome je sam pesnik rekao konačnu reč svom prijatelju Milanu Vukasoviću: “Ja imam dva deteta i ženu, i zato sam posvetio tu knjigu toj ličnosti. Ja sam tamo, u knjizi ‘Utopljene duše’, a ne u onom što sam napisao docnije. Ali sam morao da pišem, trebalo je živeti, kad se stvorila porodica”. Satrveni pesnik ne bi mogao da piše, a pogotovo ne da sroči knjigu protiv sebe, da podnese žrtvu zarad brige o porodici.
Da je Dis bio razoren Skerlićevom kritikom, da je preumio, odustao od sebe i priklonio se naivnom građanskom pozitivizmu, ne bi mislio da je istinski rekao svoju pesničku reč u “Utopljenim dušama”, naprotiv. Smatrao bi svoju prvu knjigu gresima zabludele boemske mladosti, tlapnjama izgubljene duše koja je, nakon očinskog savetovanja, doživela preobražaj i priklonila se patriotskim standardima građanske egzistencije.
Epizoda sa rodoljubivom poezijom ne uklapa se u ustaljenu sliku o Disu kao smetenjaku nesposobnom za život, nesnađenom zanesenjaku koji ne ume da gleda od čega se živi, nepraktičnom sanjaru zagledanom u nebesa i sopstvene mutne slutnje. Nije Dis samo gledao u zvezde što su bežale iz njegovih očiju, već je umeo da „vidi i ono što mu je pod nogama”, kad ga je na to pokretala odgovornost za bližnje. Usput, mnogi Disovi naizgled ekscentrični postupci na osnovu kojih su mu pripisali spetljanost u stvarima zemaljskim, zapravo više govore o tome da je pesnik imao ležeran i nehajan odnos prema ovozemaljskim nužnostima i potrebama, čime se upisuje u dugu tradiciju koja seže bar do Diogena iz Sinope i kiničke filozofske škole.
Najpopularniji neshvaćeni pesnik
Skerlićev napad, činjenica da nije uvrstio Disa u „Istoriju srpske književnosti“, kao i to što je Bogdan Popović izostavio Disove pesme iz svoje znamenite „Antologije novije srpske lirike“ bile su ipak samo prolazne neprijatnosti. Skerlić i Popović bili su u manjini, u Disovu odbranu stali su Svetislav Stefanović, Branko Lazarević, Dimitrije Mitrinović, Luka Smodlaka, Velimir Rajić, Tin Ujević, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić, Antun Gustav Matoš, pa čak i Vladimir Čerina u “Radničkim novinama”, borbenom glasniku socijademokratskog pokreta koji nije bio nimalo sklon pesimizmu i mračnim raspoloženjima. Toliko o usamljenom, nevoljenom, nesrećnom, neshvaćenom poeti.
Posleratna generacija pisaca prihvatila je Disa kao svog prethodnika, kao pesnika koji je udario temelje moderne srpske poezije, koja se razvijala u smeru što ga je postavio Dis, a ne miljenici Jovana Skerlića i Bogdana Popovića. Da Dis nije tragično nastradao 1917. godine na putu iz Pariza na Krf parobrodom “Italija” koji je torpiljirala nemačka podmornica, dočekao bi da ga nova generacija proslavi kao preteču, kao što je slične počasti dočekao Ujević. Što reče Crnjanski u jednom audio zapisu, Dis je bio veliki pesnik, “a to što on nije imao lep kaput i što je bio ofucan, i što se udavio u onoj nesreći, to je nešto sasvim drugo”.
Delovi ubojite Skerlićeve kritike pisani s velikom dozom ironije danas se čitaju kao bukvalne istine, na primer da Dis u “srpsku poeziju unosi ne samo novu notu, no donosi jedno novo shvatanje, nov svet ideja, osećaja i osećanja”. Rečenice u kojima se Skerlić rugao pesniku vreme je preinačilo u bumerang, pa danas zvuče kao vrhovna pohvala: “To je poezija grozničavih snova i mesečarstva; to je atmosfera otrovnih i perverznih ‘Cvetova zla’ Šarla Bodlera, jezivih halucinacija Edgara Poa, i ‘Danse macabre’ Sen Sansa”. Nije teško odbraniti Disa od protivnika, mnogo je teže probiti se kroz mit koji su o njemu ispleli poklonici, pristalice i prijatelji.