Pre 22 godine na stranicama nedeljnika „Vreme“ vodila se polemika o ratnim zločinima, suočavanju sa prošlošću, deetnifikaciji zločina, odgovornosti, krvavom nasleđu Miloševićeve epohe, poricanju, relativizaciji i sličnim temama. Godinu dana kasnije Helsinški odbor za ljudska prava objavio je knjigu “Tačka razlaza” u kojoj su objedinjeni tekstovi iz polemike, kao i potonje reakcije, uz predgovor istoričarke Olivere Milosavljević.
U tekstu “Na kraju” advokat Srđa Popović je fiksirao stanje u kojem se nalaze građani Srbije: “Mi svi negde odlično znamo da, iako nismo krivi za konkretna dela konkretnih zločinaca, odgovorni smo u tom smislu što je zločinački režim bio dugo (i predugo) legitiman (dobio dva miliona glasova septembra 2000. godine!), što su mnogi od nas huškali na ratove, radovali im se, slavili zločince, identifikovali se sa njima, cvećem ispraćali tenkove, i nazivali sve to patriotizmom. Upravo ta (možda ponekad i nejasna) svest o odgovornosti razlog je strasnog poricanja zločina (ako nema zločina, nema ni odgovornosti). A kada se zločini više ne mogu poricati, odgovornost ćemo izbeći tako što ćemo izvršiti zamenu teze: pošto ne možemo osporiti svoju odgovornost, hajde da se branimo od ‘kolektivne krivice’ (o kojoj niko drugi sem tih branilaca i ne govori!)”.
Zločinačka ideologija, politika i režim
Dve decenije i dve godine nakon ovog Srđinog teksta na Kuli Beograd vrtela se poruka ispisana džinovskim slovima: “Mi nismo genocidan narod”. Nakon kratke pauze usledio je potpis: “Ponosna Srbija i Srpska”. Autor poruke i potpisa je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, generalni sekretar Srpske radikalne stranke u vreme srpske agresije na BiH. Nema genocidnih naroda, tu sintagmu niko ne koristi osim ovih naših nepomenika što su onomad huškali na rat i zločine, a danas šire mržnju, poriču zlodela i genocid, slave Ratka Mladića i ostale koljače i usput celu naciju okrivljuju za sopstvena nepočinstva.
Nema genocidnih naroda, ali ima zločinačkih i genocidnih politika, ideologija i režima. Takve su bile politika i ideologija Miloševićevog režima, čiji su deo bili mnogi današnji državni funkcioneri, na čelu sa predsednikom Srbije. Planovi za etnička čišćenja, pokolje, premeštanje stanovništva, opsade, genocid, stvaranje Velike Srbije – stvoreni su u Beogradu.
Zločinačku politiku i ideologiju podržavali su i kreirali nebrojeni intelektualci, akademici, pisci, crkveni oci, novinari i ostali uglednici. Njihove zločinačke i genocidne zamisli u delo su provodile vojne i policijske snage, kako one iz Srbije, tako i one iz Republike Srpske. Sve je to odavno poznato i temeljno dokumentovano, hiljade stranica zapisnika sa haških suđenja svedoče o nepojamnom zlu, napisane su tolike knjige o zločinima, dokazi i svedočenja ne mogu se ni prebrojati.
Mnoštvo pojedinaca
Uprkos svim tim očiglednostima koje su danas lako dostupne zahvaljujući internetu, većinska Srbija uporno istrajava u poricanju zločina i genocida. Vučić i njegovi pajtaši mogu se razumeti, oni su direktni učesnici zločinačke politike, a s njom nastavljaju i danas, rehabilitujući osuđene zločince kojima su stavili sve moguće resurse na raspolaganje, učinili ih medijskim zvezdama, redovnim gostima u ustanovama kulture i funkcionerima vladajućih stranaka. Uz sve to, naš politički establišment i dalje istrajava na istoj ideološkoj matrici koja je dovela do silnih ratnih zločina i genocida u Srebrenici, a prošlost uporno falsifikuju, odbijajući da se suoče sa sopstvenim zločinstvom.
Svi ti aktivni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, kao i oni koji su na zločine podstrekavali, opravdavali klanja, huškali na rat, crtali mape Velike Srbije, zagovarali “humana preseljenja”, zataškavali zločine, relativizovali i negirali – trebalo bi da budu lustrirani i stavljeni van javnog života, a neki od njih su zaslužili i robiju. Pošto to nije učinjeno, već je sva ta bulumenta amnestirana, pa se ponovo našla na vlasti i na pozicijama moći u svim sferama društva, logično je što nastavljaju sa ratnom politikom i velikodržavnom ideologijom, braneći svoj krvavi rad iz devedesetih.
Stalno se ističe kako su za genocid odgovorni pojedinci, a ne kolektiv. To je u izvesnom smislu tačno. Počinioci su zaista pojedinci, samo što je tih pojedinaca bilo jako mnogo, a većina nije odgovarala za svoja zlodela. I nisu delovali kao pojedinci, nije se skupila gomila ljudi, pa rešili da ubijaju, nego su svi oni bili deo jednog zločinačkog sistema koji je činio zločine od 1992. godine. Masovni zločin i genocid, agresija na državu, opsade gradova, konc-logori – nisu zločini koje može neki usamljeni pojedinac da izvede, već je za njihovo izvršenje neophodna vojska, policija, politički režim.
U naše ime
Ni sa krivičnom odgovornošću nismo izašli na kraj, a ni sa ideologijom koja je omogućila agresiju, zločine i genocid, pa nikako na red da dođu druge vrste odgovornosti. U pomenutoj polemici, u tekstu “Kapitulacija pred zločinom”, Srđa Popović je razvrstao te odgovornosti: “Postoje tri vrste odgovornosti za ove zločine: prva, obuhvata naredbodavce i izvršioce, i ona je krivična. Postoji druga odgovornost, odgovornost onih kreatora javnog mnjenja (tzv. elita) koji su te zločine podsticali, opravdavali ih, zataškavali ih, branili ih, bagatelisali ih, relativizovali ih. Ta odgovornost je moralna: neizbrisiva krmača na tim biografijama, njihova trajna fusnota.
Postoji i treća vrsta odgovornosti, političko-istorijska: to je odgovornost onih koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili ‘rodoljublje’ i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića i Radovana Karadžića (Mladić-heroj, Svi smo mi Radovani), a ta je, bojim se, ‘prilično kolektivna’ i trajaće dok traje i kolektivno poricanje, pravdanje i zataškavanje tih zločina”.
Bez podrške miliona birača koji su glasali za Miloševića i Šešelja, ne bi bilo ni ratova, ni agresije, ni ratnih zločina, ni genocida. Oni koji su glasali za zločinačke stranke snose političku i istorijsku odgovornost za sve što su njihovi izabranici učinili. Otuda i uporno poricanje zločina i genocida, kako bi skinuli tu odgovornost sa sebe.
Silina poricanja koju svi slojevi srpskog društva ispoljavaju jasno svedoči o potisnutoj krivici. Koliko god se pravdali kako genocid nema nikakve veze s nama, svakom je jasno da to naprosto nije tačno. Ratni zločini i genocid počinjeni su u naše ime, u ime Srba i srpstva, pa svako ko je Srbin po nacionalnosti ne može da se pravi nevešt. Kao što piše profesor Nenad Dimitrijević: “Tvrdim da ta moralna činjenica zahteva odgovor, ne naprosto zato što sociološki i kulturno pripadamo istoj grupi kao oni koji su ubijali, nego zato što su oni koji su ubijali činili to u ime našeg zajedničkog identiteta”.
Made in Serbia
Tokom čitave agresije Vojska Republike Srpske finansirana je i snabdevana iz Srbije. Mladićevoj armadi stizali su iz Srbije oružje, municija i sve ostale potrepštine. Meci kojima su ubijani nevini ljudi po BiH napravljeni su u našoj zemlji. Plate oficirima i vojnicima VRS-a isplaćivane su iz budžeta Srbije, dakle novcem poreskih obveznika. Iz iste kase su plaćani nastavnici koji uče decu, lekari koji leče pacijente i vojna lica koja streljaju nevine ljude i zakopavaju ih u masovne grobnice. Drugim rečima, građani Srbije bili su kosponzori ratnih zločina i genocida. I kako onda nismo odgovorni ni za šta?
Kad živiš pod zločinačkim režimom to dovodi do sumanutih, ponekad potpuno perverznih posledica. Čak i oni koji su se suprotstavljali zlikovačkom režimu i borili se protiv Miloševića i njegovih ubica, hteli-ne hteli finansirali su sve ono što je taj režim činio, pa i masovne zločine. “To što prihvatamo odgovornost za nešto što nismo učinili, što snosimo posledice nečega što nismo sami skrivili, jeste cena koju plaćamo za to što život ne živimo sami, već ga delimo s drugim ljudima”, piše Hana Arent.
Prihvatanje odgovornosti
Prihvatanje odgovornosti bi značilo da kažemo istinu o zločinu, osudimo zločince, odreknemo se ideologije i politike koje su dovele do ubijanja nedužnih ljudi. Za početak, prihvatanje odgovornosti bi značilo svrgnuti režim Aleksandra Vučića s vlasti, zajedno sa svim ratnim zločincima koje je rehabilitovao i proslavio. Privesti pravdi sve počinioce zločina i genocida koji se nalaze na teritoriji Srbije. Lustrirati političare koji su bili deo zločinačkog režima.
Izbrisati murale Ratka Mladića sa zidova. Zabraniti gostovanja zločinaca i njihovih ideoloških pokrovitelja po televizijama. Zabraniti negiranje genocida i ratnih zločina. Zabraniti glorifikaciju masovnih ubica. Uvrstiti u školske programe lekcije o genocidu u Srebrenici, o opsadi Sarajeva, rušenju Vukovara, o Omarskoj i Keratermu, o Korićanskim stijenama i Prijedoru, o masovnim grobnicama u Batajnici, o rušenju džamija, o spaljivanju sarajevske Vijećnice, o Višegradu i Vilinoj vlasi, o Bijeljini i Zvorniku.
Izgraditi u Beogradu Muzej genocida u Srebrenici. Podići spomenike nevinim žrtvama. Obeležavati 11. jul kao Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine. Iskreno se izviniti i zamoliti za oproštaj. Sve navedeno deluje kao čista fantastika, nedostižni poduhvat, apsolutna fikcija. I to najbolje govori o dubini našeg pada.