Blagosloven Vučić naš, ninje i prisno, i vo vjeki vjekov, amin. Braćo napredni Srbi i sestre napredne Srpkinje, sabrali smo se na ovom svetom mestu, na Blaženom Instagramu, da bogougodno obeležimo načalo božićnoga posta. Sa tugom u srcu, sa suzom u oku, zapazio sam na malom ekranu osveštanog TV prijemnika kako se na samom ulasku u božićni post bijemo međusobno pesnicama, motkama, kamenujemo autobuse, razbijamo glave jedni drugima, uništavamo imovinu. Bolna je duša moja od ovakvih paklenih prizora koji žaloste svako hrišćansko i hristoljubivo srce.
Takve nemile scene dozvoljene su i od Boga blagoslovene samo u srpskoj Sparti, na srpskom Cetinju, prilikom ustoličenja njegovog preosveštenstva mitropolita crnogorsko-primorskog, mada nisam baš najbolje video šta se događalo, što zbog pancirnog ćebeta-omofora kojim sam bio zaklonjen od nepostojeće opasnosti, što zbog guste magle od suzavca koji je Bog preko svojih ovlašćenih predstavnika u policijskim uniformama poslao na taj bezbožni grad i živalj njegov.
Zar je važno ko je kriv
Možda će vam, braćo i sestre, izgledati malo čudno što jedan poglavar pravoslavne i bar nominalno hrišćanske crkve, pa makar i pomesne, odobrava i blagosilja nasilje, i što dušu svoju besmrtnu naslađuje gledajući kako starci, žene i deca gutaju suzavac u svojim domovima, ali to je samo zato što ste ogrezli u ovozemaljsko postojanje i ne gledate duhovnim očima, pa vam promiču najbitnije spoznaje. Suzavcem su gušeni Crnogorci, a pošto Crnogorci ne postoje, to znači da niko nije gušen suzavcem. Ne možete primeniti nasilje prema nekome ko ne postoji, ko je ontološka nula, to je prosto nemoguće. Hrist je rekao „Ljubi bližnjeg svog“, a ne „Ljubi onog koga nema“, tako da nema ni govora o kršenju Božjih zapovesti.
Vratimo se mi temi današnje propovedi, pustimo Crnogorce i ostale narode koje Gospod nije prizvao u postojanje, sami bi sebi bili najgora kazna kad bi postojali, ali ni to im se ne da. Nema većeg zla na ovom svetu nego kad udari Srbin na Srbina, pogotovo na početku časnog posta. Ne želim da analiziram šta je povod, a šta pravi uzrok sukoba, ni ko je kriv, a ko je nevin. Preda mnom su svi ljudi jednaki, i batinaši i premlaćeni, i dželati i žrtve, i bager i pregaženi, i čekić i glava, i drvena motka i čeona kost. Vreme je da prevaziđemo tradicionalne srpske podele koje nam već vekovima rade o glavi, među kojima se posebno ističu podele na dobro i zlo, svetlost i tamu, dan i noć, muški i ženski pol, sever i jug, nebo i zemlju, dupe i oko, parne i neparne brojeve, levu i desnu stranu ulice, napred i nazad, kokardu i petokraku, metak i srce.
Recept za nacionalno pomirenje
Period posta u koji smo zakoračili podseća nas i poziva na neophodni mir, a samim tim i na sveobuhvatno pomirenje vaskolikog srpskog čovečanstva. Naizgled nije lako doći do nacionalnog pomirenja, ali crkva, kao čuvarka istine (koju drži zaključanu u memljivom podrumu, bez hrane i vode) ima tipik i za najteže egzistencijalne probleme. Pravoslavni nauk je jasan: boljar treba da se pomiri sa sopstvenim izrabljivačkim porivima, a sebar sa sudbinom; dželat treba da živi u miru sa žudnjom ka zločinstvu, a žrtva u večnom miru. Zar nije jednostavno?
Ukoliko malovernima još nije jasno gde je put pomirenja, neka poslušaju pesmu koju sam pre neki dan sročio, gledajući jednim okom kako izvesne derznovene bundžije odbijaju da dobrovoljno legnu pod napredni bager marke „Radiša-Ubiša“, a drugim na „Kamenu uspavanku“ Stevana Raičkovića:
Pomirite se gde ste zatečeni,
Po foteljama, tusti, zaneseni,
Vi ruke u sefu, vi lica u seni,
Svi pohlepni i svi namireni,
Pomirite se, grabljivi i leni,
Po ministarstvima raspoređeni,
Smotani – u afere zapleteni,
Eksperti – u lopovluk upućeni,
Mir vama, lopovi i pokradeni,
Mračni i svetli, žuti i crveni,
Mir vama, siti i pojedeni,
Glavešine i obezglavljeni,
Složno zaplovite u mir sneni,
Vi obesnici i vi poniženi,
Batinaši i na smrt prebijeni,
Surovi zlotvori i zlopaćeni,
Sekire i vratovi posečeni,
Mrtvaci u grobu, ubice na sceni,
Dželati i žrtve u krvavoj peni,
Vi ubojice i vi ubijeni…
Srbijo, u mir strmoglavo kreni!
Sveže obojena revolucija
Malo smo se okrepili pesmom, ide i godišnjica Zmajevog rođenja, valja se pripremiti, pa da se vratimo gde smo stali. Kao što rekoh, blage veze nemam ko je kriv, a ko nevin, ali zahvaljujući bogatoj konspirološkoj literaturi znam ko zna – oni koji stvaraju konflikte i upravljaju krizama i sukobima u svetu, ali isto tako i oni koji kod nas polarizuju, dele i svaku temu politizuju da bi stvarali razdore iz sebičnih, parcijalnih interesa.
Ne bih izdvajao nikoga posebno, ali metodom slobodnih asocijacija padaju mi na pamet truli Zapad, Soroš, masoni, iluminati, vanzemaljci, komunisti, komunjare, strani plaćenici, svi ovdašnji protivnici bogopodobne naprednjačke vlasti, moćnici iz senke, vladari sveta iz debelog hlada, neka zastrašujuća stvorenja iz Hada, zelena transverzala, grimizna parabola, ružičasta krivulja, ljubičasta sinusoida, kestenjastomrka elipsa, tirkizni romboid, ultramarinirana hipotenuza i magenta tangenta.
Ako je neko sumnjao da postoje obojene evolucije, da je to neka izmišljotina režima koje zli jezici optužuju da su autoritarni, evo mu šarenolikog dokaza da se ljuto vara. Pa nije naš čvorovićevski narod tek onako, od pusta vremena i zaludice skovao izraz „neprijatelji svih boja“!
Međuljudska crkva
Mogu samo da molim sve, da apelujem, da čuvamo jedni druge, a ne da se bijemo. Svako je svakome potreban. Ne možemo jedni bez drugih. Svi smo međusobno zavisni i upućeni jedni na druge u svojevrsnoj međuljudskoj crkvi, što reče onaj poljski šljahtić. Evo, recimo, crkva ne može bez vernika, jer vernici i čine crkvu, a za postojanje Hristovog tela na zemlji najvažniji je stabilan dotok novca. Treba održavati te luksuzne vozne parkove, pa silne vladičanske dvorove, a gde je dvor tu je i posluga, znate li koliko košta pošten batler u današnje vreme, o vrataru da i ne govorim. Tu su potom nebrojene građevine, mahom hramovi, ali ima i pravoslavnih hotela i drugih turističkih objekata, i vernici su ljudi, treba i oni negde da letuju bez bojazni da su se našli na neprijateljskoj, dušegubnoj teritoriji.
Ako mi ne gradimo hram, ni hram neće graditi nas, a nema gradnje bez verničkih priloga i ugradnje. Na spisku onih kojima je crkva nasušna potreba nalazi se i tušta i tma tajkuna, kontroverznih biznismena i sličnih snalažljivih persona koje daju enormne sume crkvi i podižu zadužbine, kako bi okajali grehove za koje se ne kaju. Ne verujemo u indulgencije, ali ne insistiramo na pokajanju, mada je i to nepokajano stanje pod znakom pitanja. Ako je neko spreman da se olako odrekne kojeg miliončeta evra i da ga uloži u hram, taj već sledi Hristovu logiju “Blaženije je davati nego primati”, a samim tim i spasonosni put Bogočoveka.
S druge strane, i crkva je potrebna vernicima, jer kod nas rade obučeni eksperti za pravoslavni žargon koji jedini može da pruži utehu nevoljnicima u najtežim životnim nedaćama. Evo, na primer: “Period posta, u koji smo zakoračili nas podseća i poziva na neophodni mir. Međutim, moramo znati da se istinski mir ne može postići bez pomirenja i mira sa Bogom, to jest, bez truda da, koliko god je moguće živimo u skladu sa Hristovim, jevanđelskim sistemom vrednosti, koje su sažete u tajni dvojedine ljubavi, prema Bogu i prema bližnjem, što znači prema svakom čoveku. Moramo znati da nemiri, ma koliko hteli da donesu mir, neumitno proizvode nove i nove nemire”. Je l’ da mi je svaka ka’ apostola Pavla? Nije meni teško, mogu ja ovako da verglam ceo dan, samo me uključiš kao zaboravljeni kasetofon i ja slavoslovim, besedim i propovedam kao navijen. Za ovakav stepen bogoslovskog krasnoslovlja neophodne su godine i decenije vežbe, askeze, usavršavanja, molitve i treninga, a to mora da košta.
Ne sabirajte sebi blaga na zemlji
Vidim tamo u poslednjim redovima nekakvo komešanje, čujem prigušene glasove nezadovoljstva, izvesni nazovi vernici iz nekog jadarskog sela traže od mene da se izjasnim po pitanju protesta, Rio Tinta, zagađenja vode, vazduha i zemlje, po pitanju otimanja kuća, njiva i okućnica. Bune se meštani Gornjih Nedeljica što im je crkva zabranila skupove u crkvenoj porti, kažu da su samo ove godine skupili 35.000 evra za crkvu.
Razumem da to nekome može da izgleda kao veliki novac, ali za Hristove namesnike na zemlji to je sića, takoreći bakšiš. Naš Vučić Savaot više donira na dnevnoj bazi, milione je do sada priložio crkvi, broja im se ne zna jer ne vodimo uredno finansijske knjige. Doduše, sve je to od vaših para, ali ko vam je kriv što ste raspikuće, pa ne vodite računa na šta se troši vaš krvavom mukom zarađeni novac.
Vidi se da vernici ne razumeju u čemu je suština crkve, nije ni čudo kad nikad na službu nogom nisu kročili, a i ako jesu, očigledno je da nisu pazili na času. Ne bavi se crkva, primarno, ni socijalnim, ni ekonomskim, ni bilo kakvim drugim predmetima, temama i problemima. Ona se bavi smislom postojanja u svakom kontekstu, u svakoj situaciji i u svakom momentu.
Smisao postojanja nije u zemaljskom blagu, u gomilanju materijalnih bogatstava, nema smisla u kućerinama, štalama, govedima, oranicama, livadama, voćnjacima, pčelinjacima… Jer je rečeno: “Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, pogotovo u dolini Jadra, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje”.
Blagosiljaj, dušo moja, Vučića
Ako budemo Hristom preobraženi, na mestu na kom budemo, šta god da smo, preobražavaćemo sa sobom i to mesto. Mi, preobraženi, preobražavaćemo i ljude oko sebe. Dakle, nije važno na kom mestu stranstvujemo, već je važno da se Hristom preobrazimo, pa ćemo onda preobražavati i druge snagom svoje vere, svejedno gde se nalazili.
Šta ste se uhvatili tih svojih kuća, vekovnih ognjišta, pradedovskih njiva, sećanja na pretke i sličnih sentimentalnosti? Odrecite se carstva zemaljskog da biste zadobili carstvo nebesko, sledite sveti kosovski zavet i hrišćansko učenje. Rasprodajte imovinu budzašto i preselite se, jer je svejedno gde ćete biti stranci u ovoj dolini plača. Nebeska Srbija je naša jedina otadžbina, a zemni je život kratkovek, prolazan i ništavan. Valja nam poboraviti malo ovde u tuđini, dokle se ne vratimo u zemlju od koje smo uzeti; jer smo prah, i u prah ćemo se vratiti.
I ne gledajte šta činimo, nego slušajte šta vam govorimo. Nismo mi stručnjaci za hrišćanska dela, već za bogoslovski žargon; reči, a ne dela; lasno je tvoriti no je teško kao profesionalni poznavalac onostranog govoriti. U to ime zapevajmo svi uglas, kao u heruvimskom horu, stari crkveni hit: Blagosiljaj, dušo moja, Vučića, i sve što je u meni sveto ime Njegovo. Blagosiljaj, dušo moja, Vučića, i ne zaboravljaj nijedno dobro što ti je učinio…