Marković: Babunske reči

Ukazanje velikog župana Nemanje među Srbima u obliku spomenika u natprirodnoj veličini nije prošlo bez bunta i otpora. Kritički deo javnosti obrušio se na nakanu velikog župana Aleksandra Vučića da podigne čudovište monstruoznih razmera na Savskom trgu u Beogradu, napisano je na desetine odličnih tekstova, organizovane su protestne akcije, potpisivana je peticija protiv vozdignuća orijaškog monumenta, ali sve je bilo uzalud. Aleksandar Prvi I Poslednji podigao je spomenik baš po svojoj nedorasloj, megalomanskoj meri, sa jasnom ideološkom agendom oličenom u maču kojim Stefan Nemanja zamahuje na neprijatelje vaskolikog srpstva, poručujući poput Matije Bećkovića: „Ćeraćemo se još!“

Pokazalo se da današnji građani Srbije imaju otprilike istu moć da uređuju sopstveno društvo kao i podanici velikog župana pre osam i kusur vekova, dakle – nikakvu. To se valjda zove čuvanje tradicije i negovanje osveštanih nacionalnih vrednosti. Brojne negativne reakcije na prizemljenje spomenika visokog 24 metra, kao omanja zgrada, teškog čak 68 tona mrtve vage, počinjale su isto: „Naravno da Stefan Nemanja zaslužuje spomenik, ali…“ Potom su se ređali argumenti protiv spomenika: da je estetski skandalozan, da je preplaćen preko svake mere a čak se ne zna ni koliko, da košta kao ceo budžet za očuvanje kulturnog nasleđa, da Vučić podiže spomenik sebi, da umesto mača Nemanja treba u ruci da drži krst, da je to lažni Nemanja, da naprednjaci uništavaju grad, da je to zloupotreba osnivača srpske srednjovekovne države i ruganje srpskoj istoriji…

‘Vlastela, Vojvode, Despoti behu sram’

Bilo je, naravno, i znatno kritičnijih stavova. Istoričarka Dubravka Stojanović rekla je da „nam ne treba nijedan figurativan spomenik jer se moderni spomenici prave kao koncepti posvećeni određenim idejama”, a istoričar Srđan Milošević pisao je kako je „savršeno ravnodušan prema ideji podizanja spomenika bilo kom vladaru, naročito iz daleke prošlosti: niti je ‘sramota’ što Stefan Nemanja nema spomenik u Beogradu, niti je to neophodno, niti je sporno da taj vladar spomenik dobije”.

Pa ipak, znala je srpska kultura i za znatno radikalnije tonove, a današnjoj situaciji možda su najprimerenije babunske reči mladog anarhiste Miloša Crnjanskog: „O Balši i Dušanu Silnom da umukne krik. / Vlastela, Vojvode, Despoti behu sram”. I još: “Slavi i Oklopnicima nek umukne poj. / Despotica sveti nek nestane draž. / Gladan i krvav je narod moj. / A sjajna prošlost je laž”. A mogli bi da posluže i ovi stihovi istog pesnika: „Nisam ja za srebro ni za zlato plak’o, / niti za Dušanov sjaj. / Ne bih ja rukom za carske dvore mak’o, / za onaj bludnica raj. // A šta je meni do velmoža u svili, / sa sokolom na ruci? / Otac mi je sebar što na točku cvili, / a kćer mi glođu vuci. // Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnoga cara dom. / Za grčke ikone poleguša golih/ u robovskom hramu tom”.

Spomenik Stefanu Nemanji nije usamljeni incident, već vrhunac procesa konstrukcije mita o zlatnom dobu srednjovekovne Srbije i rehabilitacije svega što je vezano za monarhističku tradiciju. Povratak kulta vlasti, moći, nacionalne države, državotvornosti, kralja, cara, vladarskog žezla, krune, svetosavlja, saveza crkve i trona počeo je još devedesetih godina prošlog veka. Sa uličnih tabli brisana su imena narodnih heroja e da bi ustupila mesto svim mogućim i nemogućim kraljevima, kraljicama, kneginjama, knezovima i ostaloj vlasteli. Nema više mesta za poštovanje nekih tamo antifašista, pogotovo što su to sve obični plebejci, sirotinja puka, nekakvi paori, radnici, studenti, tekstilke, seljanke i domaćice. Na našim ulicama od sada mogu da stoje jedino uzvišena vladarska imena zaodevena u zlato i purpur, samo plava krv ima pravo na plave ulične table, što i sama reč kaže.

Progonitelj bogumila

Možda bi se stvari ipak mogle posmatrati drugačije. Zašto ne iskoristiti pravo na slobodu mišljenja kad nam je Ustav Srbije tako nesebično poklanja? Možda nema potrebe za preteranim uvažavanjem careva, kraljeva, knezova ovog sveta, i negdašnjih i današnjih, to uvažavanje je ionako providan eufemizam za strah i pokornost. Ako bi se stvari osmotrile ne sa nebeske vladarske visine grandioznog Nemanje koja je nama niščima ionako nedostupna, već iz najnižeg podnožja spomenika, gde nam je i mesto, otvorili bi nam se neki drugačiji horizonti, uprkos žabljoj perspektivi.

A iz tog donjeg rakursa, u kojem životari većina građana ove i mnogih drugih zemalja, pogled na stvarnost spontano postaje jeretički. Veliki župan Stefan Nemanja ne zaslužuje spomenik, kao ni većina srednjovekovnih vladara. Ako već treba podizati spomenik nekome iz srednjovekovne epohe, to zavređuju samo bogumili koje je Nemanja surovo proganjao. Nije tu srpski župan nikakav izuzetak, progoni takozvanih jeretika bili su običaj po celom nazovi hrišćanskom svetu, gorele su lomače na sve strane, a crkva i država masovno su gonile i ubijale ljude koji su se drznuli da veruju malo drugačije od većine. Pod sloganom “Pobijte sve, a Bog će prepoznati svoje”. To samo znači da vrlo pažljivo treba birati šta iz srednjeg veka može da postane deo naše kulture sećanja. Ne postoji ni jedna srpska istorija, a kamoli jedna tradicija. Tradicija je imenica koja ne zna za jedninu, samo na silu se celokupna prošlost može uterati u jedan prokrustovski kalup, brisanjem i ignorisanjem onih delova koji moćnicima nisu po volji.

U Žitiju svetog Simeona koje je napisao Nemanjin sin Stefan Prvovenčani opisan je sabor protiv bogumila, kao i potonji progoni. Bogumilima se stavlja na teret da slede bezumno Arijevo učenje, što baš i nije tačno, ali koga briga, važno je sačuvati ideološko jedinstvo i zvaničnu dogmu. Takođe se terete da “služe otpadniku od slave božje, samome sotoni”, mada nisu izloženi konkretni primeri navodnog služenja đavolu. Uglavnom, to je bilo dovoljno da Nemanja pošalje vojsku na jeretike. Stefan Prvovenčani ovako opisuje taj događaj: “Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim”. U komentarima Sabranih spisa Stefana Prvovenčanog priređivačica u fusnoti piše hladno, profesorski, strogo naučno: “Nemanja se očevidno surovo obračunao sa jereticima. Ovde su navedene sve kazne: spaljivanje imanja, progon, razdavanje imovine siromašnim i leproznim (prokažen, leprozan)”. Idealan kandidat za spomenik, trebalo je i veći napraviti, malo su 24 metra za ovakvog divnog čoveka čijem delu treba da se dive mlada pokolenja!

Kasapljenje u Hristovo ime

Nije se Nemanja tu zaustavio, njegov sin nastavlja da hvali časne i uzvišene podvige svoga roditelja: “Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg. Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amin”.

Pored progona i spaljivanja imovine, Nemanja pribegava dodatnim merama represije protiv onih koji – što bi se danas reklo – drugačije misle. Spaljuje “knjige nečastive”, dakle uništava kulturnu baštinu svog naroda, a bogumilskom načelniku, djedu, odseca jezik kako ovaj i bukvalno ne bi mogao da širi svoje učenje. Kasapljenje se vrši u Hristovo ime kao kazna za nečuveni zločin – nedogmatski pogled na Hrista. Ne sećam se da je Isus nekome odsekao jezik, ali ko zna, možda sam nepažljivo čitao jevanđelja, takvi sitni detalji umeju da promaknu rasejanim čitaocima.

Progone bogumila su nastavili i Nemanjini naslednici, Nemanjići su se istakli u toj popularnoj disciplini, a ta praksa je legalizovana par vekova kasnije u Dušanovom zakoniku, u članu 85. koji glasi: “O babunskoj reči: I ko rekne babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati sto perpera, ako li bude sebar da plati dvanaest perpera i da se bije štapovima”. Šta je to bilo toliko strašno u toj prokletoj babunskoj reči da su zbog nje velikaši globili, rezali jezike, tukli, palili i proterivali? Kakva su to opaka slovesa od kojih su zazirali knezovi ovog sveta i njihovi pravoverni ideolozi, patrijarsi i episkopi?

Politički i socijalni pokret

Dogmatske razlike i visoku teologiju možemo ostaviti po strani, mada je i to bilo dovoljno za progon, setimo se pomenutih arijanaca čije se učenje od zvaničnog nikejskog razlikovalo za bukvalno jedno slovo. Zvanična dogma utvrđena na Prvom vaseljenskom saboru glasila je da je drugo lice svete Trojice, Sin – jednosuštan Ocu – omousios, Arije i njegove pristalice verovali su da Sin i Otac nisu iste prirode, već da je Sin Ocu sličnosuštan (omiusios). Nebrojeni su životi propali kroz ambis koji se otvorio između grčkih slova omikron i jota.

Bez obzira na sve kontroverze oko bogumila, kao i na pomanjkanje verodostojnih izvora koje su upravo pravoverni nemilosrdno predavali vatri, pouzdano se zna da su se suprotstavljali crkvenoj i državnoj vlasti, da su negirali autoritete i hijerarhiju, da im nisu bili sveti ni vlastelin, ni župan, ni car, ni patrijarh. Kao što piše Dragoljub Dragojlović u knjizi Bogomilstvo na Balkanu i u Maloj Aziji: “Ma koliko da je bogomilstvo jedan izdanak hrišćanstva, u šta se ne može sumnjati, ono je za nas i svojom pojavom i istorijskom ulogom značajno i kao politički i socijalni pokret, pošto je predstavljalo, bar principijelno, suprotnost i negaciju feudalnog društvenog poretka. Jer kroz kritiku oficijelnog verskog učenja, koja je izazvana i podsticana nezadovoljstvom jedne društvene stvarnosti koju je službena crkva ideološki fundirala i opravdavala, kritikovana je i sama ta društvena stvarnost”.

Bugarski sveštenik poznat kao Prezviter Kozma u Besedi na jeres, nastaloj krajem X veka, piše da bogumili “uče svoje pristalice da se ne pokoravaju vlastima; oni vređaju bogataše, mrze vladare, podruguju se starešinama, napadaju boljare, smatraju da su mrski Bogu svi oni koji rade za cara; oni preporučuju slugama da ne rade za svoga gospodara”. Sveštenike zvanične crkve nazivali su “slepim farisejima”, “zmijskim porodom”, “slugama Mamona”, a službena crkva za njih je bila “sotonina crkva” i “bazilika đavola” – koja nema prava da se naziva hrišćanskom crkvom. Kozma piše da bogumili slede jevanđelsko učenje o ravenstvu (jednakosti), a pogotovo mu ide na živce što bogumili praktikuju ispovedanje ženama, neviđena blasfemija ne samo za ono, već i za današnje doba. Izgleda da su bogumili jevanđeoski nauk o jednakosti shvatili bukvalno, onako kako je i napisan.

Istoričar Ante Babić u Bosanskim hereticima kaže da su bogumili “bogatstvo, vlast i gospodstvo žigosali kao djelo sotone”, a “konkretni svijet, pun nepravde, predstavljali su kao sotonino carstvo”. Kad su u pitanju službene crkve, bogumili nisu pravili razliku između rimokatoličke i pravoslavne ispostave Mamona na zemlji. U knjizi Krstjani i jeretička crkva bosanska Dragoljub Dragojlović navodi da su bosanski krstjani rimokatoličku verziju hrišćanstva smatrali „crkvom idolskom“, a pravoslavnu crkvu su nazivali „mitnicom, mestom patrijarha, gde se patrijarsi biraju srebrom i zlatom“. Zaista su te babunske reči  bile opasne po nasilnički poredak doba u kom su nastale, a ostale su subverzivne i do danas.

Tradicija bunta i otpora

U njima je začeta tradicija bunta i otpora sili, izrabljivanju, poniženju, velmožama svih ideoloških boja, zastavama svih država, svakoj vlasti čoveka nad čovekom, tradicija koja je tokom istorije izbijala u bunama i ustancima, u borbi za slobodu od svakog okupatora – i stranog i domaćeg, da bi svoj vrhunac doživela u komunističkom i partizanskom pokretu. I zato od svih ljudi iz srednjovekovne epohe jedino bogumili zaslužuju spomenik, a ne onaj koji ih je surovo gonio. Osim ako se osnovni etički postulati u međuvremenu nisu promenili, pa je sad bolje biti među progoniteljima nego među progonjenima.

Kada se govori o Nemanjinim progonima bogumila i sličnim zverstvima davnih epoha, obično se kao opravdanje navodi argument koji se može sažeti u kolokvijalnu izreku „Takvo je bilo vreme“. Što reče jedan anonimni novinar RTS-a: “I premda sa današnje tačke gledišta izgleda kao da je Stefan Nemanja bio bezdušni autokrata, slično su postupali i drugi vladari njegovog vremena, vođeni vizijom da stvaraju nešto veće i bolje za sebe i svoje sunarodnike”.

Opravdavati sopstveno zlo tuđim nepočinstvima jalov je poduhvat, a pozivanje na duh vremena i uobičajene prakse nije od pomoći. Jer se nameće logično pitanje: Zar i bogumilima nije bilo takvo vreme? Jesu li oni živeli van vremena ili su takođe ljudi svoje epohe, ali ljudi nepokorni i buntovni, koji su odbili da se povinuju sili oličenoj u protivprirodnom savezu mača i krsta? Zar nam oni nisu pokazali da se može misliti i živeti drugačije, da je moguće pružiti otpor silnicima ovog sveta, i to u uslovima neuporedivo gorim od naših?

Nepomirljivi svetovi

Moćne babunske reči odjekuju do danas i doživljavaju sličan tretman kao i pre mnogo vekova: metode progona su se promenile, ali je suština ostala ista. Ko god je digao glas protiv zločinačke vlasti, bivao je izložen šikaniranju i maltretmanu, od Bogdana Bogdanovića do Radomira Konstantinovića, od Žena u crnom do svih drugih građanskih aktivista koji zločin nazivaju zločinom, a genocid genocidom. Progonitelju takozvanih jeretika iz srednjeg veka spomenik je podigao predsednik Srbije koji je političku karijeru devedesetih godina gradio na progonu i istrebljenju Bošnjaka, Albanaca i ostalih nesrba diljem bivše Jugoslavije. Progonitelju babunskih reči iz srednjeg veka podigao je monument progonitelj babunskih reči iz 21. veka.

Spočitavati Vučiću da je podizanjem spomeničke grdosije Stefanu Nemanji uzurpirao i zloupotrebio srpsku istoriju, da je to skrnavljenje lika i dela srpskog vladara – nije baš plodotvorno. To je igra na tuđem terenu, sa nameštenim pravilima, bitka unapred izgubljena. Nije srpska istorija monolit, niti nešto jednom zauvek dato, ideološki neutralno ili neupitno, a još manje božanstvo kojem se treba klanjati. S jedne strane, postoji kult nacije i države (po mogućstvu – što veće), etatistička manija koja na ljudska bića gleda kao na potrošni materijal za izgradnju lokalne imperije, obogotvorenje sile i moći kojima se prinose ljudske žrtve, kako iz drugih, tako i iz sopstvenog naroda.

To je tradicija „čiji su osnovni elementi“ – što reče još početkom 70-ih godina prošlog veka patrijarh srpskog nadrealizma, njegova blasfemičnost Marko Ristić – „najčešće isti: nacionalizam, religija, pompierizam, opskurantizam“. Ristić u posprdnom solilokviju navodi osnovne sastojke te tradicije: „Ti kosovski božuri i taj srbijanski venac, to kosovsko opredeljenje, taj vidovdanski hram, ta sveta vodica i to vino iz Markove čaše, ta opela, ti parastosi, ti carski dvori, to carstvo nebesko i ta slava, strašno sunce mučenika i taj slavski kolač, krsno ime (njemu i pomaže), manastiri i pastiri, velmože, anđeli i carevi, memla, tamjan i prašina, kokonješte i gradske pesme kod Dva bela goluba, međuluško blago, uspomene starog Beograđanina, ona pesma u slavu Aleksandrova prelaska preko Drine (‘Srbija sinu! I evo s Avale sjajne / sa žezlom doleti On! /… Ognjišta rodna, palite zublje i luče, / Jer njega šalje nam Bog!’), uskliknimo s ljubavlju svetitelju i uopšte celoj familiji Nemanjića, srceparajuće naricanje i bururet u glavi, bosiljak i zumbuli plavi“. Beogradski spomenik Stefanu Nemanji savršeno se uklapa u pobrojani nacionalističko-etatistički kič, niz je nastavljen besprekorno.

Postoje i neke druge dijahronijske linije srpske istorije, na primer tradicija Koče Popovića i Oskara Daviča, antifašizma i narodno-oslobodilačke borbe, socijalističkog i radničkog pokreta, republike i sekularizma, nadrealizma i avangardne pobune, Dimitrija Tucovića i Svetozara Markovića, čiji bi se koreni mogli potražiti i u babunskim rečima. Kad se iz te prezrene, odbačene perspektive pogleda na Savski trg, postaje jasno da je spomenik Stefanu Nemanji – žrtvenik za svakog ko odbije da se pokloni kumirima države i nacije. Jer – kao što su još bogumili dobro znali – nije čovek radi države, već je država radi čoveka.

Tomislav Marković