Nama se čini da smo popili svu pamet ovog sveta i da smo nadmoćni nad svim naraštajima koji su živeli pre nas. Ti drevni starci bili su opterećeni predrasudama i stereotipima svog vremena, gušili su se u glupim zabludama, raznim sujevericama, život im je prolazio u pustim tlapnjama. Za razliku od predaka koji su verovali u smešne besmislice i vodili sulude rasprave o nepostojećim stvarima, mi smo prosvećeni, ne patimo od idolopoklonstva, negujemo jedino kult sadašnjosti. Uostalom, mi smo živi, oni nisu, zar to nije očigledan dokaz ko je u pravu?
Nije ni čudo što brižljivo negujemo prezir prema prošlosti i što nas sve te starudije nimalo ne zanimaju. Kad pogledamo ljude iz drevne starine, i to ne neke marginalne, nebitne, osrednje, već najučenije umove svog doba, nama se oni čine kao potpuni ludaci, zanesenjaci, fantasti opsednuti himerama, pričinama i avetima. Na primer, sve te silne rasprave učenih teologa u koje su obrazovani, čestiti ljudi ulagali sve svoje snage, zalagali i sopstvenu glavu za ono u šta veruju – deluju nam kao čista besmislica. Ideje koje su njima bile od životne važnosti, zbog kojih su progonjeni, obeščašćeni, lišavani imetka, a ponekad i života – nama izgledaju kao čisto bezumlje i bezmerna nesuvislost.
Danas se tim teološkim zaludicama bavi samo mala grupa stručnjaka u akademskoj sredini, strastveni zanosi i krajnji umni napori otaca crkve i takozvanih jeretika sada služe samo kao pogodne teme za akademske radove i lestve za napredovanje u karijeri, nikog drugog to ne zanima, niti ga se tiče. Vlada opšte uverenje da sve te intelektualne razmirice, teranje maka na konac oko zamršenih pitanja bogoštovlja, prebrojavanje anđela na vrhu igle i slične izlišnosti nemaju nikakve veze sa našim životom.
Prvorodni greh
Koga, recimo, briga za spor između blaženog Avgustina i nesvetog Pelagija, vođen na početku petog veka posle Hrista? Šta nama mogu da kažu njihovi argumenti, tekstovi, predstave o Bogu i čoveku? Ništa. I manje od ničega. Pelagije nije verovao u prvorodni greh, baš kao što ni mi danas ne verujemo, činilo mu se da su ljudi oslobođeni tereta Adamovog pada, jer bi bilo nepravedno da bilo koja osoba snosi odgovornost za tuđe postupke.
Bog nije nepravedan i ne bi to dopustio: “Adamovo sagrešenje uništilo je njega samoga, a ne rod ljudski”. Čovek je stvoren kao ikona Božija, po njegovom podobiju, Bog mu je dao slobodnu volju, razum i savest, tako da može da razlikuje dobro i zlo, i da se slobodno opredeljuje kojem će se privoleti carstvu.
Po Pelagiju, doktrina o prvorodnom grehu koji su od Adama i Eve nasledili njihovi potomci, dovodi ljude do očajanja ili ih vodi do toga da se uzdaju isključivo u Božji oproštaj, umesto da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Adamov prekršaj, to što je pojeo plod sa drveta poznanja dobra i zla, učinio je ljude smrtnima, ali nije iskvario njihovu prirodu. “Deca se rađaju u tom stanju u kojem je Adam bio do svog neposluha”, dakle nevina, lišena greha. Ljudska priroda nije unakažena, nije bespovratno zaražena strašnom bolešću od koje ne može da se izleči sopstvenim snagama, protiv koje ništa ne pomaže, ljudske sposobnosti nisu iskvarene, volja čovekova nije korumpirana.
Sposobnost za vrlinu
“Čovek, ako hoće, može biti bezgrešan”, dovoljno je samo da se potrudi. Čovek ima snage za spasenje, ima apsolutnu slobodu delovanja i zato je potpuno odgovoran za svoje postupke. “Kada govorim o moralnosti i načelima svetog života, ja najpre ističem sposobnosti koje su utemeljene u čovekovoj prirodi i pokazujem šta može čovek da učini kako težnja njegove duše ka vrlini ne bi slabila, zbog toga što ona smatra sebe manje sposobnom za nju – za vrlinu – i kako on ne bi smatrao da ne postoje mogućnosti koje nosi u sebi”, pisao je Pelagije.
Lav Šestov u knjizi “Luter i crkva” (poglavlje iz nedovršenog dela “Sola fide”) ovako komentariše Pelagijeve reči: “Ako je čovekov cilj moralno usavršavanje, onda on najpre treba da zna da ima snage da ostvari taj cilj. U protivnom, prirodno, diže ruke i umesto da se bori sa sablaznima koje su njegovi neprijatelji, on im se predaje”. Čovek ima snage da izabere dobro i da se spase, a ako se odluči za zlo – to je njegov slobodan izbor, za to Bog nije ništa kriv.
Unakažena ljudska priroda
S druge strane, Avgustin je bio uveren da je priroda svakog čoveka iskvarena prvorodnim grehom, da je Adamov pad unakazio ljudsku prirodu koju svi mi, njegovi potomci, nasleđujemo, nama je sklonost zlu usađena u DNK. Prvorodni greh je ljude učinio nesposobnim da izaberu dobro, greh nije posledica slobodnog izbora, već neizbežna posledica pale ljudske prirode, čak su i novorođenčad iskvarena, ni deca nisu nevina i zato će završiti u paklu, ako umru nekrštena.
Ljudi se ne mogu spasiti po svojim pravednim delima, već isključivo po milosti Božjoj, budući da im je priroda toliko poremećena i devijantna da su nesposobni za spasenje sopstvenim snagama. O tome da čovek može postati bezgrešan, kako je učio Pelagije, smešno je i govoriti, to je apsolutno nemoguće zbog temeljne pokvarenosti ljudske prirode.
Pelagijanci su imali poverenja u čoveka, gledali su optimistički na ljudsku prirodu, na čovekove sposobnosti, u njemu su pre svega videli krunu stvaranja, sliku i priliku Gospoda Boga. Bili su ubeđeni da je onaj ko stremi dobru uvek sposoban da zna šta je dobro, a šta loše, šta je istinito, a šta neistinito. Takva su bila njihova verovanja, takvo je bilo i njihovo iskustvo. Pelagije je rođen u Britaniji u hrišćanskoj porodici, njegov put je bio pravolinijski, ustremljen ka Bogu od ranog detinjstva, bez padova i posrtanja. Njemu su čak i najljući protivnici odavali priznanje da je pošten, čestit, veliki podvižnik, uzor hrišćanske vrline, pravednik među ljudima.
Sposoban da čini samo zlo
Avgustinov put je bio drugačiji, rođen je u paganstvu, imao je burnu mladost ispunjenu svakovrsnim strastima i grehovima, lutao je po doktrinama svog doba dok nije doživeo prosvetljenje i postao hrišćanin. O svom životnom putu Avgustin nas je iscrpno obavestio u “Ispovestima”, utemeljujući usput novi književni žanr. Evo kako Šestov opisuje Avgustinovu poziciju: “On je svoju prirodu osećao kao grešnu. Bio je grešnik, ne samo sada, u zrelom dobu, nego je uvek prirodno stremio lošem. On se priseća svog ranog detinjstva i prinuđen je da prizna da ni tada nije bio bolji”. U “Ispovestima” Avgustin piše sledeće priznanje: “Tako je samo slabost djetinjih udova nevina, ali nije nevina duša dječja”.
Šestov nastavlja sa uživljavanjem u Avgustinovu dušu: “Njemu je jasno da na svet nije došao čist i bez mrlje, već sa teškim bremenom grehova koji se ne mogu sprati. I to zlo koje vidi izvan sebe, on vidi i u sebi samom. Odakle je ono? Zbog čega je nemoguće boriti se s njim? Zbog čega čak i sada, kada su svete knjige i katolička crkva otkrili istinu njemu, on jednako, rečeno rečima apostola Pavla, želi dobro a čini zlo? Bog se ne može kriviti. Bog je tvorac sveta, on je svemoguć i svedobar, dakle, krivica je u čoveku, u našem dalekom praocu koji je počinio najstrašniji zločin. Adam je pre sagrešenja živeo u raju, mogao je da živi s Bogom, data mu je mogućnost da ne greši, ali on to nije iskoristio, odbacio je Božje i hteo je po svome. To je tako strašan zločin da je nemoguće smisliti odgovarajuću kaznu. Čovek koji je tako sagrešio protiv Boga, koji se Boga odrekao – ne može se spasiti sopstvenim naporima. On više ne može čak ni da želi dobro. On je tako unakazio svoju prirodu koju mu je Bog dao, da je sposoban da čini samo zlo. I kada bi Bog sudio pravedno, kazna bi mogla biti samo jedna: večne muke i večna smrt. Ali Bog nije samo pravedan, on je i milostiv”.
Palom čoveku, osuđenom na večnu propast, Božja milost je jedina nada, jer sam nije sposoban ni za šta. Bog je učinio najveću žrtvu, poslao je na zemlju svog Jedinorodnog Sina, prepustio ga stradanjima i smrti, besmrtni Bog je umro na krstu za ljude, da bi iskupio i izbrisao strašni Adamov zločin. Ljudi su i nakon tog prelomnog događaja u istoriji čovečanstva, čuda nad čudima, nastavili da se rađaju sa unakaženom prirodom, skloni svakom zlu, samoobmanama, samoljublju, egoizmu, sujeti, zavisti, zlobi, mržnji, kriminalu svake sorte – ali sad bar imaju nadu da će ih takve-nikakve svemogući milostivi Bog pomilovati.
Ima neka tajna veza
Ima još hiljadu teoloških finesa u ovom sporu, ovo su samo neki bitniji motivi, vrlo grubo ocrtani. Dobro, kakve veze imaju s nama te starudije iz ropotarnice istorije, od pre 1.600 i kusur godina? Možda i imaju, možda se čovek ne menja tako radikalno kako nam se čini, možda su ljudska iskustva slična, samo su opisana različitim rečima.
Srpsko društvo je ogrezlo u sve moguće i nemoguće vrste zla, to traje već decenijama, od Memoranduma SANU i dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Rešili smo da promenimo društvo i sebe, da se iskobeljamo iz nacionalističkog ludila u kojem se batrgamo predugo, uništavajući i tuđe i svoje. Za takav poduhvat neophodno je da verujemo u svoje sposobnosti, da znamo da imamo snage za promenu, da smo sposobni da činimo dobro, a ne zlo, i da stvorimo bolje društvo. Dakle, trebalo bi da razmišljamo kao Pelagije, i da najpre ističemo “sposobnosti koje su utemeljene u čovekovoj prirodi i pokazujemo šta može čovek da učini kako težnja njegove duše ka vrlini ne bi slabila”.
Međutim, naše višedecenijsko negativno iskustvo nam govori da mi nismo sposobni ni za šta, da ne možemo sopstvenim snagama da učinimo ništa dobro, da smo sposobni da činimo samo zlo, kao što je tvrdio blaženi Avgustin. Naša priroda je unakažena, korumpirana, poremećena, ogrezla u zlo. Šta god smo pokušali – sve je propalo. Više ne verujemo sebi i svojim sposobnostima, obuzimaju nas malodušnost i očajanje. Za radikalan raskid sa dosadašnjim navikama i načinom života potrebno je ličiti na onog Pelagijevog čoveka koji ima savest, razum i slobodu volje, sposoban je da razlikuje dobro od zla, i slobodno se odlučuje za dobro.
Bićete kao bogovi
Nažalost, naše društvo je mnogo više nalik na Avgustinovog čoveka. Naše društvo se većinski opredeljuje za zlo, u raznim alotropskim modifikacijama. Miloševića smo dočekali kao mesiju, preko tri miliona ljudi je glasalo za njega, obožavali smo Koštunicu, verovali smo isključivo zločincima, patološkim lažovima, pokvarenjacima, ubicama i gadovima, dok smo sa prezrenjem odbacili svakog ko je gajio makar i najmanju vrlinu, od Ante Markovića, preko Ivana Đurića, do Zorana Đinđića. Posle svih tih padova i promašaja, danas obožavamo masovnog ubicu Vladimira Putina.
Iskustvo nam govori da smo unakaženi prvorodnim grehom, što je u našem slučaju lozinka za sve ono demonsko što smo prihvatili kao svoje od Osme sednice nadalje: nacionalizam, šovinizam, ratnu psihozu, mržnju prema drugim narodima, osećanje nadmoći nad drugima, klerikalizam, četništvo, zločine, etnička čišćenja, genocid. Toliko smo ogrezli u ogrehovljenost da nismo u stanju ni da priznamo svoje prestupe, pa uporno negiramo ratne zločine, poričemo genocid, i pravimo se ludi, kao da nikakve veze nismo imali ni sa čim. I kako takvi ljudi, očigledno potpuno nagrđeni i korumpirani, mogu da promene bilo šta?
Kako je sve ovo počelo? Obećanjem koje je srpska intelektualna, crkvena i svaka druga elita dala Srbima, proglašavajući ih nebeskim narodom, narodom najstarijim, državotvornim, za razliku od ovih drugih bednika, prvih suseda, koji su niža vrsta. To obećanje nije izrečeno onim dobro poznatim rečima, ali se na njih svodi: “Bićete kao bogovi”, to je ono što je zmija rekla prvim ljudima u raju. Tako je počeo naš kolektivni pad, baš kao i u mitskoj priči o grehopadu, strmoglavljivanje traje i dalje, kraj mu se ne vidi, dno nije nikad dovoljno duboko da ne bi moglo dodatno da se produbi.
Bezgrešna deca
A onda se pojavljuju studenti i bivaju dočekani kao spasitelji, kao mesije koje će nas izbaviti iz ovog samoskrivljenog stanja večne propasti. I to se odigrava kao po receptu iz davnog spora o pelagijanizmu. Studenti su ona Pelagijeva deca rođena u “stanju u kojem je Adam bio do svog neposluha”, dakle nevina, lišena greha. Oni su rođeni posle devedesetih, posle rušilaštva i posednutosti demonima, posle prvorodnog greha otaca i majki, oni nisu jeli plodove sa drveta mržnje i zla, zato mogu da dosegnu vrlinu i pravednost, i da nam donesu spasenje.
Nisu mladi pelagijanci samo oslobođeni prvorodnog greha velikosrpskog pohoda na susedne zemlje i svoju sopstvenu, već nisu stigli ni da podlegnu iskušenjima kojima ih mami režim. Jer sila čije su trenutno otelotvorenje Vučić & njegova paklena kompanija, neprekidno sablažnjuje nejaka ljudska bića, nudeći im sve darove koje Knez ovog sveta ima da ponudi, a oni se uglavnom svode na novac (u rasponu od par hiljada dinara do nekoliko stotina miliona evra), zaposlenje, položaj, moć, nekažnjivost.
Nebrojeni pripadnici starijih generacija podlegli su iskušenju bez po muke, slomljeni sopstvenom krivicom i zlom koje su počinili ili nisu sprečili. Baš kao u onoj teološkoj priči, kako ono beše, da: “Ako je čovekov cilj moralno usavršavanje, onda on najpre treba da zna da ima snage da ostvari taj cilj. U protivnom, prirodno, diže ruke i umesto da se bori sa sablaznima koje su njegovi neprijatelji, on im se predaje”.
Gluvi telefoni
Možda drevni ljudi nisu tako strani današnjim naraštajima, možda bi se od njih moglo nešto i naučiti, ako se potrudimo da shvatimo čime su se to oni uopšte bavili. Teološki sporovi imaju tendenciju da se ponavljaju, nekad kao tragedija, nekad kao farsa, nekad kao parodija, a katkad kao smeša svega toga, kao u našem slučaju.
Pelagijanizam je osuđen kao jeres na pomesnom saboru u Kartagini 418. godine. Nakon anateme, Pelagije je proteran iz Jerusalima, Kirilo Aleksandrijski mu je dozvolio da se naseli u Egiptu, ali nakon toga ništa se nije čulo o njemu.
Izlažući spor Pelagija i Avgustina, Šestov tek usput, u par rečenica, onako en passant, daje svoj komentar: “I jedan i drugi su u Svetom pismu nalazili dovoljno tekstova koji su pravdali njihovo učenje, ali Pelagije nije čuo ono što je govorio Avgustin, a Avgustin je bio gluv za tekstove koje je navodio Pelagije. Onu svestranost, kakva je svojstvena Svetom pismu, ljudski um, čak ni um najistaknutijih i genijalnih ljudi, ne može da pojmi”.
Dakle, obojica su u pravu, iako su im tvrdnje dijametralno suprotne, reč je o različitim iskustvima, tu nema i ne može biti samo jedne jedine istine. Jedino što se, po svemu sudeći, Avgustinova istina javlja mnogo češće, a Pelagijeva samo u izuzetnim slučajevima, čemu u prilog govore teološki sporovi i ostale igre gluvih telefona, od Vavilonske kule do dana današnjeg.